Prošlo je neko vreme od završetka Olimpijskih igara, a Novaku Đokoviću je odgovor i dalje isti – zlato u Parizu je najveći uspeh u njegovoj karijeri.
Počeo je Đoković o Olimpijadi:
„Olimpijada je dragocena. Samim tim što sam u prve četiri promašio šansu da se plasiram u finale, da sam došao bez titule ove godine, operacija kolena, a onda finale Vimbldona gde sam bio savladan od svog sadašnjeg protivnika. Zlato sam gađao i zato sam pao na zemlju kada sam pobedio polufinale. Znao sam da se tu neću zaustaviti, a sama činjenica da su tu bili najbliži ljudi, da su tu bili pripadnici olimpijskog tima Srbije, to ne mogu uvek da doživim“, rekao je Novak i dodao:
„Kada sam pao na kolena u finalu… Teško je opisati te emocije, doživeo sam puno uspeha, ovaj se postavlja kao najveći“.
Pritisak je uvek postojao, postoji i dalje:
„Pritisak, onaj opšti je uvek prisutan, pogotovo kada ste u mojoj poziciji gde se očekuje da svaki meč morate da pobedite. Očekujem uvek perfekciju od samog sebe, ako perfekcija uopšte postoji, za to se spremam i mnogo vremena i energije žrtvrujem zbog toga. Mislim da sam u većini slučajeva uspevao, ali je psolednjih godina malo drugačije, godine su tu, pa moram da budem selektivniji. Olimpijada mi je od početka sezone bila plan i cilj, tako da me je povreda na RG dosta zabrinula, ali kada sam odigrao finale Vimbldona osetio sam da ću biti spreman. Dodatni pritisak zavisi od forme, da li ste dobro igrali. Uoči finala nisam izgubio set, pobedio Nadala, doduše nije u vrhunskoj formi, ali pobediti ga na njegovom terenu nikada nije lako. Fizički sam se osećao dobro, psihički takođe, znao sam da me ceo narod gleda i podržava. Otišao sam u Njujork, nisam bio svež, a osećao svaki meč dodatni pritisak jer sam znao da nisam bio svež. Imate od prošle godine da treneri komuniciraju sa igračima, ali vi ste sami na terenu. Ako vam je loš dan i nešto loše krene, nemate trenutno rešenje. To je neki mač sa dve oštrice. Ciljevi su uvek tu kao zvezda vodilja, meni je Olimpijada bila najveća zvezda vodilja. Kada sam bio klinac želeo sam Vimbldon i broj jedan na svetu, jer naš sport nije klasični olimpijski sport. Mi imamo mnogo gren slemova i turnira, ali nije tako dragocena kao plivačima, atletičarima…“.
Prvi put je osetio važnost Olimpijskih igara kada se našao u Pekingu:
„Pratio sam Olimpijadu kao mali, ali sam više tenis pratio kroz druge turnire. Osetio sam šta znači Olimpijada prvi put kada sam je igrao, olimpijsko selo takođe. Šetati među najboljim sportistima na svetu, deliti iskustva sa njima, to je nešto što ne može sportista da doživi ni na jednom drugom takmičenju“, kaže Đoković i dodaje:
„Olimpijsko selo je zaista posebno iskustvo, svaki sportista to treba da doživi. U Pekingu sam boravio sve vreme u selu, sada sam zbog mira i koncentracije odlučio drugačije. Istina je da u prvoj poseti sam želeo da se prošetam, da odem do menze, teretane, to su tradicionalne stvari na Olimpijadi. Bilo je puno sportista, bilo je lepo imati interakciju sa njima, ali sam onda morao da se okrenem i odem. Naravno, najdraže mi je bilo da odem do naše zgrade. Doktor Gaga Radovanović, proćaskali smo, razgovarali. To je posebna zajednica, atmsofera, osećate se kao familija. Boravite jedni sa drugima, da li je to napolju, na terasi, u prostorijama. Televizori kada su uključeni pratimo naše sportiste. Kada sam došao sa medaljom u zgradu je nešto što ću pamtiti celog života. Nisam znao šta da kažem. U jednom trenutku mi je bilo toliko neprijatno zbog podrške koju sam dobio i poštovanja koje su mi ukazali. Plesali su sa nama, radovali se, otvarali šampanjac“.
Sportklub.rs
