Nakon akcije u Venecueli, u kojoj je uklonjen predsednik Nikolas Maduro, i nakon američkog napada na Iran, uskoro bi na red mogla doći i Kuba.
Tako bar smatraju Kristofer Sabatini, viši saradnik za Latinsku Ameriku u Čatam Hausu, i Katrin Hensing, vanredna profesorka antropologije na Baruh koledžu pri Gradskom univerzitetu u Njujorku, koji su svoj stav obrazložili u tekstu za New York Times.
Nakon nešto manje od dva meseca naftne blokade ostrva, kojom je želeo da izvrši pritisak na tamošnju vladu, Donald Tramp se sada hvali da je kubanski režim na ivici kolapsa i da njegovi lideri žele „postići dogovor“.
Međutim, kao što je bio slučaj i u Iranu, upozoravaju autori Sabatini i Hensing, Tramp možda misli da će se lako obračunati i sa Kubom, podstaknut uspehom akcije u Venecueli.
Ipak, opet kao i u slučaju Irana, čini se da predsednik „nema jasnu viziju intervencije na Kubi: nedavno je pominjao opcije poput prijateljskog preuzimanja vlasti, ‘oslobođenja’ ili ekonomske liberalizacije bez potpune promene režima“.
„Svako rešenje proizašlo iz trenutnog zastoja između Vašingtona i Havane moglo bi biti prazna pobeda koja bi Kubancima donela tek privremeno olakšanje, kao i prolazan uspeh za američku administraciju koja još nije ni definisala kako bi izgledao trajni uspeh na Kubi“, smatraju autori.
„Nastavak pritiska na ostrvo s ciljem uništenja države mogao bi dovesti do haosa i možda čak do nove izbegličke krize. Dogovor ograničen na kontrolisanu ekonomsku liberalizaciju mogao bi doneti kratkoročnu diplomatsku pobedu, ali bi najverovatnije zatvorio mogućnost stvarnog političkog otvaranja“, kažu Sabatini i Hensing.
Ipak, katastrofa na Kubi mogla bi se izbeći – i to širim međunarodnim angažmanom.
Autori podsećaju da više od pola veka Sjedinjene Države drže Kubu pod sankcijama. „Iako teorija političke promene za ovu ostrvsku državu nikada nije bila potpuno jasna, pristup je verovatno trebalo ili da primora kubansku komunističku vladu na kapitulaciju ili da podstakne masovni narodni ustanak koji bi je srušio. Međutim, kao što pokazuju slučajevi Irana, Venecuele i Kube, sankcije retko ruše ukorenjene autoritarne sisteme, koji spoljne pretnje koriste da bi opravdali unutrašnju represiju i učvrstili kontrolu nad sve oskudnijim resursima.“
Uprkos tome, Trampova administracija je ove godine odlučila dodatno da pojača pritisak na Havanu blokiranjem isporuka nafte na ostrvo.
Vlada nije pala, ali se produbila ionako teška humanitarna kriza, sa dugotrajnim prekidima u snabdevanju električnom energijom, zastojima u saobraćaju i turizmu, problemima u školstvu i zdravstvu, kao i rastom ionako visokih cena.
Ipak, režim je i dalje tu.
„Šezdeset sedam godina nakon revolucije koja je dovela Fidela Kastra na vlast, kubanska vlada i dalje opstaje zahvaljujući snažnoj kontroli nad društvom i ekonomijom. Čak i u vanrednim okolnostima, kubanska država i njeno rukovodstvo ostaju relativno usklađeni i politički konsolidovani, nakon decenija izgrađivanja duboko ukorenjenog mentaliteta da je zemlja u sukobu sa svojim severnim susedom.
Zbog kohezije i lojalnosti unutar kubanskog državnog aparata, operacija kakvom je svrgnut Maduro na Kubi nije moguća.
„Ne postoji jedna osoba koju treba ukloniti, niti poslušni zamenik koji čeka u senci da ga zameni. Vazdušna kampanja bombardovanja poput one koja se sada odvija u Iranu verovatno bi samo stvorila vakuum moći i dodatno produbila očaj na ostrvu“, pišu autori.
„Izveštaji da je američki državni sekretar Marko Rubio učestvovao u zakulisnim razgovorima sa 41-godišnjim unukom Raula Kastra signaliziraju neočekivan i nepovoljan smer. Ako su tačni, čini se da ti razgovori vode ka skromnom preslagivanju vlasti i dogovoru o određenim ekonomskim reformama.
Kubanski dotrajali model u kojem država upravlja ekonomijom zaista je propao. Međutim, otvaranje tržišta bez političkih promena neće pružiti sigurnost i predvidljivost koju zahtevaju nastajući privatni sektor i strani investitori. Takav pristup takođe iznenađujuće podseća na politiku prema Kubi bivšeg predsednika Baraka Obame, koji je umerenim ublažavanjem embarga pokušao da proširi i ojača nezavisni ekonomski sektor na Kubi i poveća likvidnost na tržištu rastom turizma. Takvi ustupci takođe verovatno neće biti prihvaćeni među mnogima u politički uticajnoj kubansko-američkoj zajednici, koja već dugo zagovara potpunu promenu režima“, kažu Sabatini i Hensing.
Ipak, prilika da se ublaži patnja Kubanaca i otvori put stabilnijoj i mirnijoj političkoj i ekonomskoj tranziciji i dalje postoji, ali bi za to bilo potrebno da Vašington koordinira delovanje sa saveznicima na zapadnoj hemisferi i u Evropi. Prema tom cilju vode dva koraka, kažu autori.
„Prvi korak bio bi saradnja sa drugim međunarodnim akterima zainteresovanim za budućnost Kube u pokretanju zajedničke kampanje humanitarne pomoći. Trampova administracija izgleda prepoznaje ozbiljnost krize na Kubi, ali usmeravanje pomoći preko Katoličke crkve ili privatnog sektora, što Bela kuća razmatra kao način zaobilaženja državnih kanala, nije dovoljno za potrebe stanovništva.
Drugi korak uključuje uspostavljanje formalnih pregovora između američke vlade, kubanske vlade i kubanske dijaspore. Ti pregovori bi trebalo da uključe predstavnike Evrope, Kanade, Latinske Amerike i Svete stolice, koji bi mogli da deluju kao neutralni posrednici i pruže institucionalne garancije koje ni Vašington ni Havana trenutno ne veruju da će druga strana poštovati. Ti akteri mogli bi da vode proces ozbiljnih pregovora kako bi se podstakla zaštita ljudskih prava, postepeno ublažavanje embarga i stvarni politički pluralizam“, pišu autori.
„Ako se to ne postigne, Kuba bi uskoro mogla skliznuti u haos. Uz dodatnu državnu represiju, to bi moglo pokrenuti izbegličku krizu u poređenju sa kojom bi egzodus ‘Mariel boatlift’ iz 1980, kada je oko 125.000 Kubanaca pobeglo u Sjedinjene Države, izgledao beznačajno.
Takođe, pripadnici kubanske dijaspore mogli bi biti podstaknuti da uzmu stvari u svoje ruke – bilo nasiljem, bilo kroz nesigurne i nerealne modele promene režima. Takav impuls nedavno se završio tragično kada je teško naoružana grupa od deset osoba presretnuta u kubanskim vodama. Slični pokušaji mogli bi primorati Sjedinjene Države na vojnu intervenciju kako bi zaštitile živote svojih građana.
Ipak, barem za sada još uvek ima vremena da svet ne oseti posledice okrutnog i nepromišljenog avanturizma Vašingtona. Barem se tome nadaju svi posmatrači, američki birači, ali i građani Kube“, pišu Sabatini i Hensing za New York Times.
