Indijanci ubijaju svoj narod. To je ludo. Projekat Veliki Nikobar biće smrtna kazna za plemene, upozoravaju stručnjaci
Ostrvo Baratang je deo Andamanskih ostrva, a na njegovoj teritoriji još uvek žive neka od poslednjih plemena lovaca-sakupljača na svetu – ljudi čiji je način života ostao praktično nepromenjen neverovatnih 60.000 godina. Andamani i njihov arhipelag blizanca, Nikobari, leže daleko u Bengalskom zalivu, i iako im je najbliža zemlja Mjanmar, oni pripadaju Indiji zbog britanskog imperijalizma.
Ova prelepa ostrva indijska vlada oglašava kao fantastičnu turističku destinaciju, nazivajući ih „indijskim Maldivima“. Pet letova dnevno sa kopna sleće u Port Bler, najveći grad na Andamanskim ostrvima i glavni grad Andamanskih i Nikobarskih ostrva. Nekada je na ostrvima živelo 12 prvobitnih plemena, ali zbog progona i zanemarivanja kojima su bila izložena pod britanskom vlašću, kao i vrtoglavog razvoja pod indijskom administracijom, većina njih je danas praktično izumrla.
A sada su dva preostala izolovana plemena – Jarava i Shompen – ozbiljno ugrožena stalnim širenjem grada Port Blera i veoma tajnovitim, ali izuzetno ambicioznim projektom Veliki Nikobar. Eksperti upozoravaju na „genocid” koji se sprovodi pod maskom jačanja indijske ekonomije i obezbeđivanja njene pozicije vodeće supersile u regionu, piše The Telegraph. Narod, čiji jezik niko ne govori i čiji način života i odnos prema prirodi malo ko razume, mogao bi da nestane zauvek pre nego što ostatak sveta išta o njima sazna.
Oni koji su možda čuli za Andamanska ostrva verovatno mogu da se „zahvale” jednom plemenu – Sentinelcima.
Naime, američki hrišćanski misionar Džon Alen Čau stradao je 2018. godine dok je pokušavao da preobrati pomenuto pleme, čije je ostrvo smatrao „poslednjim uporištem Satane”. Čau je podmitio lokalne ribare da ga „prošvercuju” pored patrola indijske mornarice čiji je glavni zadatak da spreče strance da uđu u stranu zemlju. Mnogi svetski mediji su, izveštavajući o pogibiji misionara, pisali o „nekontaktiranom plemenu iz kamenog doba“, ignorišući činjenicu da je Indijsko antropološko udruženje slalo ekspedicije na ostrvo Severni Sentinel, gde to pleme živi, pre nego što su zabranili pristup ostrvu godine. ranih 2000-ih.
Anstis Džastin, penzionisani antropolog koga je tim The Telegrapha upoznao u Port Bleru, posetila je ostrvo oko 30 puta. Kaže da su njegove kolege i on sa ostrvljanima razmenjivali poklone u vidu kokosa, a mala deca su se uzbuđeno penjala na njega. Ali jednom ih je, otkriva, dočekala “kiša strela”, jasno stavljajući do znanja da nisu dobrodošli. Uprkos tome, Justin tvrdi da nije bio nervozan.
„Nismo ih terali ni na šta“, rekao je on.
A imajući u vidu činjenicu da su Britanci pokušavali da „civilizuju“ domorodna plemena, često sa strašnim efektom, nije ni čudo što su Jarava i Sentinelci izuzetno nepoverljivi prema autsajderima. Ali najveća pretnja ovim ljudima u ovom trenutku je Andaman Trunk Road (ATR), koji se proteže od Port Blera do sredine Andamanskog lanca i preseca teritoriju Džarave. Iako ga je Vrhovni sud Indije proglasio nelegalnim, sporni put nastavlja da prevozi zalihe i naseljenike preko ostrva i reklamira se kao nezaboravno turističko iskustvo. Operateri u Port Bleru bjesomučno reklamiraju jednodnevna putovanja, a u prošlosti su tzv. sa “ljudskim safarijem” turisti su podsticani da se fotografišu sa članovima plemena, dajući im slatkiše i podstičući ih na ples.
Nije tajna da su Andamanska i Nikobarska ostrva teško dostupna za ostatak sveta, ali postoji jedno područje koje je toliko osetljivo da je zabranjeno čak i građanima Indije. Reč je o ostrvu Veliki Nikobar, koje se nalazi na krajnjem jugu lanca ostrva, i upravo na tom ostrvu indijska vlada planira da realizuje veliki projekat pomenut na početku ovog teksta. Ako se ovo nastavi, posledice po ekologiju i starosedelačka plemena biće strašne.
U stvari, premijer Narendra Modi planira da u narednih 30 godina stvori novi Hong Kong u zalivu Kembel, luci na jugoistoku Velikog Nikobara. Inicijativa vredna 8,4 milijarde funti predviđa izgradnju aerodroma, vojne baze i dubokovodnog terminala za pretovar. Takođe će se pojaviti potpuno novi grad za 650.000 doseljenika (na ostrvu trenutno živi oko 8.000 ljudi) – i sve to u oblasti koja je imala skoro 444 zemljotresa u poslednjih deset godina.
Veliki Nikobar je 2013. godine proglašen rezervatom biosfere pod zaštitom Uneska, a sada se očekuje da će biti uništeno i do milion stabala prašume ovog ostrva. Indijska vlada je obećala da će „nadoknaditi“ ovo uništenje izgradnjom „najvećeg rezervata za safari u džungli na svetu“ u Gurugramu, na prašnjavim ravnicama izvan Delhija. Čak se govori i o transportu autohtone faune Velikog Nikobara, uključujući 20.000 kolonija korala i morskih krokodila, u još nerazvijeni rezervat, koji se nalazi 2.000 kilometara od ostrva.
„To je apsolutno ludo, cela stvar zvuči kao grozničav san nekoga u kancelariji u Delhiju“, kaže Kalum Rasel iz Survival internešenela, britanske nevladine organizacije koja se zalaže za prava autohtonih naroda.
A prema prvim nacrtima, novi projekat predviđa preseljenje pripadnika plemena Šompen u rezervat, iza bodljikave žice.
„Svetski lideri moraju da kažu indijskoj vladi da je ono što rade zaista genocid. Oni ubijaju sopstveni narod. To je monumentalna glupost. Projekat Veliki Nikobar biće smrtna kazna za plemena“, upozoravaju stručnjaci.
Ali rad na projektu je navodno već počeo. Za nekoliko dana počeće seča stabala.
Pleme Jarava je imalo neke kontakte sa spoljnim svetom poslednjih nekoliko decenija, uglavnom preko Andamanskog magistralnog puta (ATR). Put je njihove članove, kojih ima oko 400, izložio buci, bolestima, zagađenju i neprijatnim pogledima turista.
„Zamislite da vam neko prepolovi dom i dovede turiste da gledaju kako se perete u kupatilu. Turoperatori prodaju ovaj paket pod sloganom: ‘Putaj ovim putem i vidi gologlave saplemenike iz kamenog doba’. Tretiraju ih kao stvari i životinje. u safari parku“, kaže Denis Giles, urednik Andaman Chronicle.
Jarava bi trebalo da bude zaštićena Zakonom o zaštiti plemena Aboridžina iz 1956. Za svaku interakciju je predviđena kazna od sedam godina zatvora. Ali Giles je proveo dve decenije dokumentujući skoro stalna kršenja ovog zakona. Takođe je izvestio o seksualnom zlostavljanju Jarava i zavisnosti od droge među plemenom.
Pored pretnje u vidu puta, plemenu prete i krivolovci iz Port Blera, kao i tajlandski i mjanmarski ribari, koji nekažnjeno napadaju teritoriju Džarave.
Iako su indijski doseljenici raširenih ruku prihvatili obećani novac i poslove koje donosi projekat Nikobar, Višvajit Pandija, antropolog koji je radio na Andamanskim i Nikobarskim ostrvima, upozorava: „Ne smeju biti naivni, moraju se probuditi. nemojte poricati da je ekonomski razvoj neophodan, ali on ne može doći po cenu ekologije Velikog Nikobara i starosedelačkih plemena“.
Proučavanje i zaštita starosedelačkih plemena na ostrvima je u nadležnosti dva tela – Antropološkog istraživanja Indije i Ministarstva za plemensku dobrobit.
“Ministarstvo je šuplja organizacija, samo su Jaravu držali zavisnom od uvoza hrane i lekova. Neko vreme su delili ljudima higijenske proizvode uz pastu za zube i pirinač, ali su onda prestali. Žene Jarava su tada počele da menjaju tampone. od plastičnih kesa koje su putnici bacili na Andamanski autoput, puneći ih lišćem. ovo mesto, pre nego što ga sve progutaju Starbaks i zagađenje“, kaže Pandija.
Bilo je teško doći do plemena, ali je reporter Telegrafa uspeo da dođe do jednog istaknutog člana koji pomaže onima koji žele da ostanu izolovani da se povežu sa spoljnim svetom.
Upitan da li smatra da Ministarstvo brine o interesima svog naroda, on je odgovorio: „Da… Možda. Cenim njihovu iskrenost, pokušavaju nešto da urade. Ali ponekad se ništa ne desi. Saplemenici znaju kako da prežive. Imaju svoju kulturu, jezik, tradicionalno znanje – oni su već stručnjaci na svoj način, ali savremeni svet to neće prihvatiti samo gubljenjem sopstvene kulture.
I da li će projekat Nikobar poremetiti život plemena?
„Da, mislim da hoće, biće traumatično. Video sam šta se dešavalo na drugim ostrvima. Nekada je bilo 12 plemena. Zemlja je njihov život, šuma je njihov život. Dok ljudi izvan ne budu poštovali to, biće nema sreće… Stranci su naši gosti i uvek ih možemo dočekati, ali dok ljudi to ne shvate, plemena se nikada neće čuti“.
