Oni hrle svakog avgusta u šumu Nju Hempšira, kamperi zuje od uzbuđenja tokom trodnevnih kurseva, aktivnosti i zabave, svi obučeni u nijanse crvene i zelene.
Međutim, to nisu boje kampa. Neki učesnici se samo ovako oblače cele godine. Kao deo godišnjeg okupljanja, profesionalni veseljaci se okupljaju sa svih strana da razgovaraju o poslu nošenja velikog crvenog odela i crnih sjajnih čizama.
Kada je britanski reditelj Nik Svini otkrio kamp Deda Mraza u Nju Hempširu, osećao se skoro kao dete na božićno jutro.
“Čuo sam za ovaj pravi letnji kamp za Deda Mrazeve, gde se Deda Mrazevi iz svih krajeva okupljaju, spavaju u krevetima na sprat, idu da plivaju u jezeru, sede oko logorske vatre… i samo sam pomislio: ‘O moj Bože, ne mogu da verujem da ovo postoji’. Kako niko nije snimio dokumentarac o ovome? Ovo je tako nadrealno i apsurdno”, rekao je on za Independent.
Nakon što su kontaktirali organizatore i obezbedili njihovo učešće, Svini i njegov tim ubrzo su se našli na snimanju usred kampera.
“Ništa nije moglo da pripremi mene ili ekipu za to koliko je potpuno nadrealno i fascinantno i očaravajuće bilo biti u šumama Nove Engleske sa, mislim, blizu 100 Deda Mrazeva, Baba Mrazica i vilenjaka”, rekao je Svini.
Dodao je da ne bi verovao da nije bio prisutan na snimanju.
“Bilo je trenutaka kada su Deda Mrazevi u kajacima, ili kada imaju časove gde su zaista koncentrisani na pitanje, na primer: ‘Šta kažeš kada dete pita da li si ti pravi Deda Mraz’. Štipao sam se i samo razmišljao, da nemam kameru, niko mi ne bi verovao kada bih pokušao da ispričam priču. Mislili bi da sam luda osoba”, rekao je reditelj.
“Santa camp”, koji je emitovan na HBO Max-u, priča je o istoriji kampa i učesnicima. Ona otkriva kako se kamp razvija sa promenljivim vremenima, posebno kako se zajednice diverzifikuju i stvaraju potražnju za Deda Mrazevima koji odražavaju te identitete.
“Santa camp” prati tri netradicionalna Deda Mraza dok idu u Nju Hempšir na tri dana: Fina, koji je invalid i uglavnom neverbalan, ali ima sjajno “ho, ho, ho”, Levija, koji je transrodan i Krisa Kenedija, Afroameričkog Deda Mraza, koji je ranije bio na naslovnim stranama nakon što je primio rasističko pismo o božićnoj izložbi u svom dvorištu.
Den Grinlif, veseli 71-godišnji Deda Mraz sa “pravom bradom”, suosnivač kampa koji je otvoren 2015. godine, veruje da u toj ulozi ima puno više što može da se voli nego samo gluma.
“Postoji nešto veoma jedinstveno u tome da ste Deda Mraz, posebno kao Deda Mraz sa pravom bradom, jer čak i kada niste obučeni kao Deda Mraz, usred leta, ljudi vas vide i samo se smeju i odgovaraju vam. Mislim da kada me vide, to nekako pokreće uspomene na njihovo detinjstvo i sopstveno iskustvo sa Božićem”, rekao je on.
A tu je i odgovor dece.
“Kada te prvi put vide, pogled u njihovim očima? To je ta ljubav i radost, čuđenje, koje vidite u očima dece. Dok razgovarate sa novim Deda Mrazevima, to ćete čuti iznova i iznova. Mislim, ima samo nešto u tom izrazu”, rekao je Grinlif.
Otac dvoje dece je prvi put počeo da se bavi Deda Mrazem kao profesijom 2008.
“Verovatno sam išao tri godine, verovatno tri sezone, i nikada nisam sreo drugog Deda Mraza”, kaže on.
Grinlif je na kraju otkrio nacionalno društvo Deda Mraza koje održava konvenciju u San Dijegu 2012. godine, pa su on i njegova supruga odleteli u Kaliforniju kako bi prisustvovali. Kada je ušao i ugledao “crveno more”, priznaje da je “bilo pomalo šokantno”, ali ga je to kasnije navelo na odlučan put.
“Bio je to tako sjajan uvod u to da sam Deda Mraz, jer sam se nekako samo uključivao, pokušavajući da shvatim gde da nađem posao i … šta da radim kada sam našao posao i takve stvari. Tako da su odlazak tamo, radionica i pružene informacije bile od velike pomoći da krenem dalje u svojoj karijeri”, rekao je on.
Tamo je upoznao učesnika iz Konektikata i još jednog iz Nju Hempšira i taj trio je osnovao Društvo Deda Mraza u Novoj Engleskoj 2012. godine, a posle nekoliko godina i školu za Deda Mraza. Ubrzo je akademija postala poznata kao Kamp za Deda Mraza.
Dajan Grenije, osnivačica Društva Deda Mraza iz Konektikata, takođe je bila uključena u kamp od samog početka.
“Nekoliko stvari te uče u kampu Deda Mraza, o kojima jednostavno ne razmišljaš, jedna je, gde Deda Mraz jede? Ne može samo da uleti u Mekdonalds, da uzme hamburger i izađe. Morate stati za svakim stolom; potrebno je pola sata, 45 minuta da dobijete pljeskavicu! Počinju u devet sati ujutru i idu do devet, deset uveče, samo jedan događaj za drugim. A druga stvar je, gde ideš u kupatilo? Ne možeš samo da odeš u pozorište, znaš, i da se popneš do pisoara sa još šest momaka. Deda Mraz to ne može. Oni moraju da saznaju, kada rezervišu, da li imaju sopstveno kupatilo?” rekla je ona.
Grenije predaje kurs o Baba Mrazici i ona je stručnjak za istoriju Deda Mrazove žene. Ona kaže da se zainteresovala da bude gospođa Mraz pre oko 16 godina, kada je prijatelj obukao odelo Deda Mraza na godišnjem božićnom ručku.
Poput Grinlifa, ona objašnjava da postoji mnogo više od toga da budete Deda Mraz i Baba Mrazica od odeće i glume.
“Da biste mogli da budete dobar Deda Mraz ili Baba Mrazica, morate biti u stanju da uzmete malo dete i pogledate ga u oči dok ih odvlačite na magično mesto sa letećim irvasima i debelim starcima u crvenim odelima koji putuju po celom svetu u jednoj noći, spuštaju se niz dimnjake, raznose poklone dečacima i devojčicama”, rekla je ona.
Bez obzira da li je veseli belac sa belom bradom, netradicionalni Deda Mraz ili Baba Mrazica, svi se slažu da postoji radost bez premca u predstavljanju voljenih simbola Nove godine.
Izvor: Telegraf
