Andrea di Karo, prijatelj i autor biografije o Siniši Mihajloviću, podsetio se vremena provedenog sa nekadašnjim srpskim fudbalerom i trenerom, koji je preminuo pre dva meseca.
Italijan je u ekskluzivnom intervjuu dopisnici RTS-a iz Rima Sanji Lučić govorio o druženju sa Mihom, o njegovim kvalitetima, igračkim i ljudskim, kao i o razlozima zbog kojih su ga zavoleli na Apeninima.
Kako se rodilo prijateljstvo između Vas i Siniše?
Sinišu sam prvi put sreo u Firenci, gde sam radio u sportskoj redakciji lista Korijere dela sera, a on je baš tada došao iz Katanije u Fjorentinu i prvi zvanični intervju kao trener Fjorentine, Siniša je dao upravo meni. Sreli smo se na Sardiniji, gde obojica imamo kuću, on me je pozvao u svoju ‘Vilu Srbiju’. Kada sam stigao, otvorio mi je vrata u šortsu, u neverovatnoj fizičkoj formi i ja sam se našao pred tim kolosom sa tetovažama, sa onim drskim izrazom lica koji je tako tipičan za njega i prva stvar koju sam pomislio bila je: Gospode Bože, koliki je! Uz kafu mi je ispričao kako ga navijači Fjorentine nisu dobro prihvatili zbog starih izjava o ratu u bivšoj Jugoslaviji, te zbog njegovog odnosa sa Arkanom, što je on odavno objasnio, ali oni mu to nisu zaboravili. Odmah sam mu rekao: Vidi, Siniša, ja nisam ovde da ti sudim već da ti dam priliku da ispričaš svoju prošlost, sadašnjost, ambicije i šta očekuješ od budućnosti i odmah se stvorila sinergija i korektan odnos.
Nakon toga sam se preselio u Rim, a pošto on ima kuću u Rimu, i obojica imamo kuću na Sardiniji, naš odnos je brzo prerastao iz profesionalnog u prijateljski. Bilo je to duboko prijateljstvo između dva potpuno različita čoveka. Često smo se šalili da smo različiti blizanci jer on je kako fizički, tako i u kontaktu s ljudima drugačiji od mene. Bez obzira na to, bili smo zaista bliski. I nakon dijagnoze niko nije verovao da će se desiti ovo što se desilo, ali nažalost jeste. Imao je takav karakter, nikada nije odustajao i govorio je kako će pobediti i kako se rak upustio ukoštac sa vrlo tvrdoglavim protivnikom.
Šta Vam danas ostaje od tog prijateljstva?
Ostaje mi duboko sećanje koje jača svakog dana, jer zaista ne prođe nijedan dan a da ga se ne setim, da se ne setim naših ćaskanja, ima toliko anegdota, toliko profesionalnih i privatnih momenata. Siniša je bio neverovatan čovek sa sportske tačke gledišta – odličan trener, veliki šampion, ali iznad svega kao čovek, što je jako retko u sportu, naročito fudbalu. Izuzetno pošten, ambiciozan, lojalan, zahtevan iznad svega prema sebi samom, a onda i prema drugima. Davao je sve od sebe na terenu, sve za fudbal, sve za tim. Sve bi učinio za svoj tim kao i za svoju porodicu. Mnogo se trošio jer je mnogo davao.
Nije bilo lako pronaći harmoniju s njim zbog tipičnog srpskog karaktera, bio je ponosan i muževan. Ali ja sam upoznao čoveka koji je i zaista osetljiv, koji je iza te tvrde ljušture skrivao veliku nežnost i osećajnost. I mada je umeo da plane, bilo je posle vrlo lako sve zaboraviti jer je on praštao i zaboravljao, kao i oni oko njega završavajući sve jednim stiskom ruke, zagrljajem, uz malo rakije ili na večeri. Dakle, ono čega ću se večno sećati jeste da je bio šampion, ali iznad svega čovek, ponavljam, kao retko ko držao je reč, duboko pošten i veran u svim svojim odnosima.
Bio je izuzetno ponosan što je Srbin iako je njegova žena Rimljanka i njegova deca su se rodila u Italiji. I mada je Siniša putovao po celoj Italiji, njegov dom je bio u Rimu. Ali veza sa Srbijom je bila baš jaka. Često je govorio: “Ja sam Srbin od glave do pete, ponosan kao i moj narod”, on jeste nešto preuzeo od nas u Italiji, ali bio je Srbin do srži, ponosan na svoju zemlju, svoje korene, svoju istoriju i na to kakav je.
Da li je ta njegova vezanost i za Srbiju i za Italiju povezala dva naroda?
Njegova popularnost kako ovde tako i tamo, to što su ga voleli i tamo i ovde, verujem da je to stvorilo savršenu vezu, jer on je bio ponos za svoj narod, bar ja verujem da je tako, ali isto tako i ponos za Italiju, zemlju koju je izabrao za život. Jasno je i da je finalni deo Sinišinog života, način na koji se on borio sa bolešću, činjenica da je bio promoter donacije koštane srži, da je živeo otvoreno, odnos sa bolešću bez stida i skrivanja, mislim da je sve ujedinio i ovde i tamo, a on kao osoba je sigurno nakon bolesti bio viđen na drugačiji način pa neko ko ga možda nije simpatisao na početku karijere ili zbog nekih njegovih političkih izjava, promenio je mišljenje.
Ja sam svestan koliku sam sreću imao što sam ga upoznao i što se moj život susreo sa životom jedne takve osobe, poštene, iskrene, jakog karaktera koji je davao sve od sebe na svim poljima. On se nije štedeo i koji god dres da je obukao i za koga god da je igrao, davao je maksimum, 100 odsto svog srca, duše i volje, a to je ono što je u sportu najvažnije, da igrač dâ sebe celoga za određeni cilj.
Na njegovoj sahrani je bilo navijača i protivničkih klubova, što je neuobičajeno.
Da, i svi su u tom momentu bili jedan klub i to je nešto što se zaista retko viđa. Bila je Roma sa svojim orlom, bili su i Fjorentina, Torino, Bolonja, Sampdorija i to je ono što je neverovatno. Jer, kada neko menja klub, navijači ga mrze i zovu izdajnikom, a on je uspeo sve da ujedini kako pre tako i posle smrti. To zaista nije nešto što se često dešava. Dešava se velikim ličnostima, kakva je on bio.
Nije bio neko ko se skriva, bio je instinktivan, impulsivan, kada je trebalo nešto da kaže govorio je u lice, nije se krio, bio je vrele krvi, odgovarao je na provokacije, ali na terenu je bio veliki sportista. Vrlo lojalan, nikada nije napravio faul sa namerom da nekoga povredi, nije bio zao igrač. Tako da mislim da su svi prepoznali njegovu požrtvovanost u svim klubovima za koje je igrao i to narod zna da ceni. Čak i protivnici koji su ga se plašili i koji su ga želeli u svom timu ili oni kojima je bio antipatičan na terenu, prepoznavali su vrednost čoveka i fudbalera i trenera koji daje sve za dres svog kluba, nikada se ne predaje i žrtvuje se, a to rade samo pravi ljudi, pravi sportisti.
Delimično ste mi i odgovorili, ali možda da objasnimo srpskoj publici njegovu ogromnu popularnost u Italiji.
Siniša je bio izvanredan igrač i ostavio je trag u italijanskom fudbalu kada je došao ovde početkom devedesetih, prvo u Romu, onda Sampdoriju, Lacio, Inter. Bio je veliki faktor u italijanskom fudbalu. Imao je i karakteristike koje su ga činile drugačijim od ostalih fudbalera, znao je da izvodi slobodne udarce, koji su imali takav uspeh da su navijači Lacija pevali: “Ako bude šutirao Siniša, to je sigurno gol”.
A on je govorio: “Promašio sam više penala nego slobodnih udaraca”. Dostigao je rekorde u italijanskom fudbalu koje drugi nisu uspeli da nadmaše: tri gola iz slobodnog udarca protiv Atalante kada je igrao za Lacio, nešto vrlo retko kao i rekord golova iz kaznenih udaraca, mislim da je bilo 28 golova, jedan više od Pirla. Bio je fudbaler visokog nivoa, ali i temperamenta i znao je da bude dobar u svemu – znao je da igra u odbrani, znao je da šutira, imao je zaista perfektan šut, bio je vođa u svakom smislu te reči, a to ga je činilo fudbalerom koga bi svako poželeo u svom timu.Najlepši golovi Siniše Mihajlovića u Seriji A
Kada je bio mlađi govorio je ono što je mislio bez dlake na jeziku, ali to ga je vremenom učinilo omiljenim jer ljudi vole iskrene ljude. Nije imao dva lica već jedno i kada bi shvatio da je pogrešio, znao je da se izvini i da kaže: pogrešio sam. To je nešto što poseduju samo velikani, jer svako može da pogreši, zavisi od momenta, od toga koliko imaš godina, kakav ti je život u tom trenutku, a Siniša je tokom karijere uspeo da promeni mnoge stvari. U knjizi analizira svoj život i to je priča o iskrenom čoveku koji se našao u svetu punom neiskrenosti i laži, ljudi koji ti ljube dres a onda ti iza leđa govore nešto loše. Eto, Siniša je bio prototip pravog muškarca, sportiste koji je govorio ono što misli i nije se krio tako da je upravo ta retkost doprinela tome da ga svi cene i vole. A i na kraju njegovog života je došlo do toga da je bilo velikih simpatija prema njemu, empatije, solidarnosti i nade, jer se u jednom momentu mislilo da je pobedio bolest, da je moćan i neuništiv čovek koji nikada ne odustaje, koji se suočavao direktno sa svime, nažalost, nije se tako završilo.
Ali on nam ostavlja veliku lekciju, a to je da je potrebno suočavati se s onim što nam život donosi sa hrabrošću, voljom i odlučnošću ne zato što će se stvari uvek dobro završiti. Jer mnogo toga, nažalost, ne završava na dobar način ili kako mi želimo, ali s njima se moramo suočiti. Kada prelistavam ovu knjigu pozivam sve da je pročitaju jer je to himna životu, kako ga treba živeti, koliko je fantastičan, koliko divnih stvari nam pruža, kao i onih manje lepih.
Siniša je živeo kao na filmu, skoro kao u romanu. Ideja za knjigu je rođena iz intervjua koji smo radili za njegov 50. rođendan i on mi je govorio: “Znaš, kada pogledam ovih 50 godina”, a tada je još bio u punoj formi, “zbog svega što sam doživeo osećam se kao da imam 150 godina jer sam živeo mnogo života, i tako smo odlučili da taj život pretočimo u knjigu. Ali čekali smo da knjiga izađe nakon nekog velikog trijumfa, kao na primer posle velike trenerske pobede. Nažalost, on je otkrio da je bolestan i imao je dosta vremena u bolnici da se usredsredi na knjigu jer mu je vreme sporo prolazilo, imao je priliku da se do detalja priseća svog života i tada je odlučio da je vreme da ispriča o svom životu.
Želeli smo da objavimo knjigu kada on izađe iz bolnice, kada se vrati životu, nismo hteli da u knjizi opisujemo bolest, već život. Jer oni najintimniji momenti ostaju među nama prijateljima. Hteli smo dakle priču o povratku u život, koliko je lepo vratiti mu se i ova autobiografija zaista je himna životu sa svim lošim što život nosi. Mislim da je to zaista nešto važno što nam je Mihajlović ostavio. Knjiga je izašla krajem 2020. godine, njemu je tada presađena koštana srž i vratio se u formu i to vrlo brzo. Taj prvi put zaista se fantastično oporavio i videli smo ga na Sanremu u odličnom izdanju.
Šta mislite o tome što Ibrahimović ni na jedan način nije prokomentarisao Sinišinu smrt?
Ne ulazim u to, njih je vezivalo veliko prijateljstvo i u knjizi opisujemo taj lep odnos između njih. Zašto ništa nije rekao to je njegova stvar, njegov izbor, vrlo ličan i svako u momentima bola može da odluči šta želi a šta ne. Nemaju svi ljudi isti karakter i sa te tačke gledišta nikada ne sudim o ponašanju drugog.
Poslednje Sinišino pojavljivanje je bilo na prezentaciji knjige drugog fudbalera i to je bilo iznenađenje za sve.
Ta knjiga je druga autobiografija fudbalera Zemana, koju sam takođe ja napisao i znao sam da će Siniša doći te večeri. Ali Zeman to nije znao jer je Siniša bio u teškom stanju i pokušavao da se oporavi na sve načine. On je ipak došao i ja sam zaista srećan što je tada bio s nama. To su i poslednje slike Siniše Mihajlovića u javnosti i tu je on u svom ambijentu, priča o fudbalu. Možda se nije najbolje osećao, ali je i dalje bio veseo i fantastičan, što ga je karakterisalo.
Ponavljam, zaista nisam nikada upoznao nikoga ko ima takvu snagu volje i ko gleda sve sa optimizmom. On je bio zaista borac, fajter, bio je pravi takmičar, uvek je podizao ulog, želeo je da prevaziđe samog sebe. U knjizi kaže da je živeo svaku utakmicu kao život i život kao utakmicu, sa istim načinom ponašanja, tražio je maksimum od sebe i uvek je živeo sa idejom da može da pobedi i da dođe do cilja, čak i kada se radi o manjim, svakodnevnim ciljevima. To je bila njegova mantra, morao je da stigne tamo gde je odredio da će stići. Bilo je zaista teško zaustaviti ga, jer je imao zaista jak karakter, veliku volju.
Da li Vas je naučio po neku reč na srpskom? Šta vam je preneo iz svoje zemlje?
Naučio me je poneku reč na srpskom, ali uglavnom smo razgovarali na italijanskom. Govorio je na srpskom kada bi se naljutio, često mi se dešavalo da ga čujem kako psuje na srpskom kada se dešavalo nešto iznenadno, ili kad je bio u kolima, ili ako bi on sam nešto pogrešio ili ako bi ga neko naljutio – tada je govorio na srpskom. Kada bi se Siniša naljutio trebalo ga je ostaviti na miru da se izduva jer se baš videlo koliko je ljut. Nikada ga nisam pitao da mi prevede te reči jer mislim da ne bi dočarale na italijanskom to što je govorio. Stalno smo pričali o tome da ćemo ići zajedno u Srbiju, ali imali smo obojica mnogo obaveza i nismo stizali da se uskladimo. Doživeo sam Srbiju preko njega, preko njegovih priča, slika, onu Srbiju u kojoj je on nekada živeo. I kada bi govorio o svojoj zemlji, bio je jako ponosan, imao je taj sjaj u očima, uvek je bio srećan kada je govorio o Srbiji.
Zaista mi nedostaje, prošla su dva meseca i nedostaje mi i kao sportista i kao prijatelj. On je mogao da bude trener velikog kluba, malog kluba, nije bilo važno, svi su na kraju utakmice čekali da dođe i priča, nikad nije bio banalan na konferencijama za štampu. Dakle taj sportista nedostaje meni kao novinaru, ali mi nedostaju i naši telefonski razgovori, možda nedeljom popodne nakon utakmica. Kada je pobeđivao ili kada nije, dugo bismo razgovarali jer ponekad nije mogao da zaspi. Nedostaju mi naše šale jer on je bio zaista izvanredna osoba, simpatičan, veseo. Ja se bavim sportom poslovno, kao sportski novinar, on je bio sportista, ali mi smo često izlazili van tih tema.
Pričali smo o knjigama koje je čitao, obožavao je da čita, da gleda dokumentarne filmove i serije. Dakle, normalan odnos dva prijatelja koji su često večerali zajedno i pričali o svakodnevnom životu. Zaista mi nedostaje kao prijatelj. Postao je mlad deka, i rođenje njegove unuke Violante mu je dalo novu snagu, veliku radost. Često je stavljao slike s njom na društvene mreže, predivno dete koje liči na dedu i to baš mnogo. Govorio je da ima te okice ali i karakter kao deda i bio je vrlo ponosan. U knjizi kaže da želi da jednog dana sedi za velikim stolom za kojim će biti njegova deca, njegovi unuci, velika familija jer mi Srbi to tako radimo, nama se to dopada. Bio je to njegov san.
Navijači koje sam intervjuisala na Sinišinoj sahrani rekli su mi da ih je osvojila i ta njegova ljubav prema porodici.
I tu je pokazao lojalnost i iskrenost, karakter pravog čoveka kako u sportu, u fudbalu, tako i van sporta. Fudbal je sve više biznis, a sve manje sport, tako da se te vrednosti prepoznaju. Siniša se od malena borio za ono što voli i prenosio je tradicionalne vrednosti, verovanje u porodicu, on je zaista imao divnu, ujedinjenu porodicu, Arijana, petoro dece… Često čujemo priče o sportistima koji se vremenom promene jer im život nudi razne mogućnosti, ali to nije bio njegov slučaj. On je imao jednu veliku ljubav, predivnu porodicu, a to je ono što su ljudi znali da vrednuju i bilo nam je toplo oko srca kada bismo ih videli.
Koji je po vama najbriljantniji momenat Sinišine karijere?
Imao je on mnogo takvih momenata. Živeo je kao na rolerkosteru, on je zaista bio vezan za sve pobede sa Crvenom zvezdom koja je bila njegov tim koji je nosio u srcu. Iako nije za njih igrao dugo, bio je jako voljen. Doneo im je pobedu u Kupu šampiona tako da mislim, iako su to bili sami počeci za njega, da je to ipak bilo nešto jako važno. Što se Italije tiče, mislim da je to njegova igra sa Lacijom, gde je doneo najviše pobeda, u timu koji nije navikao na pobede i to je najverovatnije bio i vrh njegove karijere.
Što se trenerskog posla tiče, on je bio mister srpske reprezentacije i to je za njega bio trenutak velikog ponosa, da vodi reprezentaciju svoje zemlje. Mislim da je bio dobar trener u svakom timu koji je trenirao, jer svi oni koji su došli posle njega bili su gori tako da je on uvek ostavio trag.
Možda je najveći trag ostavio u Sampdoriji, kada je napustio srpsku reprezentaciju i vratio se u ekipu koju je napustio kao fudbaler. Onda se vratio u tim koji je bio praktično poslednji na tabeli i tražio od njega da im pomogne da se uzdignu iz vrlo teške situacije i on im se vratio i iz zahvalnosti ne bi li im vratio ono što su mu oni dali kao igraču. I uspeo je da ih spase, a ista situacija se dogodila i sa Bolonjom, gde je sve promenio onda kada je klub bio u zaista teškoj situaciji. Bolonja je bio klub koji je delovao slabo, stalno je gubio, ali kada je Siniša došao, sve se promenilo i Bolonja više nije bila na poslednjem mestu. Rekao bih da su to dva vrlo važna momenta za Sinišu kao trenera jer to su dva kluba koja su bila u teškoj situaciji, on ih je promenio, spasao i vratio im slavu.
On se jako vezivao za klubove u kojima je igrao i verovatno je, s obzirom na to koliko je voleo Rim, želeo da bude i trener Lacija. Najverovatnije i Crvene zvezde, jer je govorio da bi se rado vratio u grad u kome je sa timom doživeo sjajne momente. Nažalost, sudbina je odlučila drugačije.
