Zaštita spoljnih granica, bez unutrašnjih granica. To načelo se u zemljama šengenskog prostora ne poštuje baš uvek. Neke zemlje kontrolišu granični saobraćaj. Zašto je to moguće i (ponekad) smisleno?
Stotine hiljada fudbalskih navijača došlo je u Nemačku za vreme Evropskog prvenstva. U cilju bezbednosti tokom tog turnira, domaćini su na svojim granicama uveli praksu nasumičnih kontrola. Trenutno se u Nemačkoj diskutuje o tome da li bi (i ako da: koliko?) imalo smisla te nastaviti s tim privremenim graničnim kontrolama prema susedima u EU.
Kontrole ljudi koji prelaze granice u tzv. “šengenskom prostoru” su zapravo zabranjene prema pravu EU. Moguće je njihovo privremeno, odnosno vremenski ograničeno uvođenje, ali samo pod strogo definisanim uslovima. Zemlje-članice Šengena su sve članice Evropske unije osim Irske i Kipra – i još: Švajcarska, Lihtenštajn, Norveška i Island. Šengenski prostor dobio je ime po istoimenom selu u Luksemburgu u kojem je 1985. potpisan prvi sporazum o ukidanju graničnih kontrola. Dokument je tada potpisalo pet evropskih država.
“Srce integracije”
Putnički saobraćaj je deo evropskog unutrašnjeg tržišta. On predviđa slobodu kretanja ljudi, robe, kapitala i usluga u čitavoj Evropskoj uniji i zovu ga obično: “srce evropske integracije”. Putovanje bez graničnih rampi i bez kontrole “ostaje jedan od krunskih dragulja evropske integracije”, rekao je, recimo, potpredsednik Evropske komisije Margaritis Šinas.
Svake godine 420 miliona građanki i građana EU i oko 500 miliona posetilaca iz zemalja koje nisu članice Unije profitira od prednosti šengenskog prostora. A pretpostavka za ukidanje kontrola na unutrašnjim granicama je efikasna kontrola spoljnih granica EU, oko čega su dogovoreni i posebni kriterijumi.
Ali, kontrola spoljnih granica je, prema mišljenju brojnih ministarki i ministara unutrašnjih poslova zemalja-članica EU – još uvek manjkava. To se pogotovo uočava od 2015. i početka velikih migrantskih kretanja s područja Bliskog i Srednjeg istoka, preko Grčke i Italije, u smeru Evropske unije. Mnogi se otada žale na nedovoljno dobru zaštitu spoljnih granica Unije. Austrijski ministar policije Gerhard Karner u oktobru 2023. je rekao: “Šengen nikada nije bio u tako lošem stanju kao sada.” On smatra da ljudi bez pasoša i bez vize mogu suviše jednostavno da uđu u Evropsku uniju.
Tranzitne i zemlje duž takozvane “balkanske rute” u koje su stizali migranti zato su počele da uvode kontrole na međusobnim granicama. Na granici između Austrije i Nemačke kontroliše se bez prestanka još od 2015. Francuska je kontrole uvela nakon stravičnih terorističkih napada 2015. i 2016. Evropska komisija u svom izveštaju o situaciji u zoni Šengena ipak napominje da kontrole na unutrašnjim granicama nisu sistematske, već da se radi praktično samo o nasumičnim kontrolama sumnjivih osoba. Dodaje se i da takve kontrole po pravilu ne izazivaju veće zastoje u prekograničnom saobraćaju.
Vremenski ograničene kontrole
Kao alternativa “vidljivim” kontrolama s klasičnim rampama, Evropska komisija je preporučila formiranje mešovitih patrola iz više zemalja, koje bi onda u zaleđu, dakle iza granice, kontrolisale papire, vize i dokumente – i to na spontano organizovanim kontrolnim punktovima. Osim toga, smatra se i da je dobra praksa kontrole putnika u pojasu do 30 kilometara s obe strane granice, i to bez ikakvog povoda, odnosno sumnje. Trajne i vidljive kontrole na granicama su “poslednje sredstvo”, stoji u “Graničnom kodeksu Šengena”, dokumentu koji je nedavno prerađen i koji su usvojile sve zemlje članice.
Dozvoljene su sistematske granične kontrole u kontekstu posebno visoke (potencijalne) opasnosti, odnosno velikih događaja kao što su Olimpijske igre, samiti grupe G7 ili veliki fudbalski turniri kao što je bio EURO 2024. Kontrole se moraju ograničiti na maksimalno šest meseci i u svakom pojedinačnom slučaju mora se obrazložiti zbog čega neka zemlja želi da ih uvede.
Ali, u praksi zemlje-članice te izuzetke od pravila produžavaju i po nekoliko puta, i to s opštim razlozima kao što su pritisak migracija, opasnost od terorizma, bezbednosne brige nakon ruske invazije u Ukrajini, odnosno sve izraženijim antisemitizmom nakon terorističkih napada Hamasa i izraelske operacije u Pojasu Gaze.
Evropska komisija onda opominje zemlje-članice da granične kontrole uvode samo u najnužnijim slučajevima, ali više od toga ne može da učini. Kontrole na unutrašnjim granicama se, naime, ne moraju odobriti, dovoljno ih je samo “prijaviti” Komisiji četiri nedelje pre uvođenja. Moguće je i uvođenje granica po hitnim postupku, bez roka od četiri sedmice: na primer u slučaju neke vanredne situacije, poput pokušaja veće grupe migranata da preko spoljne granice uđu u Evropsku uniju.
Ima li smisla uvoditi kontrole?
U Nemačkoj neki predstavnici stranaka CDU, Liberala, ali i sindikata službenika policije tvrde da su granične kontrole unutar Šengena, uvedene zbog Evropskog prvenstva u fudbalu, bile veoma efikasne, i da ih zbog toga ne treba ukidati, već da bi ih trebalo produžiti.
Stručnjaci iz Evropske komisije, koji ne žele da se njihova imena navode, objašnjavaju da je angažovanje 22.000 dodatnih pripadnika policijskih snaga, odnosno kontrola 800.000 osoba, svakako moralo da dovede do brojnih dodatnih “pogodaka”. Ali, ujedno napominju da takva vrsta policijskog posla ne mora nužno da se radi na samoj granici: 800.000 dodatnih kontrola na auto-putevima dalje od granica, na železničkim stanicama ili drugim neuralgičnim tačkama, možda bi rezultirale sličnim uspesima, smatraju oni.
Osim toga, nemačka policija je uspela da uhapsi oko hiljadu osoba za kojima je bio raspisan nalog za hapšenjem. U ovom trenutku u nemačkoj je inače raspisano oko 180.000 takvih naloga.
Nemačka policijska statistika kriminala pokazuje da je ukupan broj krivičnih dela zemlji od uvođenja Šengena opao. U 1995. Nemačka policija je registrovala 6,6 miliona krivičnih dela, a u 2023. godini ih je bilo 5,9 miliona.
