Godine 1958, dva aviona američkog vazduhoplovstva su se sudarila iznad Džordžije. U jednom od aviona nalazila se atomska bomba koju je pilot izbacio na obali ostrva Tajbi i bezbedno sleteo. Posle više pokušaja, bomba još uvek nije pronađena.
S vremena na vreme, visok nivo radioaktivnosti kod obale ostrva Tajbi u Džordžiji, tera američku vladu da ponovo krene u potragu za atomskom bombom koja je verovatno skrivena na morskom dnu, ispod nekih četiri do 16 metara vode i peska.
Dana 5. februara 1958. dva aviona američkog vazduhoplovstva su se sudarila u vazduhu tokom obuke. Strateški bombarder B-47 nosio je termonuklearnu bombu Mark 15.
Više od dva meseca, ronioci vazduhoplovstva i mornarice pretraživali su područje od 60 kvadratnih kilometara u Vosov Saundu, zalivu Atlantskog okeana u blizini Savane. Nikada nisu uspeli da pronađu atomsku bombu, piše Biznis insajder.
Četrdeset godina kasnije, penzionisani oficir vazduhoplovstva, koji se sećao novinskih izveštaja o izgubljenoj bombi iz detinjstva, započeo je potragu za njom.
„Ovo je nasleđe Hladnog rata“, kaže Stiven Švarc, autor knjige Atomska revizija: troškovi i posledice američkog nuklearnog oružja od 1940. godine. „Ovo je neka vrsta podsetnika koliko je situacija bila konfuzna i koliko su stvari bile opasne.“
Ali neki stručnjaci smatraju da čak i ako neko pronađe bombu, možda je bolje da je ostavi zakopanu.
Misija oružane obuke
U vreme sudara, bila je „uobičajena praksa“ da piloti vazduhoplovnih snaga na misijama obuke nose bombe na avionu, prema izveštaju o nesreći u Tajbiju iz 2001. godine.
Ostrvo Tajbi
Svrha obuke bila je simulacija nuklearnog napada na Sovjetski Savez. Vežbali su letenje iznad različitih američkih gradova i mesta da vide da li će elektronski zrak precizno doći do cilja.
Major Hauard Ričardson, koji je upravljao bombarderom B-47 sa oružjem, završio je svoju misiju. U međuvremenu, drugi pilot, poručnik Klarens Stjuart, koji je leteo u lovcu F-86 obučavao se u presretanju mlaznjaka. Ali Stjuartov radar nije otkrio da postoje dva B-47, i on i Ričardson su se sudarili.
Svi su preživeli nesreću. Stjuart se katapultirao i zadovio promrzline. Ričardson je shvatio da ne može bezbedno da spusti oštećeni avion na pistu u izgradnji vazduhoplovne baze uz težinu bombe.
Krenuo je ka okeanu, bacio atomsku bombu sa oko dve hiljade metara i bezbedno sleteo.
Prema izveštaju iz 2001. godine, posada aviona nije videla eksploziju nakon toga. Ali 2008. godine, Ričardson je napisao u članku objavljenom u lokalnom listu Savana morning njus da on i posada u avionu možda nisu videli eksploziju bombe jer je skrenuo avion.
Ričardson je 2004. rekao za Si-Bi-Es njus da žali što je bacio bombu, s bozirom na sve probleme koje je izazvala.
„Trebalo je da ostanem upamćen zbog bezbednog sletanja“, rekao je major. „Pretpostavljam da je ova bomba ono po čemu će me pominjati.”
Pitanje kapsule plutonijuma
Nedeljama nakon sudara, oko 100 mornaričkih ronilaca tražilo je bombu koristeći ručni sonar. Mali avioni i brodovi su pretraživali obalu i močvare.
Boing B-47 Stratodžet, mlazni strateški bombarder koji je razvio Boing sredinom četrdesetih
Dana 16. aprila 1958. vojska je prekinula potragu i proglasila da je bomba „nepovratno izgubljena“. U to vreme, Vazduhoplovstvo je saopštilo da oružje nije u potpunosti sastavljeno i da „ne postoji opasnost od eksplozije ili radioaktivnosti“.
Tadašnja tehnologija nije poznavala zatvorenono atomsko oružje. Plutonijum je bio odvojen od kućišta bombe i eksploziva koji je izazvao imploziju, objašnjava Švarc. Oružje je bilo „kompletno“ samo kada je plutonijumska kapsula ili jezgro bilo unutra.
Američka vlada i vojska su više puta saopštavale da bomba kod Tajbija nije imala kapsulu plutonijuma kada ju je Ričardson izbacio. Na primopredajnici za bombu koju je Ričardson tada potpisao stoji da neće dozvoliti ubacivanje „aktivne kapsule“ u oružje.
Pismo iz 1966. sa kojeg je skinuta oznaka poverljivosti 1994. zakomplikovalo je celu priču. Pominje se na svedočenju tadašnjeg pomoćnika ministra odbrane Džeka Hauarda pred Kongresnim komitetom koji je bombu Tajbi nazvao potpunim nuklearnim oružjem, sa uključenim plutonijumom. Godine 2001, vojni portparol je za Atlantik rekao je da su razgovarali sa Hauardom i „saglasili se da je njegov memorandum bio greška“.
„Znam da neki ljudi misle da je to rešeno“, navodi Švarc. „Nisam se u potpunosti odlučio, ali osećam da mi je ugodnije da se bavim izveštajima iz tog vremena.“
Otkrivanje bombe pod vodom
Godine 2000, penzionisani oficir vazduhoplovnih snaga Derek Djuk je kontaktirao Džeka Kingstona, tadašnjeg člana Predstavničkog doma iz Džordžije, o nestaloj bombi i Hauardovom memorandumu, izvestio je Si-Bi-Es njus. Na nagovor kongresmena, Vazduhoplovstvo je razmotrilo prednosti i nedostatke pokušaja da locira i ukloni oružje umesto da ga ostavi.
Izveštaj iz 2001. procenjuje da će troškovi potrage biti najmanje pet miliona dolara, kao i da postoji „veoma mala šansa uspešnog lociranja bombe“. Šanse da će spontano eksplodirati su takođe veoma male, jer nema plutonijuma, a najveći rizik za životnu sredinu bila je kontaminacija teškim metalima zbog korodiranja bombe, zaključuje se u izveštaju.
OTD 65 yrs ago, a F-86L interceptor collided with a B-47 bomber on a simulated nuclear attack run, severely damaging both aircraft. To land safely at Hunter AFB, Georgia, B-47 pilot Maj. Howard Richardson jettisoned a 3.4-Mt Mk-15 H-bomb into Wassaw Sound. It was never recovered. pic.twitter.com/yvZHqvJ6Zm
— Stephen Schwartz (@AtomicAnalyst) February 5, 2023
Međutim, postojala je mogućnost da eksplodira tokom izvlačenja, a stručnjaci bi prvo morali da uklone i odlože uranijum.
„Vazduhoplovstvo očigledno smatra da ova bomba nije vredna truda“, tvrdi Švarc. „Pokušaj da je pomere mogao bi da stvori veće probleme nego da je jednostavno ostavimo tamo gde jeste.“
Izveštaj vazduhoplovnih snaga iz 2001. procenjuje da je izgubljena bomba teška oko tri i po hiljade kilograma imala 180 kilograma konvencionalnog eksploziva.
Ipak, Djuk je odlučio da pronađe bombu. Godine 2004. mislio je da je uspeo. Njegova oprema je pokazala neobično visoka očitavanja zračenja.
Vazduhoplovstvo je sprovelo istragu, ali je izvestilo da radijacija potiče od prirodnih minerala u zalivu Vosav Saund.
Više od decenije kasnije, 2015. godine, drugi entuzijasta je otkrio čudno očitavanje na sonaru. Tim za podršku u nuklearnim vanrednim situacijama rukovodio je operacijom kada su vojni ronioci ponovo tražili i nisu uspeli da pronađu bombu dugu skoro četiri metra.
Ministarstvo energetike poslalo je stručnjake da ispitaju šta su građani koji su pretraživali 2015. godine, otkrili.
„Procena DOE o materijalu predstavljenom 2015. bila je da u pretresu nedostaju bilo kakvi dokazi koji bi potkrepili pronalazak izgubljenog oružja“, navodi se u saopštenju Šajele Hasan, zamenice direktora Kancelarije za komunikacije u Nacionalnoj administraciji za nuklearnu bezbednost.
„Periodične objave građana da je bomba možda locirana podstakle su mobilizaciju osoblja američke vlade, odvraćajući ih od hitnijih odgovornosti za nacionalnu bezbednost i javno zdravlje. Zato DOE ne odobrava privatne pretrage.”
Švarc misli da je jedini način da se bomba nađe slučajnost ili ako je neka snažna oluja iskopa.
Propusti koji su mogli da izazovu katastrofu
Godine 2007, bombarder B-52 je slučajno napunjen sa šest krstarećih projektila sa nuklearnim bojevim glavama i upućen na let bez ikakvih mera predostrožnosti, što je greška koja je dovela do ostavki sekretara i načelnika štaba Vazduhoplovstva.
„Neću reći da je izgubljena za vek vekova jer mislim da nije“, dodaje, ali „toliko ljudi ju je tražilo, tako dugo, koristeći prilično sofisticiranu opremu i nisu je pronašli.“
Jedna nezgoda među mnogima
Manje od mesec dana nakon što je Ričardson odbacio bombu na Tajbiju, još jedan B-47 je slučajno bacio atomsku bombu na Južnu Karolinu. Nije sadržavala plutonijum, ali je napravila krater od 15 metara u dvorištu porodične kuće. Nekoliko članova porodice zadobilo je lakše povrede, ali su svi preživeli.
Od 1950. godine, američka vojska je bila uključena u 32 incidenta sa „slomljenom strelom“, u kojima su izgubili ili odbacili nuklearno oružje ili su bili uključeni drugi problemi, poput požara.
U svojoj knjizi Komandovanje i kontrola, Erik Šloser je napisao da su 1957. godine avioni vazduhoplovstva nenamerno bacali nuklearno oružje na svakih 320 letova. Zajedno sa velikom stopom pada bombardera B-52, postojao je potencijal za oko 19 incidenata koji uključuju nuklearno oružje svake godine.
Između 1960. i 1968. američka vojska je držala avione naoružane nuklearnim oružjem spremnim u slučaju iznenadnog nuklearnog napada. Serija bliskih promašaja i ozbiljnih nesreća sa nuklearnim oružjem dovela je do toga da Vazduhoplovstvo prekine sa ovim programom.
„Mislim da se nećemo vraćati u loša stara vremena stavljanja našeg nuklearnog oružja u avione“, rekao je Švarc.
„Doživeti ovoliko nesreća i da oružje slučajno ne detonira nije samo sreća. To je i dobar inženjering“, napominje. „Ali, imali smo i neverovatnu sreću.“
