Srbija se još jednom se mučila na velikom takmičenju, ne skuplja bodove kao na kasi u supermarketu i ne pokazuje mnogo takmičarskog fudbala kojim bi odskočila od bilo koje prosečne evropske selekcije.
Ništa novo, reklo bi se. Takva nam je sudba već skoro 34 godine, još od onog Mundijala u Italiji 1990. i penala u četvrtfinalu protiv Maradonine Argentine.
U toku je potonuće “orlova”, takoreći, slobodan pad, koji je, makar privremeno, golom u 95. minutu zaustavio Luka Jović.
Umesto celodnevnog skandiranja “Luka Dončić jedan je od nas”, na narednom susretu navijači Srbije bi mogli da promene taj tekst u “Luka Jović jedan je od nas”. Pošto do sada nije bio i svi su ga smatrali za otpisanog.
Kada je napadač Milana ušao u igru protiv Engleske u 61. minutu, svi su se krstili, pa i sam Aleksandar Mitrović koji je morao napolje. Slična scena je bila u 64. minutu duela sa Slovenijom, ovog puta zamenivši Dušana Vlahovića.
Prva kristalno jasna stvar
Stvorio se mit kao da su Mitrović i Vlahović zacementirani u startnoj postavi i da to ne može nikakva sila ovog sveta da promeni.
A zapravo, onome ko to želi da vidi, neke stvari postale su mnogo jasnije – Srbija u ovom sistemu i kadrovskoj situaciji ne može da igra sa dva napadača. I to je tako.
Mada to igrači nisu hteli da priznaju u novinarskoj miks zoni, meč sa Slovenijom je istinu ogolio do srži. Nema apsolutno nikakve konekcije između Mitrovića i Vlahovića (međusobno su razmenili JEDAN pas u prva dva kola EP) i definitivno je da jedan drugog “guše” na terenu.
Sa Lukom Jovićem u tandemu to nije bio slučaj sa Mitrovićem, već su obojica radili drugačije stvari i doprinosili timu. Najboljeg strelca u istoriji nacionalnog tima, jednostavno, nije hteo gol. Dok se Jović izborio za njega.
Pre gola u petom minutu nadoknade je nekoliko puta odlično primio loptu okrenut od gola, sačuvao je u duelu sa štoperom na leđima i distribuirao na stranu. Upravo ono što Vlahović nije uspevao u “tuči” sa Drkušićem i Bijolom.
I onda je Luki Joviću stigla nagrada za sve što je uradio. Ne samo za pola sata na terenu. Ne samo ni za odličnu sezonu u Milanu. Pa čak ni za sve one silne dane provedene trenirajući sa ocem u Bijeljini.
Pala mu je lopta pravo na čelo, a on ga dovoljno iskusno postavio tako da odsedne pravo u nebranjenom delu odličnog Jana Oblaka.
Drugi jasno detektovan problem
Pogađate, katastrofalan igrački ulazak u svaki meč Srbije, bez obzira na ime protivnika.
Baš kao što su jasnije stvari da Srbija ne sme više igrati sa dvojicom napadača, isto tako je postalo jasno da postoji ozbiljan problem u ulasku u svaku utakmicu. Energetski, motivaciono, psihološki… Nebitno je.
Srbija od Austrije, preko Švedske i Engleske, sve do Slovenije, u meč ulazi “uplašeno i labavo”, kako je opisao golman Predrag Rajković. Zašto je to tako?
“Možda pritisak velikog takmičenja. Ekipa je u odbrani mlada, ali Bleki je igrao dva Svetska prvenstva, Pavlović u Kataru, Veljković je igrao i u Rusiji i u Kataru. Ne bi smelo to da nam se događa. Veliki je pritisak, velika očekivanja. Na kraju svi želimo i hoćemo pobedu. Svako daje maksimum za reprezentaciju”, rekao je Rajković.
Na taj veliki nedostatak u igri ukazao je i kapiten Dušan Tadić.
“Pričali smo o tome među sobom. Moramo da budemo agresivni, da nam se ne dese utakmice kao poslednje četiri. Moraćemo to da analiziramo i da ispravimo i korigujemo, jer to je definitivno neki nedostatak. Ekipa treba da se opusti i uživa, a tek iz toga može da dođe do rezultata. Delovalo mi je da smo nervozni, da žurimo, a nismo to trebali da radimo. Imali smo ishitrene greške bez ikakvog razloga”, apostrofirao je Tadić.
Isto tako bi kapiten Tadić, ali i selektor Stojković mogli da porazgovaraju sa Sergejem Milinković-Savićem i Mijatom Gaćinovićem i “udare im vaspitnu”, jer je kod njih ozbiljno upitno polje požrtvovanja.
Vezista Al Hilala je u 64. minutu ušao u igru, u 69. minutu mu je pobegao Žan Karnišnik i tako je Srbija primila gol. A onda do kraja više nije uradio apsolutno ništa.
Mijat Gaćinović je dobio više vremena na terenu, ali je samim tim i potvrdio kolika je greška Piksija bila što ga je uveo. Još jednom ću ponoviti rečenicu iz skenera B92.sport:
“To što nije ni potrčao nazad posle izgubljene lopte je sramotno”, a kazna mu je stigla jer je gol na mestu gde je trebalo da bude postigao igrač koji mu je oduzeo loptu 80 metara iza.
Nemojte da vam nismo (na)javili
Treću stvar koji ističemo da je postala jasna kao dan, a i nema mnogo veze sa fudbalskim terenom, jeste ponašanje navijača Srbije i Slovenije tokom celog dana.
Prelepe slike sa “Marijinog trga” u Minhenu pokazale su hrvatskoj i albanskoj publici kako se navija na Evropskom prvenstvu. Umesto da tako veliko takmičenje koriste za pretnje ubistvima i vešanju na vrbama, sa “Alijanc arene” i generalno prestonice Bavarske su poslate poruke prijateljstva, bratstva i lepog ljudskog ponašanja.
Bez ijedne prozivke, provokacije ili poziva na linč. Tek toliko da se opravdaju reči napisane pre 24 sata, a koje su izazvale veliku pažnju u regionu.
Hrvati i Albanci, jeste li naučili kako se to radi?
