Amerikanci će, nekoliko meseci nakon Francuza, morati da se povuku iz Nigera, a za sobom će ostaviti jednu od najsofisticiranijih vojnih baza na Crnom kontinentu
Nakon višemesečnih pregovora i pokušaja američkih zvaničnika da spreče neminovno, pre nekoliko dana konačno je potvrđeno ono čega su se mnogi u Vašingtonu pribojavali – američke trupe uskoro će morati da napuste Niger.
“Gubitak baze u Nigeru komplikuje sposobnost Pentagona da postigne bezbednosne ciljeve SAD u regionu”, rekao je neimenovani zvaničnik Pentagona, preneo je “Volstrit džornal”.
Novi debakl američke spoljne politike na tzv. Globalnom jugu došao je nekoliko meseci nakon što su se i Francuzi povukli iz te zapadnoafričke države, a njihov neslavni izlazak pozdravile su kolone ushićenih građana naoružanih zastavama Nigera i Rusije.
Otkako je vojna hunta preuzela vlast u Nijameju krajem jula prošle godine, Niger – koji je decenijama važio za jednog od najpouzdanijih francuskih i američkih saveznika u regionu – okrenuo je leđa svojim doskorašnjim partnerima i ojačao saradnju sa obližnjim Malijem i Burkinom Faso, ali i sa Rusijom i Kinom.
Odluci o proterivanju američkih trupa prethodila je poseta pomoćnika državnog sekretara SAD za afričke poslove Moli Fi i komandanta afričke komande američke vojske, generala Majkla Langlija, koju su u Vašingtonu najavili i pre nego što je Nijamej na nju pristao.
Prema pisanju američkih medija, njihov pristup tokom čitave posete je bio krajnje snishodljiv, a Amerikanci su na samom početku razgovora svoje domaćine verbalno napali zbog okretanja prema Rusiji i, u manjoj meri – Iranu.
Poseta je ubrzo okarakterisana kao potpuni fijasko do te mere da je lider hunte Abdurahman Tijani odbio da se sastane sa izaslanicima iz Vašingtona. Tako je propao poslednji pokušaj Vašingtona da privoli (ili preciznije, da natera) huntu u Nijameju na saradnju.
Zašto je Niger važan za Amerikance
Povlačenje iz Nigera neće predstavljati udar samo za američki prestiž – ono će imati i vrlo realne posledice na mogućnost Vašingtona da projektuje svoju vojnu moć u Zapadnoj Africi, pre svega zbog gubitka ključnih vojnih baza.
U Nigeru je raspoređeno oko 1.000 američkih vojnika, što ga čini državom sa najvećim američkim vojnim prisustvom u Zapadnoj Africi.
U centru pažnje nalazi se američka vojna baza 201, koja se nalazi u pustinji na severu Nigera, oko pet kilometara južno od grada Agadeza. Reč je o najvećem kompleksu koji je američka vojska izgradila samostalno i koji je otvoren 2019. godine, u čiju izgradnju je Pentagon uložio 110 miliona dolara.
Baza je primerno korišćena kao mesto poletanja dronova MQ-9 “riper”, koji su nadgledali veći deo Zapadne Afrike. Kako stvari stoje, Amerikanci bi uskoro mogli da ostanu bez svoje najveće i najskuplje vojne baze u regionu.
Prema pisanju “Volstrit džornala”, Pentagon je već najavio da će svoje trupe premestiti u druge zemlje u regionu, poput Mauritanije, Senegala, Obale Slonovače i Nigerije.
SAD su želele da vojsku pošalju i u Čad, ali su naišli na negativan odgovor tamošnjih vlasti.
Zapadna Afrika je poslednjih godina postala epicentar islamskog fundamentalizma, a procenjuje se da je u borbama sa džihadistima poginulo oko 35.000 ljudi od 2017. godine.
Upravo je nemogućnost civilnih vlada u regionu Sahela i njihovih zapadnih saveznika, pre svega Francuske i SAD, da spreče eskalaciju nasilja dovela do jačanja antizapadnog raspoloženja među lokalnim stanovništvom.
To nezadovoljstvo su iskoristili pripadnici oružanih snaga, koji su državnim udarima preuzeli vlast u Nigeru, Maliju, Burkini Faso i Gvineji.
Podele na Zapadu oko budućnosti saradnje sa huntom
Nakon inicijalnog pritiska zapadnih zemalja i njihovih afričkih saveznika na huntu u Nigeru, koji nije dao rezultata, neslaganja među saveznicima su vremenom postajala sve izraženija.
Dok su Francuzi ostali beskompromisni u svom stavu da vojska mora da se povuče i vrati svrgnutog predsednika Muhameda Bazuma na vlast, druge evropske zemlje, poput Nemačke, Španije i Italije, zauzele su umereniju poziciju i pozvale su na uspostavljanje saradnje sa huntom.
Amerikanci su u prvi mah pokušali da zauzmu neku vestu “srednje” pozicije – što se videlo u njihovom odbijanju da smenu vlasti u Nigeru nazovu “pučem” skoro tri meseca. Ta odluka je onemogućila Amerikancima da nastave vojnu saradnju sa Nigerom, a huntu je podstakla da se još više okrene ka Rusiji.
Vašingtonu nije pomogao ni snishodljiv, moglo bi se reći i neokolonijalni, pristup svojih diplomata, koji je naišao na hladan prijem u Nijameju.
Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike (EKOVAS), blok zemalja predvođen Nigerijom koji je neposredno nakon puča Nigeru pretio vojnom intervencijom, takođe je ublažio pristup, pošto su krajem februara ukinuli sankcije protiv Nijameja.
Iako su u EKOVAS-u tvrdili da su sankcije ukinute “isključivo iz humanitarnih razloga”, činjenica da hunta nije ispunila nijedan uslov tog zapadnoafričkog bloka ukazuje da je njihova strategija maksimalnog pritiska doživela fijasko.
U međuvremenu, Niger je ojačao saradnju sa Malijem i Burkinom Faso – sa kojima je formirao Savez država Sahela – kao i sa Rusijom, sa kojom je u januaru postigao sporazum o vojnoj saradnji. Moskva je, takođe, poslala grupu vojnih instruktora u tu zapadnoafričku državu.
