Jedan od pedeset velikih logora za ratne zarobljenike je Mautahuzen na Dunavu, u Gornjoj Austriji. Iako je jedan od simbola surovosti Drugog svetskog rata, osnovan je još 1914. Od oslobođenja je prošlo 80 godina, a tačan broj žrtava i danas nije poznat. Izvori navode da broj stradalih premašuje 120.000.
Mauthauzen, 22. septembar 1914. godine – u početku samo ledina ograđena bodljikavom žicom, a kasnije je izgrađeno 80 drvenih baraka.
Jedna, od baraka, sagrađenih u periodu od 1939. do 1940. godine, služila je za zatvorenike koji su odbijali poslušnost. Mnogi su kroz ta vrata poslednji put izašli kako bi bili pogubljeni.
Bodljikava žica još je tu, ali svega nekoliko baraka, uglavnom praznih.
“Sada ne mogu videti uslove u kojima su oni realno i živeli, pošto su uklonjeni i kreveti i raznorodni još sadržaji koji su služili za mučenje, uništavanje”, priča Dragan Ilić, potomak zatočenika.
Cilj je bio samo jedan – uništenje kroz rad. Prvi zatočenici srpskog porekla u taj nacistički logor stigli su u oktobru 1940. Druga velika grupa Srba stigla je dve godine kasnije, a poslednja početkom novembra 1944.
Manje od polovine zatočenih Srba doživelo oslobođenje
Više od 7.000 Srba bilo je tu zatočeno, a manje od polovine doživelo je oslobođenje, 5. maja 1945.
“Prema nekim procenama, životni vek zatočenika (po dolasku u logor) je trajao između 6 i 7 meseci, usled izvođenja in vivo eksperimenata i teškog fizičkog rada. Takođe, jedan deo eksperimenata da se ispitaju neke ljudske mogućnosti kroz minimalni unos kalorija i maksimalno opterećenje fizičko, da izdrže do onog trenutka dok ne budu potpuno iscrpljeni i onda su bili eliminisani na razne načine”, objašnjava Ilić.
Komemoraciji povodom 80 godina od oslobođenja prisustvovali su svetski državni zvaničnici. U ime Srbije, poštu stradalim Srbima odali su delegacija Vlade Srbije, studenti i kadeti Vojne akademije i Kriminalističko-policijskog univerziteta.
“Ovo mesto svedoči o neizrecivoj patnji i hrabrosti onih koji su ovde stradali. Za mene, kao predstavnika zemlje čiji su građani među žrtvama, ovo je trenutak dubokog poštovanja i sećanja”, poručuje kadet Vojne akademije Ognjen Pejčić.
“Stepenice smrti”
Kadetkinja Vojne akademije Anđa Živković ističe da prisustvo na ceremoniji u Mauthauzenu ukazuje na važnost istorijskog pamćenja i kolektivne odgovornosti, da se takve tragedije više ne bi ponovile.
“Mašinerija smrti” išla je i iznad granica logora, ka takozvanim “stepenicama smrti”. Zatočenici su morali tokom čitavog dana da nose kamenje teško 50 kilograma.
“Moj otac je bio u logoru Mautahuzen zarobljenik dve i po godine, zarobljenički broj 30427. Dve i po godine. Danas sam jako potresen i uzbuđen što mi se pružila prilika da prvi put budem na ovom mestu i video te golgote kroz koje je on prošao. Upravo mi je pričao o tim stepenicama gde su njegovi sugrađani i kolege tragično završili u nekoj rupi dole, jami, kad su padali. Nosili su kamenje, morali su, čini mi se, osam puta da izađu i da siđu u toku dana uz te stepenice”, kaže Živorad Bojčić, sin jednog od zatočenika.
Tačno 186 stepenika. I kada bi se uz njih popeli, to ne bi značilo da su preživeli.
