Prošlog meseca, NATO, najuspešniji svetski vojni savez, proslavio je 75. godišnjicu. Neki strahuju da je to možda bila njena poslednja godišnjica u kojoj su Sjedinjene Države igrale vodeću ulogu.
Bivši predsednik SAD Donald Tramp i dalje smatra da je savez zastareo. Ako bude ponovo izabran, on kaže da bi ohrabrio ruske lidere da rade “šta god žele” državama članicama koje ne plaćaju ono što on smatra da je dovoljno za odbranu.
Drugo Trampovo predsedavanje moglo bi da ima strašne implikacije po evropsku bezbednost.
Trampovi branioci tvrde da on blefira kako bi izvršio pritisak na Evropu da troši više na odbranu. Ali bivši američki zvaničnici koji su blisko sarađivali sa Trampom na NATO-u tokom njegovog mandata uvereni su da će se povući iz alijanse ako bude ponovo izabran.
Tramp veoma zamera umerenijim savetnicima koji su ga držali pod kontrolom tokom njegovog prvog mandata. Ako stigne u Belu kuću 2025. godine, ograde će biti skinute. Zabrinut je i američki Kongres. Nedavno je doneo zakon kojim se zabranjuje predsedniku da se povuče iz NATO-a osim ako Kongres ne odobri, bilo dvotrećinskim glasova u Senatu ili aktom oba doma Kongresa. Ali Tramp bi mogao da zaobiđe ovu zabranu.
On je već izneo sumnju u njegovu spremnost da poštuje klauzulu o uzajamnoj odbrani iz člana 5 NATO-a. Uskraćivanjem finansiranja, povlačenjem američkih trupa i komandanata iz Evrope i blokiranjem važnih odluka u Severnoatlantskom savetu (najvišem savetodavnom telu NATO-a), Tramp može dramatično da oslabi alijansu, a da je formalno ne napusti. Čak i ako ne povuče američku podršku u potpunosti, Trampov trenutni stav o NATO-u i njegova nezainteresovanost za podršku Ukrajini, ako se usvoji kao nacionalna politika, srušili bi evropsko poverenje u američko vođstvo i vojnu odlučnost.
Evropa će biti “napuštena”
Ako Tramp bude ponovo izabran i sledi svoje anti-NATO instinkte, prva žrtva bi bila Ukrajina. Tramp se usprotivio dodatnoj vojnoj pomoći Kijevu i nastavlja da se “dodvorava” ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg već pokušava da obezbedi Trampovu pomoć Ukrajini tako što je koordiniše pod okriljem alijanse, a ne pod okriljem ukrajinske odbrambene kontakt grupe koju predvode SAD. Ukoliko bi Sjedinjene Države oslabile ili prekinule svoju odbrambenu posvećenost Evropi pod Trampom, evropske zemlje bi se osećale ranjivije i mogle bi postati sve nespremnije da Ukrajini pošalju svoje vitalne vojne zalihe. Uz dramatično smanjenje pomoći, Kijev bi mogao da bude primoran da pregovara o nepovoljnom sporazumu sa Moskvom koji bi ostavio Ukrajinu kao krnju državu vojno i ekonomski ranjivu za Rusiju. Ukoliko se odbrana Ukrajine u potpunosti sruši, brutalna represija i prisilna rusifikacija čekaju oko 38 miliona ljudi.
Tu bi tek počele katastrofalne posledice. Izmoreni NATO bi se borio da uspostavi efektivno konvencionalno sredstvo odvraćanja od dalje ruske agresije. Rusija je sada na ratnoj nozi, troši šest odsto svog BDP-a na odbranu, a njen autoritarni lider je posvećen ultranacionalističkoj misiji da učvrsti svoju vlast nad onim što on naziva “ruskim svetom”, neodređenim geografskim prostorom koji se dobro proteže, izvan međunarodno priznatih granica svoje zemlje.
Moskva bi mogla relativno brzo da rekonstruiše svoje oružane snage. Nakon što potčini celu Ukrajinu, Putin bi se verovatno fokusirao na baltičke države — članice NATO-a koje su pokrivene bezbednosnim kišobranom alijanse, ali za koje Putin tvrdi da su istorijske ruske zemlje.
Ukoliko konvencionalno odvraćanje NATO-a bude oslabljeno povlačenjem američke podrške, Rusija bi bila u iskušenju da deluje drskije.
Zemlje NATO-a zajedno sada troše dva procenta BDP-a na odbranu, ali, u odsustvu podrške SAD, evropske vojske još uvek nisu dovoljno pripremljene, opremljene i sposobne da se bore protiv velike sile.
Evropa se i dalje u velikoj meri oslanja na Sjedinjene Države u nekoliko važnih oblasti. Sama po sebi, nema mnogo ključnih alata neophodnih za uspešnu odbranu, uključujući sposobnosti vazdušnog transporta, dopunjavanje goriva u vazduhu, vazdušnu odbranu za gađanje meta na velikim visinama, sredstva u svemiru i operativne obaveštajne podatke, sve to prvenstveno isporučuju Sjedinjene Države.
Bez američke pomoći, NATO bi izgubio veliki deo svoje vojne prednosti nad Rusijom. Evropska odbrambena industrija i dalje je jako fragmentirana, a razvoj potrebnih odbrambenih kapaciteta za kompenzaciju gubitka američke podrške mogao bi potrajati do kraja ove decenije.
Ako Sjedinjene Države napuste NATO, erozija nuklearnog odvraćanja bi ozbiljno pogoršala evropski problem konvencionalnog odvraćanja. Nuklearno oružje podupire posvećenost Sjedinjenih Država da odbrani svoje saveznike, a njihove nuklearne sposobnosti čine osnovu kapaciteta NATO-a za odvraćanje.
Ako Tramp zatvori američki nuklearni kišobran, Evropa bi morala da se osloni na manje od 600 britanskih i francuskih strateških nuklearnih bojevih glava, što je delić ukupne snage Rusije od preko 5.000 strateških i taktičkih nuklearnih bojevih glava.
Pošto Evropa nema taktičko nuklearno oružje, može se nadati da će odvratiti ruski taktički nuklearni napad samo pretnjom eskalacijom na strateški nivo, potez koji Moskva možda neće smatrati kredibilnim. U pokušaju da uplaši Evropljane da ne podrže Ukrajinu, Rusija je u mnogim prilikama nagovestila da bi mogla da koristi taktičko nuklearno oružje. Za razliku od Sjedinjenih Država, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo nisu proširile svoje nuklearno odvraćanje kako bi zaštitile svoje saveznike.
Ukoliko bi Vašington prepustio Evropu samoj sebi, Moskva bi mogla izračunati da bi mogla uspešno da pribegne nuklearnoj uceni da bi zauzela teritoriju država članica NATO-a.
Bez vođstva SAD u NATO-u, koheziju i jedinstvo među članicama bilo bi teško održati. Često je potreban snažan američki glas da bi se različite države članice dovele do konsenzusa. Od osnivanja NATO-a, američki generalni oficir je predvodio komandnu strukturu organizacije, nadgledajući vojne aktivnosti svih država članica NATO-a. Teško da bi bilo koja druga zemlja u alijansi mogla da igra ovu ulogu.
NATO bez Sjedinjenih Država bi mogao da šepa, ali je verovatnije da bi se alijansa u potpunosti raspala. Evropska unija nije u poziciji da uskoro zauzme mesto NATO-a, jer su njene vojne sposobnosti ograničene i sposobnije da upravljaju regionalnim krizama nego da vode velike ratove. Čak i ako krnji NATO preživi bez snažnog američkog učešća, izazovi podeljenog rukovodstva, neadekvatne sposobnosti odvraćanja i uporni protivnik povećali bi rizik od rata sa Rusijom, velikom silom koja je spremna da preokrene liberalni međunarodni poredak.
Raspad
Šteta ne bi bila ograničena samo na Evropu. Ako Tramp želi da se povuče iz NATO-a kako bi kaznio saveznike za njihovu neadekvatnu potrošnju na odbranu, zašto bi Sjedinjene Države zadržale svoje obaveze prema svojim azijskim saveznicima, od kojih mnogi trenutno troše čak i manje od zemalja NATO-a? Za sada, odbrambene veze između Sjedinjenih Država i njihovih saveznika u Aziji, poput Australije, Japana i Južne Koreje, jačaju pred kineskim provokacijama. Ali nedostatak poverenja u američke obaveze može navesti neke od ovih zemalja da teže nuklearnom oružju kako bi nadoknadile nuklearne prednosti Kine i Severne Koreje, potkopavajući krhku stabilnost koja decenijama vlada u regionu. Odumiranje američkog globalnog vođstva takođe bi imalo duboko negativne posledice na Bliskom istoku, gde su američke snage i koalicije predvođene SAD potrebne za suočavanje sa terorističkim pretnjama.
Ekonomija Sjedinjenih Država bi takođe mogla da trpi. Ako slom odvraćanja izazove opšti rat sa Rusijom ili Kinom, ekonomski troškovi bi bili zapanjujući. Samo nekoliko boraca Huta u Jemenu uspelo je da poremeti globalni transport svojim napadima u Crvenom moru. Zamislite posledice rata među velikim silama. Štaviše, trgovinske veze često prate bezbednosne veze. Prošle godine, dvosmerna transatlantska trgovina robom premašila je 1,2 triliona dolara. Sjedinjene Države imaju oko 4 triliona dolara uloženih u evropsku industriju. Oko pet miliona Amerikanaca radi u evropskim industrijama. Sjedinjene Države imaju ogroman ekonomski ulog u održavanju mirne Evrope.
Sjedinjene Države su bile ovde i ranije. Pre oba svetska rata, Vašington je tražio neutralnost. Nijedan pokušaj izolacionizma nije uspeo i samo je sprečio Sjedinjene Države da pomognu u odvraćanju agresora u tim ratovima. Na kraju su Sjedinjene Države bile uvučene u oba sukoba.
Nakon Drugog svetskog rata, pošto su shvatile opasnosti izolacionizma, Sjedinjene Države su ostale angažovane i utrle put za osnivanje NATO-a i 75 godina relativnog mira u Evropi. Sjedinjene Države ne smeju da zaborave bolne lekcije iz prošlog veka. Ako to učine, rizikuje se potkopavanje globalnog vođstva SAD, podrivanje međunarodnog poretka koji je izgradio Vašington i stvaranje sveta bezbednijeg za autoritarnu vladavinu.
