Iako Međunarodna agencija za energiju predviđa povećanje tražnje za litijumom do 2040. godine i do 40 puta, problemi vezani za proizvodnju i eksploataciju motivišu stručnjake da traže alternativu.
Negativni uticaj rudarenja na prirodnu sredinu i neregulisani uslovi rada u zemljama trećeg sveta, gde su smeštena dragocena nalazišta, uzrok su sukoba tamošnjih zajednica sa korporacijama koje profitiraju eksploatisanjem pomenutih metala.
Kako su baterije postale političko pitanje?
Litijum i drugi metali neophodni za proizvodnju baterija privukli su pažnju javnosti posle odluke država o subvencijama za kupovinu električnih vozila. Tako su ovi energenti pokrenuli niz političkih debata. Zahtevi za smanjenje štete koju prirodi nanosi eksploatacija litijuma uticaće na povećanje cene proizvodnje baterija, što dalje uslovljava povećanje troškova proizvodnje električnih vozila i konačno ukidanje državnih subvencija za kupovinu ovakvih automobila, piše Gizmodo.
Vanredna profesorka političkih nauka Univerziteta Providens Tea Riofrankos, kaže da je potrebna ogromna količina litijuma, ukoliko želimo pandan sadašnjem svetu koji pokreću elektromotori.
“Automobilska industrija i kompanije koje posluju u sektoru energetike imaju priliku da se predstave kao zaštitnici životne sredine, iako su do danas imale drugačiju reputaciju”, objašnjava Riofrankos i dodaje da je ideja o istraživanju nastala kao posledice razmišljanja o budućnosti u kojoj su automobili manjih dimenzija, stambeni kompleksi sa pristupnim saobraćajnicama i kvalitetan javni prevoz.
Litijum ima alternativu
Rezultat istraživanja iznenadio je i Riofrankos. Javna politika koja bi radila na unapređenju pomenutih ciljeva smanjila bi potražnju za litijumom između 18 i 66 odsto, dok bi ograničenja veličine automobilskih baterija smanjila potražnju za 42 odsto. Procenjuje se da bi kombinacijom nekoliko različitih pristupa, u zavisnosti od specifičnosti zajednica, tražnja za litijumom mogla biti smanjena i do 90 odsto!
Iako ovakva predviđanja danas deluju kao utopija, Riofrankos kaže da bi trebalo napraviti dugoročni plan za 25 godina. Nada se da će slična istraživanja doprineti realizaciji napora o nultoj emisiji ugljen-dioksida, smanjenju korišćenja električnih vozila i ostalih problema u procesu proizvodnje i prodaje energenata.
“Sa malo ulaganja u javni saobraćaj na federalnom ili državnom nivou, smanjili bismo emisiju ugljen-dioksida. Postoje politički izazovi koji se tiču pronalaženja alternativnog načina prevoza, ali je nauka najvažniji faktor u regulisanju emisije štetnih gasova na ulicama”, zaključuje Riofrankos.
Foto: Shutterstock
