Svi još pamtimo fotografije masakra iz sela Mi Laj tokom američkog rata u Vijetnamu. Pokolj 504 civila u ovom vijetnamskom selu počinila je američka vojska 16. marta 1968. godine. Svi ubijeni bili su civili, stari od jedne do 82 godine.
Do ovog ratnog zločina je došlo kada su dva voda čete “Čarli” počela napad na selo, nešto posle osam časova. U selu im nije pružen nikakav otpor, jer ovde, u to vreme, uopšte nije bilo vojske.
Prvi vod, kojim je komandovao poručnik Vilijam Keli, otvorio je vatru na nenaoružane civile. To je bio početak pokolja u kome su američki vojnici ubijali sve što se kretalo, i ljude i životinje. Poručnik Keli je izdao naređenje vojnicima da pucaju u civile, da bi se i sam priključio ubijanju. Prema kasnijim svedočenjima, Keli je uzimao puške iz ruku onih koji su odbijali da slušaju njegova naređenja i iz njih sam ubijao meštane.
Veliki broj ubijenih je kasnije bačen u kanal za navodnjavanje. Mnoge žene su silovane, zarobljeni su bili mučeni, a veliki broj je osakaćen.
Odmah nakon akcije, četa nazvana “Čarli” je dobila pohvale za “sjajno obavljen zadatak”. U izveštajima sa terena, međutim, pisalo je da je u borbama u selu Mi Laj ubijeno 128 neprijateljskih vojnika i da je stradalo 20 civila.
Od Mi Laja do Severnog toka
Ovaj masakr, koji je američka vojska pokušala da zataška, razotkrio je tada mladi novinar Simor Herš, kada je u novembru 1969. objavio razgovor sa ratnim veteranom Rodom Rajdenurom.
Nedavno je Herš izjavio da su sabotažu gasovoda Severni tok izvršile američka mornarica, CIA i norveška mornarica, prema direktnom naređenju predsednika Bajdena. Heršov izveštaj se oslanja na izvor koji je naveo da su američki ronioci u junu 2022. postavili eksplozivna punjenja C4 na cevovode na strateškim lokacijama koje su odabrali Norvežani. Eksploziv je, tri meseca kasnije, prema Heršovim tvrdnjama, daljinski aktivirao avion norveške mornarice.
“Prošlog leta, mornarički ronioci, koji su delovali u okviru NATO vežbi poznatih kao ‘Baltops 22’, postavili su daljinski aktivirane eksplozivne naprave, koje su tri meseca kasnije uništile tri od četiri gasovoda Severni tok”, naveo je Herš, pozivajući se na dobro obaveštene izvore.
Herš je dodao da je naređenje za sabotažu izdao sam Bajden, a da je priprema izvršena devet meseci ranije, na čelu sa savetnikom za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džejkom Salivenom.
Iz Bele kuće su odbacili navode novinara, saopštivši da je njegovo istraživanje “potpuna laž i fikcija”, a slične reakcije stigle su iz CIA i Stejt departmenta.
Ko je Simor Herš?
Ime Simora Herša je veoma dobro poznato u svetu istraživačkog novinarstva. Prvo priznanje, prestižnu Pulicerovu nagradu, dobio je 1969. godine, upravo za razotkrivanje masakra u selu Mi Laj u Vijetnamu.
Tokom 1970-ih, Herš je istraživao skandal “Votergejt” za “Njujork tajms” i razotkrio tajno bombardovanje Kambodže, kojim je rukovodio Henri Kisindžer, lično birajući ciljeve.
Godine 2004. Herš je izvestio o torturi koju sprovodi američka vojska prema zatvorenicima u zatvoru Abu Graib. Takođe, osvojio je dve nagrade “Nejšenal magazin avards”, a godine 2004. dobio je i nagradu “Džordž Orvel”.
Otkriće o smrti Osame bin Ladena
Herš je svojevremeno optužio Obaminu administraciju da laže o smrti Osame bin Ladena i osporio (apsurdne) tvrdnje da je Asadov režim koristio hemijsko oružje protiv civila u građanskom ratu u Siriji. Ove tvrdnje su u američkoj javnosti izazvale žestoke kontroverze i osporavanja.
Herš je rođen 1937, u porodici litvanskih Jevreja, koji se emigrirali iz Poljske. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Čikagu. Novinarsku karijeru započeo je kao izveštač za “Siti njuz biro” u Čikagu 1959.
Godine 1963. postao je dopisnik agencije Asošiejted pres iz Čikaga i Vašingtona. Još kao dopisnik AP-a, Herš je počeo da formira svoj osobeni istraživački stil. Ubrzo je postao poznat po tome što zaobilazi novinarske konferencije i traži neposredne razgovore sa visoko pozicioniranim oficirima i političarima.
Herš napušta AP posle svađe sa urednicima, koji su insistirali na “razvodnjavanju priče” o radu američke vlade na biološkom i hemijskom oružju. Karijeru nastavlja kao slobodni novinar, koji je u početku uglavnom pokrivao Vijetnamski rat.
Smatra se da je Heršov članak iz 1974, u kome je tvrdio da je CIA špijunirala antiratne aktiviste, značajno doprineo formiranju Čerčovog komiteta u Kongresu, koji je nastojao da istraži protivzakonite delatnosti američkih obaveštajnih agencija.
Dokumenti, sa kojih je skinuta oznaka tajnosti iz 2017, pokazuju da je Herš bio na listi za praćenje Agencije za nacionalnu bezbednost zbog svog novinarskog rada, uključujući i njegove tekstove o masakru u selu Mi Laj.
Mučenja zatvorenika u Iraku i Gvantanamu
U maju 2004. godine, Herš je objavio seriju članaka koji su opisivali okrutno postupanje američke vojne policije prema zatvorenicima u zatvoru Abu Graib u blizini Bagdada, u Iraku.
Herš je, na osnovu dokumentovanih izvora, optužio CIA da je izdala naredbu za krajnje neljudsku torturu nad zatvorenicima. On je, među prvima, izneo tvrdnje da je mučenje uobičajena praksa i u drugim zatvorima pod upravom SAD, na primer, u Gvantanamu.
U narednim člancima, Herš je pisao da su zloupotrebe bile deo tajnog programa ispitivanja CIA pod nazivom “Kuper grin”. Prema Heršovim izvorima, program je proširen na Irak, uz direktno odobrenje tadašnjeg ministra odbrane Donalda Ramsfelda. Bio je to, prema Heršu, rezultat “Ramsfeldove opsesivne dugogodišnje želje da preuzme kontrolu nad američkim tajnim i paravojnim operacijama CIA.”
Herš dodaje da je članovima Programa specijalnog pristupa (SAP) u Iraku bilo rečeno: “Uhvatite koga morate i radite šta želite.” Program je kombinovao fizičko maltretiranje i tehnike seksualnog ponižavanja.
Bivši inspektor UN za oružje Skot Riter rekao je Heršu 19. oktobra 2005. da je američka politika uklanjanja iračkog predsednika Sadama Huseina sa vlasti počela sa predsednikom Džordžom Bušom Starijim još u avgustu 1990. Riter je tada tvrdio da je razoružavanje Iraka, korišćeno kao opravdanje za uvođenje sankcija, predstavljalo puki izgovor za uklanjanje Sadama Huseina sa vlasti.
Takođe, CIA je verovala da bi održavanje sankcija protiv Iraka za šest meseci dovelo do kolapsa iračke vlade. Takva politika je na koncu rezultirala invazijom i okupacijom ove zemlje.
Heršov članak od 7. marta 2007, pod naslovom “Preusmeravanje”, opisivao je promenu u iračkoj politici administracije Džordža Buša Mlađeg, čiji je cilj sada postalo “obuzdavanje Irana”.
Herš je tvrdio da u “uzgredne posledice ovih aktivnosti” spada jačanje sunitskih ekstremističkih grupa, koje zastupaju militantnu viziju islama. Ove grupe su neprijateljski raspoložene prema Americi, primetio je Herš, i simpatišu Al Kaidu.
Planovi za napad na Iran
U januaru 2005, Herš je tvrdio da SAD sprovode tajne operacije u Iranu kako bi identifikovale mete za moguće vazdušne napade. Herš je, takođe, napisao da su Pakistan i Sjedinjene Države sklopile sporazum prema kojem Vašington neće obraćati pažnju na pakistanski nuklearni program, u zamenu za saradnju Islamabada u neutralisanju iranskih nuklearnih projekata.
Prema članku objavljenom u “Njujorkeru” u aprilu 2006. Herš je tvrdio da je Bušova administracija razvijala planove za vazdušne napade na Iran.
U Heršovom članku se posebno ističe da bi prvi nuklearni udar SAD imao za cilj eliminaciju podzemnih iranskih postrojenja za obogaćivanje uranijuma. Predsednik Buš je ovog puta odgovorio na Heršove tvrdnje, nazivajući ih “divljim spekulacijama”.
Kada su Herša u oktobru 2007. pitali za “jastrebske stavove predsedničkog kandidata Hilari Klinton o Iranu”, Herš je rekao šta o tome zaista misli. “Razlog je novac. Mnogo jevrejskog novca iz Njujorka. Nemojmo se s tim šaliti. Značajan procenat jevrejskog novca i mnogi vodeći američki Jevreji podržavaju izraelski stav da Iran predstavlja `egzistencijalnu pretnju`. Mislim da je to jako jednostavno. Kada ste iz Njujorka i iz Njujorka vodite kampanju, sledite takvu liniju.” Nema drugog objašnjenja za to, dodao je Herš, a Hilari Klinton je dovoljno pametna da to shvati.
Herš je tvrdio i da su se, nakon incidenta u Ormuskom moreuzu, članovi Bušove administracije sastali u kancelariji potpredsednika Dika Čejnija da razmotre metode za pokretanje rata protiv Irana. Jedna od ideja bila je izvođenje operacije pod “lažnom zastavom”, koja bi uključivala upotrebu “mornaričkih foka” prerušenih u iranske mornare. Kako je naveo Herš, ova ideja o provokaciji je kasnije odbačena.
Velike i male laži
U septembru 2013, u intervjuu za “Gardijan”, Herš je rekao da je racija iz 2011, pod nazivom operacija “Neptunovo koplje”, koja je rezultirala smrću Osame bin Ladena, predstavljala “veliku laž” i da “nijedna jedina reč u njoj nije istinita.”
Herš je dodao da je Obamina administracija sistematski lagala i da su američki mediji oklevali da osporavaju tvrdnje koje je iznosila administracija: “To je jadno, oni su više nego poslušni, plaše se da se zaje***ju sa ovim tipom (Obamom).”
U maju 2015. Herš je objavio članak “Ubistvo Osame bin Ladena”, povodom četvrte godišnjice racije u kojoj je ubijen Bin Laden. Usledila je munjevita reakcija, ova veb lokacija je odmah srušena.
Dvadesetog maja 2015. bivši oficir CIA Filip Džiraldi napisao je za “Ameriken konzervativ” da smatra da je “Heršova priča (o Bin Ladenu) verodostojna.”
“Velt am zontag” je 25. juna 2017. objavio Heršov članak “Trampova crvena linija”, u kome je tvrdio da postoje neslaganja između američke obaveštajne zajednice i predsednika Donalda Trampa zbog navodnog “napada sarinom” u Idlibu od 4. aprila 2017.
“Tramp je izdao naređenje za napad, uprkos upozorenju američke obaveštajne zajednice da ne poseduje dokaze da su Sirijci upotrebili hemijsko oružje”, izjavio je Herš.
Časopis “London rivju ov buks” je u decembru 2013. objavio Heršov članak “Čiji je sarin?”, koji su prethodno odbili “Njujorker” i “Vašington post”. U njemu je Herš napisao da je Obamina administracija koristila “obaveštajne podatke” kako bi pokušala da opravda vojni napad na Siriju posle hemijskog napada u Guti i da je namerno ignorisala sve dokaze o Siriji. Pobunjenici su, zaključio je, takođe mogli da nabave sarin.
Neuralgične tačke američke spoljne politike
Herš je i autor niza političkih knjiga, čija su tema neuralgične tačke američke politike, od tajnih arsenala hemijskog i biološkog oružja, masakra u selu Mi Laj, preko rata u Persijskom zalivu i torture izvođene nad zatvorenicima u Iraku, sve do ubistva Bin Ladena.
Heršov novinarski rad izazivao je, i nastavlja da izaziva, veoma oštre napade novinara, komentatora, raznoraznih eksperata i zvaničnika vlade SAD. Na primer, politički analitičar Si-En-Ena Piter Bergen smatra da tvrdnje Herša o raciji protiv Bin Ladena “prkose zdravom razumu”. Džek Džafer iz “Politika” misli da Heršov rad nudi veoma malo sadržaja i da je eventualno zanimljiv čitaocima koji bi želeli da potvrde svoje unapred donesene stavove.
Zapravo, ne postoji nijedna tema koju je otvorio Simur Herš, a da ona nije osporavana u američkim medijima. Kritičari ga posebno napadaju zbog njegove metode rada: Herš se, navodno, previše oslanja na neimenovane izvore.
Ali, isto tako, barem do sada, ne postoji nijedna Heršova tvrdnja koja nije kasnije potvrđena, bilo naknadnim priznanjima aktera, bilo daljim razvojem događaja. Na primer, američki zvaničnici su prvo poricali da se u njihovim zatvorima sprovode mučenja, kao što se negirali i da poseduju tajne laboratorije u kojima se ispituju hemijski ili biološki agensi.
Simur Herš je, očigledno, novinar koji ima nezgodan običaj da govori istinu.
RT.
