“Simptomi su zamaskirani i teško ih je prepoznati”
Plivačica Nađa Higl otkrila je da se tokom profesionalne plivačke karijere borila sa opakom bolešću, ali da je tek otkriveno nakon što je završila karijeru.
U emisiji „Preživeli“ na televiziji K1, naša najbolja plivačica opisala je borbu i strahove kroz koje je prošla tokom lečenja.
– Sami ti simptomi koje sam osećala poslednje dve godine dok sam trenirala, ukazuju na ulcerozni kolitis. Samim tim nisam adekvatnu terapiju i to je godinama kuljalo. Zamaskirani su simptomi i teško ih je prepoznati. To je autoimuna bolest, zapaljenje debelog creva, odnosno postoje rane u crevu, koje ne mogu da prerađuju materije koje prolaze kroz debelo crevo i rezultira dijarejom, krvavim stolicama, gubitkom gvožđa, zbog kog sam bila anemična poslednje četiri godine bavljenja plivanjem. Kada je u akutnom stanju, ova bolest može da bude i smrtonosna, može da dođe do rupture creva i može da dođe do sepse. Krvave stolice počinju da mi se javljaju već u prvoj trudnoći, 2013. godine. U početku su to bili zamaskirani simptomi, kao hemoroidi kod trudnica”, počela je priču i dodala da je ubrzo ostala trudna i sa drugim detetom:
– Krvave stolice se nastave, česte dijareje i u nekom sedmom mesecu kreće napad pankreasa i hitno me hospitalizuju. Tu su posumnjali na pankreatitis, i to se dokazalo i sa rezultatima. Međutim, posle hitnog carskog reza, meni se nastavljaju dijareje, pozitivna sam na klostridiju i nikako da se izlečim. U tom trenutku kaže mi kuma koja je medicinska sestra, „ajde da ti se uradi kolonoskopija i na ulazu u debelo crevo bila je jasna slika šta je u pitanju – ulcerozni kolitis” – objasnila je Nađa i otkriva da su joj prve tri godine nakon dijagnoze bile vrlo izazovne – ispričala je nekadašnja plivačica i dodaje da je nakon porođaja sve bilo u redu, a ubrzo je zatrudnela i sa drugim detetom.
– Prve tri godine mi je bilo jako teško, dve bebe u kući, plus moje stanje koje je izuzetno teško, dok se ne stabilizuje. Gledala sam da se bavim sportom, živim zdravo, ali sam tada stvarno bila hodajući zombi, rezultati su mi bili užasni. Zadišem se od stola do stolice, bilo mi je jako teško da funkcionišem. Pritom, imala sam 20 stolica dnevno, nekontrolisanih, bila sam bukvalno vezana za kuću. Međutim, pored svega toga treba naći snagu da to sve prevaziđeš. Nije da nisam padala, nisam ja sad neka non-stop hrabrica, ali kad je trebalo da se izvuče, izvlačila sam tu hrabrost iz sebe. Mislim da sam imala neki unutrašnji šamar koji me je dizao. Nisam osoba koja kuka i dizala sam se. Plivanje me je naučilo kako da se borim i kako da izađem kao pobednik – navodi.
Nađa otkriva da plivanje nije napustila samo zbog bolesti, već i da nije imala motivaciju, ali je sada presrećna što se vratila sportu u kome je kao trener osvojila zlatnu medalju na svetskom takmičenju.
– Prve godine mi je bilo jako teško da gledam svetsko prvenstvo, jer mi je bilo neobično da nisam tamo. Ali, kad osetiš u sebi da više ne možeš, onda je to to. Podsvesno sam znala da moje telo ne može da iznese teške treninge, iako tad nisam znala da sam bolesna. Tako da sam odlučila da zakočim i dam sebi šansu u nekoj drugoj sferi i tako sam odlučila da postanem trener i radim sa decom – priseća se i objašnjava kako je osvajanje zlatne medalje na svetskom prvenstvu u Rimu za nju bio potpuni šok:
– I dalje se ne sećam ničega, ni kad sam se popela na postolje da primim medalju, ni kraja trke, ni balkona i dočeka u Beogradu. To mogu da proživim samo kroz snimke, jer sam bila potpuno šokirana – zaključila je Nađa.
