Piše: MILOŠ VOJINOVIĆ
Ovih dana je Vilsonov digitalni centar iz Vašingtona objavio više stotina dokumenata koji su potekli iz kancelarije Helmuta Kola, kancelara Zapadne Nemačke, potom i ujedinjene Nemačke (1982-1998). Mnoga od njih odnose se na period raspada Jugoslavije. Čitajući o Kolovim aktivnostima, možemo da zaključimo da je 1991. pre bila oživljavanje istorije nego njen kraj.
Helmut Kol
Dobar deo državnih arhiva širom Evrope i sveta pridržava se pravila da se pristup arhivskoj građi omogući trideset godina nakon nakon što su ta dokumenta nastala. Sa prolaskom vremena, istraživačima je na raspolaganju sve više dokumenata koji se bave raspadom Jugoslavije 1991. godine.
Upravo ovih dana je Vilsonov digitalni centar čije je sedište u Vašingtonu, u sklopu programa „International History Declassified“, objavio više stotina dokumenata koji su potekli iz kancelarije Helmuta Kola, kancelara Zapadne Nemačke, potom i ujedinjene Nemačke (1982-1998). Ponegde se radi o transkriptima razgovora, gde je zabeležena svaka izgovorena reč, a u najvećem broju slučajeva imamo prilike da vidimo sažetak razgovora koji su napravili Kolovi saradnici. Najavljeno je da će u narednim mesecima biti objavljeno još materijala.
Prezentovana dokumenta tiču se velikog broja tema, poput kraja Hladnog rata, ujedinjenja Nemačke, kraha SSSR-a itd. Čitalac koga zanima raspad Jugoslavije moći će da vidi do sada nepoznati i vredan materijal, ali i da se uveri kako se evropska politika ranih 1990-ih prelamala na Balkanu. Ono što mi je privuklo najviše pažnje jeste kako je prošlost ne samo oblikovala politiku, već i kako je uticala na način na koji je ta politika prezentovana. Čitajući o Kolovim aktivnostima, možemo samo da zaključimo da je 1991. pre bila oživljavanje istorije nego kraj istorije.
Nemački kancelar Helmut Kol, ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer i portparol nemačke vlade Diter Fogel na konferenciju za štampu u Mastrihtu, 10. decembra 1991.
Razgovori s Kučanom
Kancelar Helmut Kol sastao se sa slovenačkim liderom Milanom Kučanom 8. oktobra 1991. godine. Sažetak ovog razgovora napravio je nemački diplomata dr. Peter Hartman. Sastanku su prisustvovali i ministri spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer i Dimitrij Rupel. Jedan deo ovog razgovora vredi citirati u celosti:
„Kancelar [Kol] kaže da pre svega želi da objasni glavni stav [nemačke] savezne vlade. Za njega nema potrebe da kaže gde su naše simpatije. To je bilo evidentno svuda u Nemačkoj. Mi smo u situaciji da istorija ponovo sustiže narode Evrope – ponovo su pred nama stari računi s početka veka. Mi Nemci smo u jedinstvenom položaju. Ima godinu dana da smo ujedinjeni, a to nije bilo lako za naše susede na istoku i na zapadu. Sama ekonomska situacija to čini jasnim. Za nas je važno da ne budemo izolovani u našem stavu [o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske]. Predsednik [Kučan] zna da se nedeljama govori o starim frontovima iz 1941. godine.
Ministar spoljnih poslova Genšer dodaje da to nije bio slučaj samo u Beogradu.
Kancelar dodaje da je to deo njegovog unutrašnje-političkog problema. Neki u Nemačkoj još nisu razumeli probleme nove koalicije à la 1941.”
Kolona tenkova JNA na granici između Hrvatske i Slovenije, 3. jula 1991. godine.
Deluje da je bilo kako je Kol rekao. Istorija je diktirala stavove, tj. zaista su došli na naplatu računi sa početka veka. Po završetku Prvog svetskog rata, velike sile među pobednicima podržale su stvaranje Jugoslavije velikim delom zbog toga što su u takvoj rekonfiguraciji prostora videli branu širenju nemačkog uticaja na jugoistok Evrope u budućnosti.
Jezik državnika je obazriv, ali Kol ovde nije mogao biti jasniji. Početkom 1990-ih, baš kako je primetio, istorija je sustizala evropske narode. Mnogi su još 1991. godine primetili da se Nemačka obračunavala sa ostacima „Versajskog sistema“, ali tek sada kroz objavljena dokumenta možemo da vidimo Kolovo razmišljanje. Ono što stoji u ovom dokumentu potvrđuju i drugi izveštaji.
Jasno je gde su nemačke simpatije bile. Samo dan ranije, tj. 7. oktobra, Kol je rekao hrvatskom ministru spoljnih poslova Zvonimiru Šeparoviću: „Spremni smo da učinimo sve što je u ljudskoj mogućnosti da pomognemo Hrvatskoj.“ Ono što je Kol dodao neposredno nakon ovoga je još interesantnije: „Hrvatska mora da razume, da oko pitanja priznavanja nezavisnosti ne možemo da oživimo koaliciju iz 1941. godine, tj. Nemačku, Italiju i Mađarsku.“
Predsednici jugoslovenskih republika uoči raspada zemlje: Momir Bulatović, Alija Izetbegović, Slobodan Milošević, Kiro Gligorov, Franjo Tuđman i Milan Kučan
Ono što je važno naglasiti da su ovi dani bili od suštinske važnosti. Upravo 7. oktobra je isticao tromesečni moratorijum na proglašenje hrvatske i slovenačke nezavisnosti. Na Brionima je 7. jula potpisana deklaracija kojom je završen sukob u Sloveniji i kojom je predviđeno da se suspenduju delatnosti koje proizilaze iz hrvatskog i slovenačkog proglašenja nezavisnosti. Brionski sporazum je predviđao stvaranje vremenskog prostora u kome bi se pregovaralo i sprečilo dalje eskaliranje krize. Drugim rečima, 7. oktobra 1991. se završavao period pregovora, a Kol se vraćao na 1941. godinu.
Pazgovori sa Andreotijem
Upravo tih dana Kol je u više navrata razgovarao i sa italijanskim premijerom Đulijom Andreotijem:
„Kancelar naglašava da se možda takva odluka [priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske] može doneti sa pet ili šest drugih partnera. Ključni aspekt je da ta grupa ne sme da podseća na koaliciju iz 1941. Važno je iznad svega imati Francusku uz sebe, možda i Španiju. Vatikan intenzivno radi u cilju priznanja nezavisnosti, kao što premijer Andreoti zna.“
„Premijer Andreoti odgovara da Vatikan ne želi da bude prvi, već da pogura drugoga.“
„Kancelar dodaje da ne bi bilo dobro da Nemačka, Italija ili Austrija, ili Mađarska, prvi priznaju nezavisnoct.“
Đulio Andreoti i Helmut Kol
Na sastanku 8. oktobra Kol je objašnjavao Kučanu zašto priznanje ne može doći odmah, govoreći da će Nemci biti od pomoći i da će biti među prvima koji će nezavisnost priznati. Dodao je:
„Ali mi ne možemo, molim predsednika Kučana da razume razloge, da budemo jedini. Idealno bi bilo kada bi cela Evropska ekonomska zajednica bila spremna za priznanje nezavisnosti. Ali čak i kad bi bilo samo pet članova, to je njemu [Kolu] prihvatljivo. Njegov [Kolov] interes je da se probije linija iz 1941. To je i u slučaju Slovenije važno. Čovek treba da misli o danu posle.“
Kol i Kučan su ponovo razgovarali 3. decembra. Kol je rekao:
„Za nas Nemce je važno da izbegnemo dve opasnosti: da budemo sami [u prihvatanju nezavisnosti] i ponavljanje konstelacije iz 1941.“
Istorija na leđima
Jedno blagonaklono tumačenje nemačke politike bi glasilo: zbog nasleđa Drugog svetskog rata i nemačke uloge u uništavanju Jugoslavije 1941. godine Nemačka je početkom 1990-ih vodila opreznu politiku, kako bi izbegla pravljenje paralela između njene politike 1990-ih i 1940-ih.
Okupacija i podela Jugoslavije 1941. godine.
Nemačka Helmuta Kola svakako nije ona Nemačka iz 1940-ih. Međutim, postoji nešto što ne može da se ne primeti. Kola nije zanimalo da ne ponovi politiku iz 1941. Problem za njega je bio to da Nemačka može biti optužena da takvu politiku ponavlja.
Pri tumačenju prošlosti važno je imati ispred sebe različite istorijske izvore. Kol je sigurno birao šta će reći svojim međunarodnim sagovornicima i verujem da su još važniji dokumenti oni koji svedoče o njegovim razgovorima sa Genšerom i drugim nemačkim političarima.
Međutim, na osnovu ovih dokumenata imamo prilike da vidimo Nemačku koja aktivno radi na stvaranju koalicije koja će se pridružiti njenoj viziji budućnosti jugoistočne Evrope. A ta koalicija je bila oblikovana istorijom, tj. istorija je diktirala kako ta koalicija ne bi smela da izgleda.
Džordž Buš, Fransoa Miteran i Helmut Kol na samitu G7 u Minhenu, 6. jula 1992.
U ovim dokumentima u punoj snazi vraća se i Prvi svetski rat. Francuski predsednik Fransoa Miteran je Kolu rekao da ga pisanje nemačke štampe (koja je predstavljala Nemačku kao saveznika Hrvata, a Francusku kao saveznika Srba) podsetilo na 1914. godinu. Miteran je u šali britanskom premijeru Džonu Mejdžoru saopštio da bi najbolji način za rešavanje jugoslovenske krize bio da Turci, Nemci i Mađari pošalju armije kao podršku Hrvatima, a da Velika Britanija, SSSR i Francuska pošalju pomoć Srbiji. Mejdžor šalu nije razumeo i ogradio se rekavši da Britanija vojsku neće slati.
Milan Kučan se žalio da Miteran nerado podržava nemačku politiku. Kol mu je saopštio da „svi nosimo istoriju naših naroda na leđima” i da su „ugovori po završetku Prvog svetskog rata zaključeni u Parizu, a ne drugde“.
Helmut Kol se 1993. godine poverio američkom državnom sekretaru Vorenu Kristoferu:
„Perspektive pojedinih evropskih zemalja u ovom konfliktu oblikovane su istorijski. Čitav teritorijalni i nacionalni kompleks stvoren u Parizu 1919. godine povezan sa prostorom jugoistočne Evrope i dalje ima uticaj na nacionalne perspektive.“
Kol je propustio da se zapita da li je i njegova perspektiva oblikovana na isti način.
Potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma u Parizu 14. decembra 1995. Sede (sleva na desno): predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, predsednik Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović; stoje (sleva na desno): španski premijer Felipe Gonzales, predsednik SAD Bil Klinton, francuski predsednik Žak Širak, nemački kancelar Helmut Kol, premijer Velike Britanije Džon Mejdžor i ruski premijer Viktor Černomirdin.
Predsedniku SAD Bilu Klintonu se kancelar Kol požalio na Francuze 1994:
„Nažalost, francuska pozicija povremeno je oblikovana francuskim stavom iz Pariza 1919. godine u smislu podrške Srbima.“
Hronofetišizam je u filozofiji istorije uverenje da se sadašnjost može adekvatno objasniti samo sadašnjošću. To stvara nekoliko iluzija. Pre svega, tako nastaje iluzija da je prošlost odvojena i da ne utiče na nas. Na taj način stvara se i iluzija da su naši savremeni pogledi spontani, prirodni i zasnovani na logici.
Nikakvog kraja istorija nije bilo, štaviše, 1991. istorije se vratila u Jugoslaviju punom snagom. Iako će se Nemačka politika javno obrazlagati savremenim događajima, u njoj će biti mnogo istorijskog rezonovanja.
