Nemačka obećava posao i stabilnost, ali mnogi migranti se osećaju neprihvaćeno. Sve više njih razmišlja o odlasku. Njihove priče ukazuju ne samo na nedostatke u politici, već i na potrebu za dubljom promenom u društvu, piše Deutsche Welle.
– Sve ono što me dovelo u Nemačku izgubilo se i u jednom trenutku sam pomislio: dosta je, ne želim da moja deca, ako ih ikada budem imao, odrastaju u ovoj zemlji.
Giannis N., koji nije želeo da otkrije svoje prezime, napustio je grčko ostrvo Samos sa 18 godina kako bi studirao građevinu u Nemačkoj. Privukla ga je reputacija Nemačke kao zemlje jednakih prilika i socijalne pravde.
Godine 2020, nakon 16 godina i stečene diplome magistra, odlučio je da se vrati u domovinu.
Dotad je radio u nemačkom gradu Esenu kao projektni menadžer u privatnom sektoru, a zatim kao građevinski inženjer na izgradnji mostova u javnom sektoru, pre nego što se oprobao kao frilenser.
– Dao sam sve od sebe da u Nemačkoj izgradim život, ali stalno sam nailazio na prepreke – kaže ovaj 39-godišnjak za DW.
Seća se jednog upečatljivog primera:
– Radio sam na jednom gradilištu, a klijent je na kraju odbio da plati završni račun od preko 100.000 evra. Kada sam ga pitao zašto, odgovorio mi je: „Neću ti dozvoliti da se obogatiš ovde u Nemačkoj.”
Giannis kaže da je to bio jasan izraz netrpeljivosti prema njegovom stranom poreklu. Ključno za njegovu odluku o povratku bilo je osećanje da nikada nije bio istinski prihvaćen.
Konačnu odluku doneo je kad je shvatio da će, bez obzira koliko se integriše, uvek biti gledan kao „neki Grk”.
– Na fakultetu si prvo lenji Grk, a na poslu korumpirani Grk. Ponosan sam što sam Grk. Ali mentalitet koji stoji iza takvih komentara za mene je postao toksičan – kaže on.
Četvrtina migranata razmišlja o napuštanju Nemačke
Iste prepreke sa kojima se suočavao Giannis potvrđene su u novoj studiji koju je objavio Institut za istraživanje tržišta rada (IAB). Anketa sprovedena među 50.000 migranata uzrasta od 18 do 65 godina, koji su se doselili u Nemačku, pokazuje da jedan od četvoro razmišlja o odlasku. U istraživanje nisu bili uključeni azilanti bez priznate boravišne dozvole.
Anketa, sprovedena od decembra 2024. do aprila 2025, pokazuje da su visokoobrazovani, uspešni i dobro integrisani oni koji najčešće planiraju da napuste Nemačku – upravo ljudi koji su Nemačkoj najpotrebniji.
Prema studiji, namera odlaska rezultat je „kompleksne kombinacije ličnih i ekonomskih razloga, problema s integracijom u društvo i percipiranog društvenog prihvatanja“. Ispitanici su dodatno naveli porodične razloge, političko nezadovoljstvo, visoke poreze i birokratiju.
Bez znanja jezika – živiš kao duh
Utku Sen, 33-godišnji stručnjak za sajber-bezbednost, takođe je napustio Nemačku nakon tri godine, vođen sličnim osećajem isključenosti. Prvu godinu u Berlinu opisuje kao „medeni mesec“, ali je kasnije shvatio koliko život može biti težak za novopridošle bez znanja nemačkog jezika.
– Kao Turčin, uvek sam se osećao kao građanin drugog reda. Pomislio sam da će mi trebati decenije da postanem deo nemačkog društva – a možda se to nikad ni ne dogodi – kaže.
Nakon što je na Jutjubu objavio video na turskom jeziku o svakodnevnoj diskriminaciji u Nemačkoj, koji je pregledan skoro pola miliona puta, preselio se u London. U videu je život u Nemačkoj uporedio sa likom Brusa Vilisa iz filma „Šesto čulo“:
– Tamo negde postoji život, ali ti mu ne pripadaš. Kružiš oko njega kao duh. Drugi ljudi nisu ni svesni da postojiš i ne možeš da se povežeš s njima.
Sen kaže da mu je život u Londonu znatno lakši jer može da komunicira na engleskom jeziku.
– Za razliku od Nemačke, Britanci su uglavnom otvoreniji i prihvataju strance i različite kulture. Ovde nisam doživeo nikakvu diskriminaciju. To mi je dalo osećaj pripadnosti društvu i povećalo ljubav prema njemu – rekao je.
Tečno znanje jezika ne pomaže uvek
Prema rečima Kaline Velikove iz Bugarske, čak ni tečno znanje jezika ne uklanja nužno prepreke sa kojima se stranci suočavaju u Nemačkoj. Velikova (35) provela je devet godina u Bonu, gde je studirala i radila kao socijalna radnica. Kaže da se prvi put osećala isključenom već tokom studija – iako je govorila savršeni nemački.
– Nikada neću zaboraviti koliko je trebalo ljudima da me prihvate, čak i samo kao koleginicu. Jednog dana bismo razgovarali, a sledećeg se ponašali kao da me ne poznaju. To se jednostavno ne dešava tamo odakle ja dolazim – kaže Velikova.
S vremenom je stalan osećaj društvene distance počeo da utiče na nju.
– Počela sam da se zatvaram. Imala sam osećaj kao da razvijam alergiju na Nemačku – a to nisam želela.
Godine 2021. napustila je Bon i vratila se u Sofiju, gde sada radi kao projektna menadžerka.
– Naravno, i ovde ima svakodnevnih izazova – rekla je. – Ali u celini, kvalitet mog života se poboljšao, iako zarađujem manje i radim više.
Nemačko balansiranje na žici
Za ekonomistu Kristijana Dustmana, direktora fondacije Rokvul u Berlinu, jezik je i dalje ključni faktor integracije. Ističe da je učenje nemačkog jezika od suštinske važnosti, ne samo za tržište rada i poslodavce, već i za same migrante.
Istovremeno, Dustman smatra da osećaj neprijateljskog okruženja nije specifičan samo za Nemačku:
– Kada biste isto istraživanje sproveli u Velikoj Britaniji, rezultati verovatno ne bi bili mnogo drugačiji – rekao je.
On dodaje da porast broja migranata povećava zabrinutost među domicilnim stanovništvom, što može dovesti do kulture koju neki migranti doživljavaju kao neprijateljsku.
Studija fondacije Bertelsman iz 2024. pokazuje da zabrinutost javnosti u vezi s migracijama u Nemačkoj raste. To se poklapa s rastom podrške krajnje desničarskoj stranci Alternativa za Nemačku (AfD), koja je na izborima u februaru 2025. postala druga najjača stranka u zemlji.
Mnogi u Nemačkoj sve više brinu o mogućim negativnim posledicama migracije: povećanim troškovima i pritisku na socijalne sisteme, nestašici stanova u gradovima i izazovima u obrazovanju.
Prema Dustmanu, „politika mora da balansira kao na žici – između toga da ne optereti previše domaće stanovništvo, čime bi dala prostor desničarskim populistima, i toga da ostane otvorena prema pridošlicama, koji su važan deo ekonomije i društva“.
Potrebna je i kulturna promena
Dok politika pokušava da uspostavi ravnotežu između društvene kohezije i otvorenosti, Anastasios Penolidis smatra da je za pravu promenu potrebna i kulturna transformacija. Kao vođa izbegličkog kampa, koji se u Nemačku doselio pre sedam godina, veruje da je obrazovanje šire javnosti ključno za rešavanje problema s kojima se migranti suočavaju.
Prema njegovom mišljenju, neophodno je „više političkog i socijalnog obrazovanja, nove institucije za borbu protiv rasizma i niži porezi za one s niskim primanjima“.
Penolidis dodaje da jedva sastavlja kraj s krajem, iako i on i njegova partnerka rade puno radno vreme. Kritikovao je visoke poreze za neoženjene osobe bez dece, nazivajući ih nepravednim i demotivišućim.
Trenutno, kaže, ozbiljno razmatra povratak u Grčku, a kao glavne razloge navodi poresku politiku i strukturalni rasizam. Ipak, Penolidis nije bez nade. Ako dođe do značajnih promena, voleo bi da ostane u Nemačkoj i osnuje porodicu. Za njega ta budućnost zavisi ne samo od bolje politike, već i od dublje promene u načinu na koji nemačko društvo vidi i podržava one koji odluče da Nemačku nazovu svojim domom, piše Deutsche Welle.
Meni se čini da je jedan osnovni problem, a to je što više nema nevjerovatno jeftine energije od glupih Rusa koji nisu trebali poklanjati energente ni prije ovog sukoba!