Priča o “misterioznom predatoru” koji vreba uz obalu Njujorka pokrenuo je opsežnu potragu, a sve je počelo kada su stručnjaci otkrili grbavog kita sa tragom ujeda širokom čak 61 centimetar. Nešto kasnije, pronađena je teško povređena tuna, teška 180 kilograma.
Ovi tragovi doveli su istraživače do ribarskog mesta Montauk, na krajnjem istoku Long Ajlenda, a sve je dokumentovano i prikazano u emisiji Shark Week, kanala Discovery.
Potraga u Hadsonovom kanjonu
Stručnjak za ajkule, Krejg O’Konel, smatrao je da bi pomenuti brutalni napadi mogli ukazivati na “povratak ogromnih predatora” za koje se smatralo da su nestali iz ovog područja.
Uz to, izneo je i uznemirujuću mogućnost – da su decenijama stara burad sa nuklearnim otpadom mogla “uticati” na životinjski svet u ogromnom podvodnom kanjonu nedaleko od obale.
Njegova teorija je značila da postoji mogućnost postojanja “genetski izmenjene ajkule” – koja je brža, snažnija i opasnija od uobičajenih pripadnika svoje vrste, prenosi Daily Mail.
Sa olujom koja se približavala, O’Konel i njegova ekipa imali su svega 30 sati da pronađu morsko stvorenje, obeleže ga i uzmu uzorak tkiva radi ispitivanja mogućeg prisustva radioaktivnih elemenata.
Mogućeg krivca za napade su nazvali “Šarkzila“.
O’Konel je organizovao potragu 20. septembra 2025. godine, nakon izveštaja o napadima u blizini Long Ajlenda.
Ljudi su nekada, nadomak obale Montauka, primećivali “izuzetno velike ajkule”, ali su godine intenzivnog ribolova drastično smanjile njihov broj.
“Informacije koje imamo ukazuju da su se veliki predatori možda vratiti. Znam da su tamo negde i pronaći ćemo ih“, kazao je O’Konel.
Potraga je odvela tim oko 160 kilometara od Montauka, do Hadsonovog kanjona – podvodne klisure koja počinje na dubini od približno 275 metara i spušta se do 1.220 metara.
Mračni podvodni usek, po veličini uporediv sa Velikim kanjonom, predstavlja moguće utočište za neke od najvećih predatora Atlantskog okeana. Međutim, područje ima i manje poznatu istoriju.
Spustili kameru u “zonu sumraka”
“Krajem šezdesetih godina prošlog veka, u Hadsonov kanjon je odloženo 15.000 buradi s nuklearnim otpadom. Deset godina kasnije su utvrdili da je bilo curenja”, kazao je O’Konel.
Istraživač je naglasio da je teorija o “vezi između otpada i velikog predatora” kontroverzna i da nije dokazana.
“Radioaktivna curenja bi mogla da utiču na živi svet, čak i na vrhunske predatore. Ako su životinje izložene, to bi moglo izazvati genetske mutacije i abnormalni rast“, dodao je.
Tim je napunio brod mamcima i krenuo prema kanjonu, nadajući se da će privući ajkule dovoljno blizu kako bi im postavili uređaje za praćenje i uzeli uzorke tkiva.
Ekipa je stigla do lokacije u četiri ujutru i spustila kameru sa mamcem u tamu okeana. Šest sati kasnije izvukli su je na površinu i pregledali snimke – napravljene u slabo osvetljenom delu okeana poznatom kao “zona sumraka“.
Iz mraka se iznenada pojavila ogromna čeljust koja je pokušala da ugrize kameru.
“To je velika bela ajkula“, rekao je O’Konel pošto je video predatora, kojeg je identifikovao kao ženku.
Ubrzo se pojavio još jedan opasan predator – mako ajkula (Isurus oxyrinchus).
O’Konel i njegov tim potom su ušli u vodu kako bi pomoću hrane privukli morska stvorenja i pokušali da ih obeleže. Ženka mako ajkule, duga oko tri metra, krenula je direktno ka njima.
Ovo je najbrža vrsta ajkula na svetu, a jedinke mogu da dostignu brzinu veću od 40 milja na sat, zbog čega je O’Konel posumnjao da bi upravo ona mogla biti misteriozni predator nazvan “Šarkzila”.
Foto: Shutterstock/wildestanimal
Ajkula nije želela da priđe kavezu
Tim je zatim postavio mamac na koji je pričvršćen veliki komad tune kako bi privukao predatora. Dve mako ajkule pojavile su se iz dubine – neobičan prizor, jer su ova stvorenja uglavnom usamljeni lovci. A, onda su iznenada nestale.
To je izazvalo zabrinutost da ih je možda nešto “mnogo veće” nateralo da pobegnu. Ubrzo se pojavila ogromna senka koja je prošla pored ekipe i nestala u tami pre nego što su uspeli da utvrde o kojoj životinji je reč.
Nije prošlo puno vremena, a istraživači su ugledali još jednu mako ajkulu koja je jurila prema njihovom brodu.
“To je Šarkzila“, povikao je O’Konel.
Dugačka gotovo 3,7 metara, izgledala je kao stvorenje odgovorno za povrede pronađene na životinjama kod Long Ajlenda.
Pošto nije želela da priđe kavezu, O’Konel je izašao iz njega i pokušao da joj pričvrsti uređaj za praćenje. Nije uspeo u svojoj nameri, a ajkula je nestala.
Uprkos sve slabijoj vidljivosti i opasnijim uslovima za ronjenje, istraživač je verovao da će se vratiti. Kada se ponovo pojavila, uspeo je da joj postavi uređaj za praćenje i uzme uzorak tkiva, pre nego što se tim vratio na obalu.
Signali uređaja pokazali su da se “Šarkzila” kretala u istom pravcu. Međutim, laboratorijske analize nisu pronašle nikakve dokaze da je mako ajkula imala radioaktivne mutacije, čime je odbačena uznemirujuća teorija istraživača.
Ipak, istraga je pokazala da ovo područje predstavlja moguće mesto razmnožavanja mako ajkula, što nudi mnogo prirodnije objašnjenje za pronađene povrede – predatori su lovili kako bi obezbedili hranu za svoje mladunce.
Dakle, “Šarkzila” nije bila radioaktivni mutant. Bila je to velika mako ajkula – izuzetno brz i snažan predator koji obitava u vodama kod Njujorka.
(Telegraf.rs)
