Poslednje studija kaže da su izumrli, veliki kenguri, verovatno koristili druge načine kretanja, poput hodanja na dve ili na sve četiri noge.
Istraživači sa univerziteta u Velikoj Britaniji i Švedskoj su koristili fosilne ostatke i novu analizu podataka o kostima potkolenice i skočnog zgloba, kako bi otkrili kako su se makropodi (kenguri, valabiji i njihovi rođaci) kretali u proteklih 25 miliona godina. U objavljenoj recenziji kaže se da prepoznatljivi skok “letećeg kengura”, koji mnogi ljudi smatraju vrhuncem evolucije kengura, zapravo predstavlja samo jedan od mnogih načina na koji su ove zapanjujuće životinje evoluirale da bi opstale na različitim staništima.
“U stvari, savremeni veliki kenguri su izuzetak u evoluciji kengura. Veliki kenguri su bili mnogo raznovrsniji još pre 50 hiljada godina, što takođe može značiti da je stanište u Australiji tada bilo prilično drugačije od današnjeg”, kaže paleontolog Kristin Dženis sa Univerziteta u Bristolu, glavni autor studije.
Dženis i njene kolege kažu da je veliki deo dosadašnjeg istraživanja bio fokusiran na kengure većeg tela, dok kenguri sa manjim telom nisu bili predmet istraživanja. Zbog toga su istraživači koristili fosilne zapise za ispitivanje kostiju potkolenica i peta kengura i njihovih torbarskih rođaka, kako bi pokazali kako su se osobine ove životinje menjale tokom vremena, odvojeno od rastuće telesne mase, prenosi Sajens Alert.
Debljina i petna kost, kao razlog šetanja
Analize rezultata istraživanja pokazuju da je prepoznatljivo skakanje krupnijih makropoda bilo retko ili odsutno kod većine, osim kod direktnih predaka crvenih i sivih kengura. Rani makropodi, koji su živeli pre 25 do 50 miliona godina bili su mali i mogli su da se veru, penju i skakuću u određenoj meri. Pre oko 10 miliona godina, usled sušnije klime i otvorenih staništa, pojavili su se makropodi većeg tela.
Moderni kenguri su od tada dostigli optimalnu masu za efikasno skakanje – crveni kengur teži do 90 kilograma, a mužjaci istočno sivih kengura su težine oko 66 kilograma. Međutim, mnogi izumrli kenguri su bili znatno iznad ovih veličina, i ono što je nauka sada potvrdila je da je baš zbog toga njima bilo teško da skaču. Veći kenguri iz prošlosti mogli su ili da evoluiraju i prilagode svoju anatomiju, poput dugih vitkih petnih kostiju za efikasno skakanje pri većoj brzini, ili su mogli da koriste druge metode kretanja pri većim brzinama da pređu više terena, kao što su to učinile dve izumrle loze.
“Kengur kratkog lica” (sthenurine), koji se odvojio od modernih kengura pre 15 miliona godina, izgleda da je usvojio dvonožno hodanje pri svim brzinama; međutim, nije imao kapacitet u svojim petama da sa ogromnom težinom i skoči. Najveći poznati makropodoid koji je ikada postojao, procoptodon goliah, bio je težak preko 200 kilograma.
“Protemnodon” vrsta, blisko povezani sa modernim velikim kengurima, imali su kratke, široke noge koje nisu bile pogodne za skakanje, i verovatno su uglavnom hodali na četiri noge. Izdužene petne kosti pomagale su im da se odupru rotacionim silama u zglobu prilikom skakanja, a Ahilova tetiva sa tankim vrhom daje modernim kengurima oprugu u skoku.
Široke petne kosti ove dve izumrle grupe sugerišu da su stajale uspravnije od današnjih zgrčenih kengura.
Svi kenguri danas i dalje koriste četvoronožno hodanje pri sporijem kretanju, a kod većih vrsta kretanje postaje petonožno, jer koriste svoj rep kao peti ud. Sa izumiranjem većih životinja u Australiji i drugde, hod kengura postao je manje raznolik.
“Pretpostavka da je sušna klima na celom kontinentu selektivno favorizovala skačuće kengure, suviše je pojednostavljena. Skakanje je samo jedan od mnogih načina kretanja ovih životinja u prošlosti i danas, a brzo skakanje i izdržljivost modernih kengura ne treba smatrati nekim ‘evolucionim vrhuncem'”, smatra istraživač Dženis.
RTmagazin.
