Ford nije imao sreće da mu se ponudi današnji Volkswagen vredan milijardu evra po sniženoj ceni, ali mu je predloženo da ga preuzme posle Drugog svetskog rata, kada je nemački gigant bio na kolenima.
Postojao je samo nacrt i skromna proizvodnja nečega što se zove KdF-Wagen, a samo 210 vozila je proizvedeno pre nego što je fabrika prestala sa radom zbog savezničkog bombardovanja i ratne prenamene.
“Snaga kroz zadovoljstvo” je prevod akronima KdF skovan u kancelariji nacističkog diktatora Adolfa Hitlera, a posle rata nije bilo ni snage ni zadovoljstva.
Fabrika u Volfsburgu završila je u britanskom okupacionom sektoru, a interesovanja za kupovinu gotovo besplatnog preduzeća nije bilo.
Godine 1947, ljudi iz grupacije Rootes (proizvođači Hilmana, Humbera i Sunbeama) bili su prvi zamoljeni da preuzmu kompaniju, ali ih nije zanimala nemačka avantura, i nisu videli komercijalni potencijal u KdF-Wagenu.
Britanska administracija nije znala šta da radi sa fabrikom, pa su 1948. uspostavljeni kontakti sa Fordom.
Henri Ford II i predsednik kompanije, Ernest Brič, došli su na sastanak sa Britancima i Brič je u jednom trenutku rekao vlasniku:
“Gospodine Ford, mislim da to što su nam ponudili ništa ne vredi”.
Sada bi najlakše bilo optužiti tadašnje Fordove vođe za diletantizam, ali treba biti iskren i primetiti da je fabrika u Volfsburgu bila samo nekoliko kilometara udaljena od sovjetske okupacione zone, a planirati geografski rizičan posao tokom Hladnog rata koji je imao tendenciju usijanja, nije imalo smisla.
Britanci su zatim fabriku predali nemačkom inženjeru Hajnrihu Nordhofu, a sve ostalo posle toga je priča o uspehu.
KdF Wagen je postao Buba, kasnije je došao Golf… a sedamdeset godina kasnije, Volkswagen i Ford su sklopili novi ugovor o poslovnoj saradnji.
B92.
