Piše: IVAN RADANOVIĆ
Da je savremeni i ubrzani način života višestruko nezdrav odavno nije novost: sve duže radimo, sve kraće spavamo pa pribegavamo samodestruktivnom ponašanju. U 2023. godini svetsko tržište brze hrane vredelo je oko 550 milijardi dolara, duvanskih proizvoda gotovo 900 milijardi, a alkoholnih pića oko 1,6 biliona dolara. Sve njih poslednjih godina zasenjuje globalna velnes industrija, vredna 5,6 biliona dolara. Sve primetnije, entuzijazam prema velnesu praćen je cinizmom prema demokratiji. Dok precenjujemo vrednost potere za zdravljem i srećom, solidarnost u društvu opada.
Kao studenti na prestižnoj École Normale Supérieure u Parizu 1920-ih godina, Žan-Pol Sartr i kolege imali su preča posla od zdrave hrane. Čitanje teških knjiga pratilo je obilje kafe, cigareta i alkohola. Svet ophrvan apsurdima nije ostavljao mesta za usavršavanje tela. Biti student je, u Sartrovo vreme, značilo čitati, pisati i razmišljati – a ne brojati kalorije.
Danas, američki brucoši potpisuju velnes ugovore. Tako se student koji potpiše Campus Wellness Contract na univerzitetu u Masačusetsu obavezuje na održavanje „životnog stila lišenog alkohola i droge“, na „pozitivan doprinos zajednici“ kao i na „usklađivanje s filozofijom velnes zajednice“. Tako sterilisani i zdravi, studenti verovatno zaobilaze ljude poput Sartra i sve manje promišljaju alternative ili prirodu odnosa moći.
Navedeni primer ne odnosi se samo na univerzitet u Masačusetsu, niti na one u Denveru, Sijetlu, Floridi i drugde, koji nude programe društvenog, emotivnog i spiritualnog velnesa, članstvo u fitnes klubovima, kurseve nutricionizma i sl. Zdravlje postaje opšti zahtev: kao zaposleni, upućeni smo na treninge koje plaćaju firme; kao potrošači, podstaknuti smo da pazimo na kilažu i izgled.
I najobičnije, rutinske radnje (jedenje, šetanje, spavanje) postaju prilika za samooptimizaciju i porast produktivnosti. Sve teže je znati je li naša potera za zdravljem autentična ili indukovana spolja.
“Fitness and Wellness Expo” u Hong Kongu
Velnes se definiše kao aktivna težnja životnim stilovima koji vode holističkom zdravlju. To obuhvata tržišne segmente poput fitnes i spa centara, opreme za vežbanje, joge i individualnih treninga; tableta za mršavljenje i usluga sastavljanja dijeta; konzumaciju organskih i bezglutenskih proizvoda, dodataka ishrani ali i farmaceutske proizvode kao što su vitamini, minerali i sl. Tržište svega ovoga, prema Svetskom institutu za velnes, premašuje 5,6 biliona dolara.
Moje visočanstvo telo
Opsednutost ličnim zdravljem prenaglašava telo i odlučivanje svodi na imperativ – unositi dobro, izbegavati loše. Deo toga je i opsesija time šta stavljamo u usta. To je poznato kao orthorexia – poremećaj koji odlikuje samonametanje striktnih pravila. Od nje pate osobe koje satima proučavaju nutritivni sastav hrane, drže se strogog tajminga obedovanja i pripremaju po nekoliko obroka unapred.
Još ozbiljnija kognitivna distorzija – orthorexia nervosa – praćena je izbegavanjem čitavih grupa namirnica, mesta na kojima se sa njima može doći u dodir i netolerancijom prema nazorima drugih osoba o ishrani. Tada telo odlučuje kako živimo, gde se krećemo i sa kim provodimo vreme. Svako sagrešenje (opuštanje uz sladoled, pivo posle posla) rađa krivicu. To ugrožava psihičko zdravlje i društvenu funkcionalnost pojedinca.
Radi se o trendu čiji uticaj raste sa korišćenjem interneta, kojim se širi kultura lepote i zdravlja. Studije su pokazale da od varijanti ortoreksije pati i do deset odsto opšte populacije, a u segmentima kao što su pratioci velnes profila na mrežama i do 90%. Ipak, pomama za zdravom ishranom opterećena je zabludama.
Iako marketing podilazi našoj želji da su suplementi korisni, malo je metodološki ispravnih studija koje to potvrđuju. Lekar i epidemiolog Tim Spektor osporava logiku koja prirodne vitamine poistovećuje sa onima iz kapsule. „Ljudi misle da će, zato što je pokazano povoljno dejstvo unošenja voća, povrća ili ribe, unos nekih njihovih hemijskih komponenti u vidu suplemenata doneti iste zdravstvene koristi. Danas znamo da to nije tačno“, piše u svojoj knjizi „Na kašiku“.
Ovo se odnosi i na planetarno popularnu bezglutensku ishranu. Kako Spektor navodi, istinska alergija na gluten veoma je retka: „Osim ako nemate medicinski potvrđenu dijagnozu celijačne bolesti, izbegavanje glutena će vam doneti više štete nego koristi.“
Zaplena neregistrovanih kozmetičkih i velnes proizvoda od strane filipinske policije, Manila, 2018.
Ni organska hrana – globalni biznis vredan gotovo 200 milijardi dolara – ne stoji bolje. Premda je bogatija nekim nutrijentima od obične, još uvek nema dokaza da je sveukupno zdravija.
Sindrom zdravlja
Ovo nije samo individualni problem, jer traćimo vreme i novac na prakse čija je učinkovitost upitna. Postaje i kolektivni problem, što pokazuje tretman prema ljudima koji ne gaje zdrav životni stil. Prećutno ili direktno, demonizovani su kao lenji i nedisciplinovani.
„Debeli, zapušteni i mlohavi su nezdravi“ – pisao je sociolog i psihijatar Džonatan Mecl u knjizi Against Health – „ne zbog bolesti, nego jer ne teže zdravlju kao ostali.“ Kada zdravlje postane ideologija, gojaznima preti samostigma, osuda ili diskriminacija, kao da su još jedna ranjiva grupa.
Mnogi poslodavci na Zapadu su, pre petnaestak godina, sa zabrane pušenja u službenim prostorijama prešli na zabranu pušača. Ni pre ni posle posla cigareta nije tolerisana, dok pušače nerado zapošljavaju. Tako se sa medicinske tvrdnje da je pušenje štetno po zdravlje prešlo na opštu tvrdnju da je pušenje štetno, iz koje sledi da su sami pušači štetni.
To se kosi sa duhom slobode izbora i lične odgovornosti, na kome današnje društvo toliko insistira. Takođe, postavlja presedan nakon koga bi se ljudi mogli procenjivati na osnovu drugih aspekata, poput društvenog ili seksualnog života.
Svedočimo rastu svojevrsne bio-moralnosti zbog koje ono što je nekada bila stvar individualnog ponašanja postaje moralni predznak. Sve smo skloniji da verujemo da je zdravlje skup svesnih izbora na tržištu: da ćemo ojačati imunitet kupovinom vitamina, više se kretati kupovinom pametnog sata ili bolje razumeti svoje telo strastvenim merenjem koraka, kalorija i drugih parametara.
Ovo nije sporno samo zato što ne funkcioniše, čemu je istraživačka novinarka i doktor ćelijske imunologije Barbara Erenrajt posvetila knjige Natural Causes i Smile or Die. Niti zato što drugi profitiraju od našeg aplikativnog samonadzora. Veći problem je u tome što zdravlje, kada postane moralni imperativ, istiskuje ostale vrednosti. Sve manje verujemo političarima, a sve više poznatim kuvarima, nutricionistima i lajf koučevima.
Mislim pozitivno, dakle, postojim
Ideja da na život presudno utiču lični izbori doprinela je usponu koncepta samopomoći. Procenjuje se da je od 1972. do 2000. godine čak 50% Amerikanaca kupilo barem jednu knjigu iz ovog žanra. Njegova popularnost buja u periodu 1991-1996, kada broj objavljenih naslova iz samopomoći raste za bezmalo 100%. Primetivši da ljudi žele da promene sopstveni život čitanjem knjiga koje pišu drugi, Džordž Karlin, čuveni američki komičar, rekao je: „To nije samopomoć, to je pomoć.“
Ako je pomoć, ko pomaže? Popularnost samopomoći prati tržište lajf koučinga koje je u SAD procenjeno na 1,4 milijarde dolara, uz rast od gotovo pet odsto. Tražnju za ovim uslugama čine pojedinci i korporacije koje žele svojim zaposlenima da pomognu da poboljšaju svoje interpersonalne sposobnosti i ostvare ravnotežu između rada i slobodnog vremena. Drugim rečima, da postanu produktivniji.
Srž koučinga je u konceptu pozitivnog razmišljanja, čija je suština obećanje uspeha. Iako koreni ove ideje sežu do kalvinizma i njegovih načela samoispitivanja i predanog rada, renesansa pozitivnog razmišljanja nastupa sa usponom neoliberalizma 1980-ih.
U povremeno fleksibilnom ponašanju nema ničeg lošeg, ali je sporan pristup lajf koučinga. Dok polazi od toga da je uzrok problema osobe u nedostatku volje i samopouzdanja, on želi da je prilagodi i tako reintegriše u postojeće obrasce proizvodnje i potrošnje, iako u njima najčešće i jeste problem.
Lajf koučing
Ovu kombinaciju magijskog mišljenja („misli pozitivno i nebo je granica“) i naglašavanja lične odgovornosti („ako ne uspeš, nisi se dovoljno potrudio“) niko nije predstavio kao Veronika Rej u knjizi „Choosing Happiness“. Za nju, sreća je izbor – spiritualno stanje uma očišćeno od antagonizama.
Ovo je važno. Zašto, u svetu punom antagonizama, težiti stanju uma koje ne prepoznaje protivrečnosti i probleme?
Velnes kao klasna anestezija
Nezadovoljstvo poslom u savremenom svetu je masovno, ali sve manje bukti kolektivno (štrajk), a sve više tinja individualno, kao mešavina apatije i hroničnih zdravstvenih problema.
Prema „Galupovom“ izveštaju za 2023. godinu, globalno se čak 62% zaposlenih ne angažuje na poslu, a 15% se „aktivno ne zalaže“. To se ogleda u čestom odsustvovanju, dolaženju radi pukog prisustva ili izbegavanju radnih obaveza. Ovo svetsku privredu košta gotovo devet biliona dolara godišnje. Istovremeno, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, osmina svetske populacije pati od nekog mentalnog poremećaja.
Konstrakta: “In Corpore Sano”
Cena nezadovoljstva postala je prevelika da bi se ignorisala. Valjda se zato sve više kompanija odlučuje da probleme zaposlenih, umesto boljim uslovima rada, reši – direktorima za sreću, tj. korporativnim lajf koučevima. Kao i običnim lajf koučevima, njihov cilj je da radnik uzroke nezadovoljstva pronađe u sebi, pa ih tako iz ekonomskih prevede u psihološke.
Upravo je to razlog, prema Vilijamu Dejvisu, profesoru političke ekonomije na univerzitetu u Londonu, što su nam korporacije „prodale“ sreću. Kako navodi u svojoj knjizi „Industrija sreće“, sve važniji zadatak postaje da se stres, očajanje i bolest zamene opuštanjem, srećom i zdravljem. Zato su ove kategorije, koje se mogu uočiti, izmeriti i poboljšati, postale deo mehanizma upravljanja.
„Ako se poslodavac ‘pozabavi’ celokupnom ličnošću radnika, njegovim fizičkim i mentalnim zdravljem, rad može postati najveća svrha u životu, a opasnost od industrijskog nemira biće iskorenjena“, piše Dejvis.
Zdravo telo, bolesno društvo
Šta će se desiti kada bolji život, od pitanja javne politike, postane stvar lične sreće? Šta će biti sa siromašnijom većinom, uskraćenom za organski smuti i godišnji fit pass?
Iako su zravlje i sreća važne vrednosti, one nisu uzrok nego posledica boljeg života. Ovo je sve teže uočiti jer kolektivnu akciju, neophodnu da bi se pristup ovim vrednostima omogućio svima, sprečava povlačenje onih koji taj pristup već imaju. Naše dijete, udobna sportska oprema, aplikacije i individualni treninzi nas okreću ka unutra, pa telo postaje prva i poslednja briga relativno imućnih.
Ovo menja način na koji se odnosimo jedni prema drugima. Ko zaostane u velnes kulturi, ostaće na margini. Opašće sposobnost za raspravu i empatiju. Kad solidarnost zanemoća, odumreće politički zahtevi. Sve ređe ćemo dobijati priliku da utičemo na odluke koje nas se tiču, dok će ključna politička pitanja, poput nejednakosti ili ekocida, postati preteška („ne opterećujem se“). To su idealni uslovi za održanje statusa kvo.
Upravo takva pretnja raste.
