Pojavila se zanimljiva teorija zašto je raznesen ukrajinski oligarh, trag istrage vodi do Dnjepra
Nije li fenomenološki zanimljivo da jedna od najčitanijih priča na Fajnenšel tajmsu (Financial Times), koja sadrži sve elemente previše ambicioznog i stoga čak pomalo nerealnog filmskog trilera, nije zaslužila bilo kakve pedantnije analize u evropskim medijima. Eksploziv u predvorju zgrade u najčuvanijoj evropskoj kneževini, sankcionisani oligarh kao meta, žena sa tetovažom zmije na Interpolovoj crvenoj poternici i, kao završni čin, njeno telo sa prostrelnim ranama glave pronađeno pored Kijeva, pripadnik ukrajinske vojno-obaveštajne službe HUR koji je već priznao likvidaciju žene sa poternice…
No, ispod žanrovske napetosti krije se nešto neugodnije od krimića. Slučaj Vadima Jermolajeva, pripadnika ukrajinskog „Monaškog bataljona“, ukrajinskog tajkuna, otvara pitanje koliko je tačno čvrsta veza između obaveštajnih struktura, kapitala, kriminala i političkog vrha Ukrajine. Kako god okrenete, čini se da je ova priča puno zanimljivija čitaocima nego evropskim političarima ili političkim analitičarima. Krenimo stoga od onoga što je već utvrđeno i ostanimo na tome:
Uveče 29. juna 2026. neko je u predvorju stambene zgrade u Monaku, tik uz francusku granicu, ostavio bombu skrivenu u rancu. Eksplozija je, prema onome što su rekonstruisali Rojters (Reuters) i francuski Le Parizijen (Le Parisien), ranila trojicu ljudi koji su ulazili u zgradu: Vadima Jermolajeva (58), preduzetnika rođenog u Dnipru koji danas ima kiparski pasoš, njegovu partnerku i njihovog trinaestogodišnjeg sina. Partnerka je, prema izvorima bliskim istrazi, bila u životnoj opasnosti. Zamenik monaškog tužioca utvrdio je da složenost naprave ukazuje na to da napadač verovatno nije delovao sam; Le Parizijen je javio da je napravu aktivirao lično počinitelj jer ga je nadzorna kamera snimila kako, bžeći, nešto petlja po pametnom telefonu. Napadač je pobegao pešice u Francusku, pa automobilom prema Nemačkoj, kroz nekoliko evropskih zemalja.
Tri zamke obaveštajaca
Interpol je već 3. jula izdao crvenu poternicu za Anastasijom Berezovskom (39), ukrajinskom izbeglicom u Nemačkoj, koja tečno govori nemački, a mogla bi biti prepoznatljiva po tetovaži zmije od ramena do lakta na desnoj ruci. Teret: pokušaj ubistva, postavljanje eksplozivne naprave na javnom mestu i kriminalno udruživanje.
Berezovska se u Ukrajinu vratila 1. jula, dva dana nakon eksplozije. Pet dana kasnije, oko 23 časa u ponedeljak, njeno telo je pronađeno nedaleko od Kijeva, sa prostrelnim ranama glave; istražitelji su na mestu prikupili ispaljene čahure, a telo su, prema Službi bezbednosti Ukrajine (SBU), locirali rekonstrukcijom zločina prema iskazu jednog od osumnjičenih. Identitet uhapšenih je, blago rečeno, zanimljiv: aktivni pripadnik ukrajinske vojne obavještajne službe (HUR) i bivši policajac. SBU navodi da je do njih došao prateći novac. Pripadnik bezbednosne službe i policajac su Berezovskoj u više navrata slali kriptovalute i uplate preko bankovnih računa. Pripadnik HUR-a priznao je ubistvo, ali uz ključnu ogradu: tvrdi da je delovao na sopstvenu inicijativu i da nadređene nije obavestio ni o kontaktima, ni o transferima, ni o bilo čemu drugom. U kući bivšeg policajca istražitelji su, kako stoji u saopštenju Kancelarije glavnog državnog tužioca, pronašli podrumsku prostoriju nalik na mučilište. Za šta je služila prostorija nalik na mučilište?
Ovo forenzičko jezgro priče identično prenose Rojters, Asošijeted pres (Associated Press), CNN, NBC i američki PBS, pozivajući se na ukrajinske vlasti; dakle, agencije koje nemaju nikakav interes da crne Kijev. SBU tvrdi da je sve podatke podelio sa Monakom i da nastavlja da utvrđuje ko je napad naručio i organizovao.
Koja pitanja otvaraju ove informacije koje podsećaju na, ponovimo, malo previše ambiciozni i stoga previše nabrijano-nerealni triler?
Prva zamka priče je tvrdnja obaveštajca da je „radio sam“. Svakome ko je pratio misteriozne likvidacije u tranzicionim državama — a i na prostorima Republike Hrvatske nabrojali bismo ih nekoliko tokom ratnih devedesetih — ova priča zvuči nekako poznato. Je li „radio sam“ klasična rečenica koja seče lanac odgovornosti? Činjenica jeste da je jedina osoba koja je mogla da imenuje naručitelja napada u Monaku — sama Berezovska — sada mrtva, ubijena od strane pripadnika državne obavještajne službe, pre nego što je iko iz Monaka stigao da je ispita.
Malo uticaja izvan Dnipra
Drugo pitanje je francuski trag. Le Figaro je, pozivajući se na više izvora bliskih slučaju, javio da istražitelji ozbiljno razmatraju mogućnost da je napad orkestriran iz ukrajinskih bezbednosnih krugova, uz nijansu da je verovatnije bila reč o „upozorenju“ nego o pokušaju ubistva. To je znatno teža karika od uobičajene ruske propagandne galame, jer dolazi iz francuskog mejnstrima i sudske istrage. Monako je terorizam za sada isključio, a motiv atentata zvanično nije razjašnjen ni za Monako ni za ubistvo Berezovske.
Treće pitanje je objektivno najosetljivije. U opticaju je, naime, efektna tvrdnja da je Jermolajev navodno „spremao izlaganje u Evropskom parlamentu kojim bi razotkrio korupciju u Ukrajini“, pa je zato ućutkan. Ta tvrdnja visi na jednom jedinom izvoru: Klodu Monikeu (Claude Moniquet), bivšem radniku francuske DGSE koji danas vodi privatni obavještajno-bezbednosni centar, u izjavi za Nis-Maten (Nice-Matin). Međutim, to je procena privatnog konsultanta, pa upravo nju ruski medijski aparat pumpa najglasnije, jer im savršeno zaokružuje priču o Ukrajini koja ubija uzbunjivače. Bilo kako bilo…
Tko je Vadim Jermolajev? Rođen u Dnipru 1968, osnivač korporacije Alef, jedan od najvećih građevinskih investitora svog grada — Most-City, Cascade Plaza i drugi projekti nose njegov potpis. Forbs (Forbes) mu je godinu dana pre pune invazije procenjivao imovinu na oko 220 miliona dolara i svrstavao ga na 45. mesto najbogatijih Ukrajinaca. Ukrajinskog državljanstva se odrekao 2017, kiparsko uzeo 2019, a u Monako se preselio 2021. Forbsu je objasnio da je tražio „međunarodnu zaštitu“ jer ukrajinsko pravosuđe „nije idealno“, a poreski sistem „nije objektivan“. Kijev indipendent (Kyiv Independent) ga trezveno pozicionira: moćan lokalni oligarh iz Dnjepra, sa malo uticaja izvan grada.
U decembru 2023, dekretom br. 850/2023, Volodimir Zelenski je sproveo odluku Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu i Jermolajevu, na predlog SBU-a, uveo sankcije: blokadu imovine, zabranu trgovinskih operacija, učestvovanja u privatizaciji i zakupa državne imovine. Teret se, prema SBU-u koji prenose Hromadske i Meduza, odnosio na alkoholni biznis na okupiranom Krimu. Navodno je poslovanje preko posrednika preregistrovao po ruskim zakonima i godinama plaćao poreze u ruski budžet (samo 2021, navodi se, oko 490 miliona rubalja, otprilike 6,5 miliona dolara). Jermolajev to poriče i tvrdi da je krimski biznis izgubio, a da su ga Rusi 2023. jednostavno zaplenili.
Dobijao je državne resurse
I onda dolazi detalj koji od korupcijske crtice pravi ozbiljnu priču. Prema istrazi Hromadskea i UkrRudProma, samo mesec dana nakon uvođenja sankcija — 1. februara 2024. — kompanija Potoky, koju kontroliše Jermolajev, dobila je u dugoročni zakup 6 hektara na obali Dunava kod Renija, na samoj granici sa Rumunijom, i to za izgradnju sopstvene luke, multimodalnog pretovarnog kompleksa. Sankcionisani, sumnjivi tajkun, kome je zakup državne imovine izričito zabranjen, dobija strateški komad državne granice. Šef Odeske oblasti Oleg Kiper, na čijem je terenu zemljište dodeljeno, na upite Hromadskea nije odgovorio, a kamioni su, kako novinari beleže, nastavili da ulaze u skladišta.
U vlasničkoj strukturi tog posla pojavljuje se ime koje priču vodi pravo u zonu vrhovne moći. Manjinski udeo u Potokyju, oko 10 odsto preko fonda Kapital, drži Ivan Draljuk; general SBU-a i bivši šef antikoruptivnog odeljenja te službe, kojeg Nacionalni antikorupcijski biro (NABU) sumnjiči za organizovanje šema „sivog“ izvoza žita preko elevatora povezanih upravo sa Jermolajevom. Draljuk je savetnik šefa Odeske oblasti Kipera, a — i ovo je poenta — bivši spoljni savetnik Andrija Jermaka, bivšeg šefa Kancelarije predsednika. Kancelarija predsednika potvrdila je da je Draljuk tu funkciju obavljao u februaru i martu 2020, dok je Jermak već vodio kancelariju; četiri izvora Hromadskea opisuju ga kao Jermaku bliskog čoveka. Jermak je u epicentru najkrupnijeg korupcijskog skandala ukrajinskih vlasti, tj. režima Volodimira Zelenskog.
Ovo, naravno, ne dokazuje da je Jermak umešan u bombu u Monaku ili u likvidaciju svedokinje. Ono što je dokumentovano jeste obrazac: sankcionisani oligarh nastavlja da posluje i dobija državne resurse preko ljudi povezanih sa obaveštajnim aparatom i, posredno, sa predsedničkim krugom. To utvrđuje milje, ne zapovedni lanac. Ali za sliku „države spremne za članstvo u EU“ kontraargumenti su kristalno jasni i zdravorazumski neporecivi, osim ako neko ne preferira uvoz korupcije sa pratećim likvidacijama i zabrinjavajućim širim implikacijama.
Triler u pozadini političkog spektakla
Porodični dodatak na ovaj slučaj koji se do sada pokazao kao analitički nezanimljiv za najveći deo evropskih medija: Sin Vadima Jermolajeva, Artur Jermolajev, izručen je Estoniji, gde je pravosnažno osuđen kao organizator kriminalne grupe koja je iz kancelarije u Ukrajini vodila lažne kol-centre; žrtvama širom Evrope nuđene su nepostojeće investicione prilike, a mreža je između 2019. i 2022. izvukla oko 100 miliona evra, od čega 5,4 miliona evra od više od 500 stanovnika Estonije. Nagodbom je dobio uslovnu kaznu, 8,5 miliona evra kazne i desetogodišnju zabranu ulaska u Šengen. Ukrajinska pravda, pozivajući se na policijske izvore, spekuliše da bi i sam atentat u Monaku mogao biti povezan sa kol-centrima u Dnipru koje je navodno „postavio“ stariji Jermolajev. Tu je i Versobank, estonska banka kojoj je Evropska centralna banka 2018. oduzela licencu zbog propusta u sprečavanju pranja novca, a među čijim se ukrajinskim akcionarima nalazio isti Jermolajev.
Imamo, dakle, priču o bombi u Monaku sa sankcionisanim tajkunom sa svakakvim repovima i sinom osuđenim za prevaru vrednu 100 miliona evra, državno zemljište na strateškoj granici koje je odobreno sankcionisanom tajkunu, i to preko fonda u kome sedi bivši Jermakov savetnik kojeg NABU veže uz šeme sa žitom, pa onda ukrajinskog bezbednjaka koji kaže „radio sam sam“. Da li je zaista Ukrajina strukturno spremna za hitan ulazak u EU, što se povremeno deklariše kao zamalo pa sveti politički cilj?
Obratimo pažnju da se ovaj politički triler prikazuje u pozadini političkog spektakla koji u EU ipak zaslužuje malo više pažnje, u kome Kijev deli poprilično bizarne političke lekcije čak i onima koji su ih sve vreme svesrdno podržavali. Nakon što je Zelenski lično veličao ukrajinske ratne zločince iz Drugog svetskog rata, Poljska je bila prisiljena na reakciju jer su ti ukrajinski „heroji“ odgovorni za likvidaciju više od 100.000 Poljaka. Insistiranje Ukrajinaca da odjednom sa tom tezom Poljaci „bespotrebnom“ svađom rade za Ruse u osnovi je univerzalna optužba Kijeva kojom odgovaraju na najosjetljivija pitanja poprilično arogantno za nekoga ko zavisi od strane pomoći.
Nije dokazano da je ukrajinska država naručila atentat u Monaku, niti da je iko iz Jermakovog kruga naredio da svedokinja više nikada ne progovori. Dokazano je nešto skromnije: aktivni ukrajinski obavještajac priznao je ubistvo glavne osumnjičene za monaški napad na sankcionisanog oligarha; francuska istraga ne isključuje umešanost SBU-a; a u pozadini stoji dokumentovan obrazac u kome sankcionisani tajkun preko ljudi bliskih obaveštajnom i predsedničkom krugu dobiva državne resurse.
