Naučnici sa Southern Illinois University napravili su proteinske kolačiće od PET plastike i poljoprivrednog otpada. Tehnologija je razvijana i za buduće svemirske misije.
Zvuči kao loša ideja za desert, ali naučnici su zaista napravili kolačiće čiji je jedan od početnih sastojaka bila plastika iz odbačenih PET flaša . Tim sa Southern Illinois University Carbondale razvio je postupak kojim se plastični otpad i biljni ostaci pretvaraju u proteine, masti i druge sastojke, a zatim 3D štampaju u obliku malih kolačića nazvanih µBites .
Važna stvar je, međutim, da ovo nisu kolačići napravljeni tako što je plastika samlevena i direktno dodata u testo. Naučnici tvrde da se PET prvo hemijski razgrađuje, a zatim mikroorganizmi od njegovih sastavnih molekula prave potpuno nove biološke materijale.
I još važnije: naučnici ih još nisu probali.
PET, odnosno polietilen-tereftalat, jedan je od najčešće korišćenih materijala za flaše za vodu i sokove. Njegov problem je što je veoma otporan i teško ga je razgraditi prirodnim putem.
Tim koji predvodi mikrobiolog Lahiru Jayakody koristi proces nazvan oxidative hydrothermal dissolution . Plastika se tretira vodom i kiseonikom pri visokoj temperaturi i pritisku, čime se složeni molekuli razbijaju na manje jedinice koje mikroorganizmi mogu da koriste.
Tu na scenu stupaju genetski modifikovane vrste kvasca. One koriste molekule poreklom iz PET-a i poljoprivrednog otpada kao sirovinu, a zatim ih pretvaraju u proteine, masti, kiseline, vitamine i druge korisne molekule .
Konačna smeša se kombinuje sa vlaknima, skrobom i zaslađivačem, a potom prolazi kroz 3D štampač koji od nje pravi kolačiće u obliku grčkog slova µ. Otuda naziv µBites, odnosno „mikro zalogaji“.
Tim je koristio i drugu vrstu kvasca za proizvodnju jedinjenja sa ukusom vanile iz biljne biomase.
Ova tehnologija nije nastala samo iz želje da se napravi najčudniji kolačić na svetu. Projekat je razvijan u okviru NASA Deep Space Food Challenge , programa koji traži nove načine proizvodnje hrane za dugotrajne svemirske misije.
Za misiju na Marsu, recimo, astronauti bi morali da ponesu ogromnu količinu hrane ili da deo potrebnih resursa proizvode tokom puta. Putovanje do Marsa i nazad moglo bi da traje godinama, pa koncept zatvorenog sistema u kojem se otpad pretvara u nove korisne materijale postaje mnogo zanimljiviji.
U takvom okruženju plastika više nije samo otpad. Ona predstavlja izvor ugljenika koji se potencijalno može ponovo iskoristiti.
Ista logika mogla bi da se primeni i na podmornice, udaljene istraživačke stanice ili područja pogođena katastrofama, gde su resursi ograničeni.
Iako koncept zvuči kao elegantno rešenje dva velika problema, plastike i proizvodnje hrane, ne treba ga predstavljati kao način da ćemo uskoro početi da jedemo otpad.
Pre svega, istraživanje je još u ranoj fazi. Iako su testovi mirisa bili obećavajući, tim još čeka institucionalno odobrenje za formalno testiranje hrane na ljudima. Dakle, tvrdnja da su kolačići „bezbedni za jelo“ još nije isto što i potvrda da su odobreni za ljudsku ishranu.
Tu je i cena. Trenutno proizvodnja iznosi oko 60 dolara po kilogramu , mada istraživači očekuju da bi efikasniji mikroorganizmi i veća proizvodnja mogli značajno da je smanje.
Još veće pitanje je koliko bi ovakav proces zaista mogao da doprinese rešavanju problema plastičnog otpada. Svake godine nastaju ogromne količine plastike, pa činjenica da određeni deo možemo biološki pretvoriti u hranu ne znači da smo pronašli način da sav taj otpad nestane.
Prava vrednost ovog istraživanja zato možda uopšte nije u tome da jednog dana kupimo „kolačiće od flaše“.
Mnogo je zanimljivija ideja biološkog recikliranja ugljenika . Umesto da otpad posmatramo kao materijal koji samo treba sakupiti i preraditi, mikroorganizmi bi mogli da ga pretvore u korisne hemijske sirovine, proteine ili druge proizvode.
To je posebno zanimljivo za svemirske misije, gde je svaki kilogram tereta skup, a mogućnost recikliranja materijala može biti presudna.
Za sada, dakle, nema razloga da očekujemo plastične kolačiće na policama prodavnica. Ali ako istraživači uspeju da dokažu bezbednost, smanje cenu i povećaju efikasnost procesa, odbačena flaša bi jednog dana zaista mogla da bude početna tačka za proizvodnju hrane , poručuje Mashable .
Izvor: benchmark
