Prva i jedina prodavnica sladoleda na svetu koja je dobila “Mišelinovu zvezdicu” se nalazi na Tajvanu, u gradu Tajčung. Kako je lokal koji se ističe po ovom hladnom desertu dobio jedno od najprestižnijih priznanja u svetu ugostiteljstva?
Izgled prodavnice, napravljene od jednostavne sive fasade, a i način na koji se serviraju sladoledi dobro predstavljaju ime lokala: “Minimal”. Ovo je prvo i jedino mesto koje ima toliko jedinstven koncept ovog deserta, da je zaslužilo “Mišelinovu zvezdicu”.
“Fokusirajući se na led i sladoled, restoran vešto slaže ukuse i teksture kroz temperaturne varijacije i kreativne kombinacije, koristeći jedinstvene lokalne sastojke sa Tajvana”, piše u zvaničnom “Mišelinovom vodiču”.
“Pedantno osmišljeni ukusi, delikatesne i zrele, vešte tehnike sve su nas impresionirale i dostigle viši nivo koji zaslužuje zvezdicu.”
Sve je počelo kada je osnivač Arvin Van otkrio da je opsednut ledom, još od detinjstva. Bio je fasciniran osećajem kocke leda koja dodiruje jezik, pa blagom slatkoćom filtrirane vode koja se otkriva dok se topila, pa je počeo da eksperimentiše sa ukusima i dodavao je različite namirnice u zamrzivač. “
Zaista volim samo led. Ne osećam isto prema drugim desertima. Tako da sam samo želeo da napravim led, ali to nije moguće činiti u restoranu, ne možete samo da služite led kao desert tokom cele godine,” rekao je Van za Si-En-En.
Dodao je da deserti često nisu istaknuti u restoranima, ali da je on to želeo da promeni, pa je otvorio “Minimal” 2021. godine. Naziv se odnosi na mali broj elemenata u sladoledu, od šećera do proteina, zbog kojih je tekstura glatka, a izgled privlačan.
“Minimalistički dizajn može izgledati veoma jednostavno, ali je izuzetno složen ako ga razumete”, kaže Van. “Slično pripremanju sladoleda, minimalizam prolazi kroz veoma složen proces planiranja.”
U ponudi postoji šest nesvakidašnjih ukusa sladoleda koji se stalno ažuriraju. Nedavne opcije su bile biluočun (vrsta zelenog čaja) sa šećernom trskom i biljkom Angelikom, kao i borove iglice sa uljem semena kamelije i zelenim tajvanskim biljem.
Postoji i set menija od sedam jela, u kojima stoji hrana pripremljena na različitim temperaturama, uglavnom ispod nule. Struktura menija se malo menja tokom godine, ali se sastojci i teme menjaju u zavisnosti od godišnjih doba.
Svako jelo je nazvano po temperaturi na kojoj se servira, a trenutni meni počinje poluotopljenim predjelom, na nula stepeni Celzijusa. Zatim će gosti imati prvo i jedino toplo jelo u obroku – knedlu od pirinča u sendviču između dve hrskave palačinke, na oko 180 stepeni Celzijusa.
Sledeće na redu su ledene lizalice, pripremljene na minus četrdeset stepeni Celzijusa, sa ukusom đumbira. Onda se služi jelo od viskija, ananasa, magnolije, sladoledom od zmijske trave… Poslednji obrok se priprema na minus 196 stepeni Celzijusa, a servira se u posudi sa tečnim azotom ili ledom.
“Većina ljudi je manje upoznata sa temperaturama ispod nule i misli da su sve iste, ali nadam se da ću pronaći način da im pomognem da razumeju razlike”, kaže Van.
Na primer, lizalica đumbira ima hrskavu teksturu koja se topi mnogo sporije od normalnog leda i raspršuje se kao komad pahuljaste šećerne vate kada se pojede. Da bi stvorio ovakvu teksturu, Van je morao da pronađe način da ubrizga više vazduha u lizalicu i da je zaledi na adekvatnoj temperaturi.
Dodaje da dobijanje ispravnog ukusa i mirisa može biti izazov, zato što većina leda nema mnogo arome, pa je i miris namirnica skoro neaktivan ispod nule. Zbog toga nekada dodaje sastojke intenzivnijeg ukusa, poput mente. Ipak, Van kaže da je glavni cilj da njegovi gosti nauče da uživaju u ledu i da se ponovo osećaju kao da kada su prvi put probali sladoled.
RTbalkan.
