Piše: Gorislav Papić
Njegova igra precizna je kao kad zabadate nož između raširenih prstiju u drveni sto. Njegova kreativnost i neobuzdanost može da se poredi sa Pikasovom, pri čemu je onda „Sombor šafl“ čist kubizam… Jokić je, kao što to i u Denveru radi, od svih oko sebe i u reprezentaciji Srbije napravio bolje igrače. Toliko bolje da mogu da igraju protiv najboljih igrača veka. I da 37 od 40 minuta budu bolji. I zato su srpski košarkaši i za američkog i za nemačkog selektora, i za sve koji vole i razumeju košarku širom sveta, a posebno za nas, navijače Srbije – najlepša priča Olimpijskih igara.
Pariz je grad koji prepoznaje genijalnost.
Tako je bilo i kada je organizovao Olimpijske igre 1900. godine. Tada je u Pariz došao mladi španski slikar Pablo Pikaso.
Dane i noći provodio je slikajući na Monmartru, tada uglavnom crtajući arlekine i cirkuzante, i borio se da preživi. Družio se sa nekolicinom španskih prijatelja, uglavnom slikarima, i damama iz bordela na Pigalu. Pariz je bio umetnički centar sveta; mladić iz Malage je znao da je to mesto za njega, nekoliko puta je već dolazio i sa 19 se preselio želeći da postane – Pikaso.
Kada sam došao u Pariz prvo gde sam otišao je Pikasov muzej u kvartu Mare. Da probam da prepoznam genijalnost. Ne na slikarskom platnu.
Pasoš Nikole Jokića, izdat 2009, s kojim je otišao u SAD
Ono što je bio Pariz početkom 20. veka, od sredine a pogotovo na kraju veka postaje Amerika. Njujork, Los Anđeles, ko šta voli. A ko voli da uživa u Americi, tako mi je bar objasnio moj prijatelj Zlatko čim sam sleteo na Floridu, najbolja američka država je Kolorado. Najlepša priroda, Stenovite planine, Aspen za skijanje, prelepi gradovi, najbolji ljudi. Nije džaba tamo Buena vista, od tamo se najbolje vidi sve. Ne zovu džaba Denver „Mile High City“ – „Grad koji je milju iznad“. Nivoa mora i nivoa Amerike.
Deset godina je prošlo kao tren
U košarci je, bez obzira što smo u Parizu bili na tri minuta od toga da dokažemo da to nije tako, Amerika centar sveta. A kada je imao 19 godina, Nikolu Jokića izabrao je baš Denver. Kada je mali klub iz Kolorada u drugoj rundi drafta birao ne toliko poznatog Srbina, na televiziji su išle reklame za „Tako bel“, lanac američke brze hrane.
Ja sam tog leta, 2014, bio u Španiji. Prvo u Granadi, blizu Pikasove Malage a onda i u Madridu gde sam se u Muzeju Kraljice Sofije divio Pikasovoj „Gernici“. Nikad sate nisam proveo ispred jedne slike kao tad. Ostao sam opčinjen.
Pikasova “Gernika”
Jednako su me opčinili i košarkaši Srbije koji su stigli do finala Svetskog prvenstva. Ja sam, naravno, u Španiju 2014. i došao zbog košarke, gledao tri poraza u Granadi, ali dočekao i tri pobede u Madridu i finale sa američkim Timom snova. Stef Kari, Klej Tompson, Entoni Dejvis i ekipa tako su izgledali da nova reprezentacija Srbije nije imala šanse da bude ravnopravna više od nekoliko minuta.
Tada je Aleksandar Đorđević sa Srbijom napravio čudo; Teodosić je inaugurisan u velikog igrača, prvi put se na velikom takmičenju, i to u prvoj petorci, pojavio Bogdan Bogdanović, a u poslednjoj seči Sale se ipak odlučio za iskusnog Birčevića umesto za nekoga od talenata na poziciji četiri. Najbliži tome bio je Luka Mitrović, a razmišljalo se i o još jednom dečku kojeg je baš iz Lukinog Novog Sada Miško Ražnatović zbog neverovatnih brojki koje je pročitao u „Žurnalu“ doveo u Megu. Nikoli Jokiću.
Ali pošto je izabran na NBA draftu, odluka je bila da ostane godinu dana u Megi, da se sprema za Ameriku, a ispostavilo se i da je Birčević bio koristan u Madridu.
Nikola Jokić 2014.
Ponovo izmisliti slikarstvo
„Ako biste na mapi označili sve rute kojima sam prošao i povezali ih linijom – vrlo moguće da biste ugledali Minotaura“, govorio je Pikaso. Bio je opsednut bikovima; uostalom u njegovoj Andaluziji korida je svečanost, a u tom siromašnom, poljoprivrednom delu Španije uvek je vladao kult bikova. Ipak, da bi uspeo Pikaso je morao da ode iz Malage. Prvo u Barselonu a onda u Pariz.
Žermen je bilo umetničko ime jedne od prvih žena koja je pratila po Parizu Kazagemasa i Pikasa, dva mlada španska slikara, i pozirala im. Kada se Žermen uda za bogatog Francuza, Kazagemas uzima revolver i puca sebi u slepoočnicu. Pikaso je očajan i počinje njegova plava, melanholična faza.
Pikaso je tad tek jedan od talentovanih slikara u Parizu. Prijateljuje sa najrazličitijim umetnicima, između ostalog i sa Srbima: Rastkom Petrovićem i Aleksandrom Derokom. Pisac i brat naše slavne slikarke Nadežde Petrović o svom prijatelju pisao je u „Vremenu“. „On je kao pre dve godine, pre pet, pre šest, pokazivao svoje slike, neverovatne lirske zamisli u boji, uvek nove, neočekivane, skoro olimpijske. On je jedini koji time podseća, svojom vedrinom, svojom slobodom, preciznošću na Stare Grke.“
Pikaso u svom ateljeu
Ali onda su došle „Gospođice iz Avinjona“. Imao je 26 godina kada je naslikao sliku koja je promenila slikarstvo kakvo je do tada postojalo. Izmislio je kubizam. Ružičasta faza Pabla Pikasa.
Ružičasta faza Nikole Jokića
Jokićeva Malaga je Sombor. Kao što je Malaga u ćošku Španije, na jugoistoku zemlje, tako je Sombor u ćošku Srbije, na njenom severozapadu. Ono što su u Malagi bikovi, u Somboru su konji. Za Nikolu Jokića je hipodrom svečanost; nekoliko sati nakon što je primio olimpijsku medalju on je već bio na somborskom hipodromu. U tom nekada bogatom, posle devedesetih dosta osiromašenom kraju Vojvodine, uvek je postojao kult konja.
Da bi uspeo, Jokić je morao da ode prvo u Novi Sad, a onda u Beograd, u Megu. U toj ružičastoj fazi bio je najkorisniji igrač Jadranske lige. Onda je, 2015, dečko iz Panonske ravnice otišao u Kolorado, u Denver. Ni u jednoj opciji scenario Darka Miličića, kuma njegovog brata koji je bio mnogo veći talenat nego Nikola, nije mogao da se desi. Nikola Jokić bi u svakom scenario bio odličan evroligaški, možda i dobar NBA košarkaš.
Nikola Jokić sa ćerkom Ognjenom slavi prvi NBA prsten sa Denverom, jun 2023.
Ali ne bi u Koloradu živeli ljudi koji najbolje vide sve, da u Nagetsima nisu shvatili da imaju „grumen zlata“ koji može da zakotrlja sve i da napravi lavinu koja u košarci još nije viđena. Napravili su igru koja se bazira na momku iz Sombora koji, iako je prošao sve fizičke testove u Denveru, i dalje izgleda kao da više vremena provodi u „Tako belu“, uz hamburgere i koka kolu, nego u teretani.
Centar koji je ujedno i plejmejker; najjači čovek koji ima najmekšu ruku i najkreativnije asistencije. Košarkaš koji vidi sve na terenu iako mu je pozicija ispod obruča odakle nema najbolji pogled. To u košarci nije moguće. Nije bilo do pojave Nikole Jokića u Denveru.
Imao je 26 godina kada je prvi put proglašen za najkorisnijeg igrača NBA lige. U prevodu, za najboljeg košarkaša na svetu. Dobro, Jokić sve to može, zato što igra u malom klubu, bili su komentari stručnjaka. On to ne bi mogao u klubu koji može da osvoji NBA ligu. Dve godine kasnije „mali“ Denver osvojio je NBA ligu. Nikola Jokić je promenio košarku.
Nikolin kubizam
Cinični navijač reprezentacije Srbije do ovog Pariza je mogao da tvrdi da je Jokićeva plava, melanholična faza – reprezentacija Srbije. Zato što posle osvajanja NBA titule prošlog leta nije došao da u Manili na Svetskom prvenstvu igra za Srbiju. Ili što nije kao Dončić, direktno iz NBA plej ofa doleteo na prošle olimpijske kvalifikacije da pomogne Srbiji da se plasira u Tokio.
Kad već nije u Madridu 2014, Jokić je za Srbiju debitovao na Olimpijskim igrama u Riju 2016. I kada se lomilo, u najbitnijem meču, u četvrtfinalu protiv Hrvatske, odlučio je najmlađi. Jokić. Na njega se išlo da šutira slobodna bacanja i on je hladnokrvno Srbiju poslao u borbu za medalje a Hrvatima uzeo do sada poslednju nadu da mogu nekad nešto da urade u košarci.
Jokić i Bogdanović protiv Hrvatske u Riju 2016.
Prvi put sam ga uživo u reprezentativnom dresu gledao u Vuhanu, nekoliko meseci pred koronu, na Svetskom prvenstvu u Kini kada smo igrali bitan meč protiv Španije koji je odlučivao protivnika u četvrtfinalu. Jokić nije igrao na svojoj poziciji, nije, iskreno rečeno, bio ni na svojoj kilaži, ali bilo mu je previše stalo. Naposletku je isključen, a Srbija je izgubila.
Toliko besnog video sam samo Jokića seniora, Nikolinog oca, kada je Nikola promašio dva bacanja u najboljoj utakmici ovog veka odigranoj u Beogradu. Bile su to kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, igrale su Srbija i Grčka, i dva najbolja igrača na svetu jedan protiv drugog. Janis Adetokumbo i Nikola Jokić. Naposletku, taj meč je rešio „Sombor shuffle“ Nikole Jokića kojim je Srbija pobedila Grčku. To je bila ključna pobeda za plasman na Svetsko prvenstvo u Manili, a ispostaviće se i na Olimpijske igre u Parizu.
Centar oko koga se sve okreće
A šta je „Sombor šafl“? Novi šut koji je izmislio upravo Nikola Jokić. Njegov „kubizam“. Dirk Novicki, jedan od najboljih šutera u istoriji košarke kaže da on to ne bi mogao da uradi.
Jokić na hipodromu u Somboru
Pikaso 1912. napušta Monmartr i prelazi na Monparnas. „Pikaso je sunce“, napisala je ugledna kritičarka Žanin Varnod. Oko tog „Sunca“ vrtelo se na Monparnasu sve. Tako kreativan čovek vodio je najkreativniji i najneobuzdaniji mogući život. Menjao je sve. I sebe i slikarstvo i svet oko sebe. Kad je počeo Prvi svetski rat, bio je to kraj kubizma. Otišao je u Rim, da pravi scenografiju za ruski balet. Iz Rima se u Pariz vratio sa ruskom balerinom Olgom Koklovom, ali u Parizu tada upoznaje Mari Terez i počinje period koji se u njegovom stvaralaštvu naziva „erotska godina“. U vreme kada u Španiji počinje građanski rat, u jednom pariskom bistrou upoznaje Teodoru Marković, tj. slikarku Doru Mar.
,,Zabadala je džepni nožić između raširenih prstiju na ruci u drveni sto. Ponekad bi malo promašila i kap krvi bi se pojavila među vezenim ružama na njenim crnim rukavicama. Kada je Pikaso to ugledao, toliko ga je fascinirala da je uzeo njenu krvavu rukavicu za uspomenu”, zapisao je novinar Žan Pol Krespel. U Pikasovom muzeju u kvartu Mari najduže sam gledao u portret Dore Mar.
Kao najbolji košarkaš na svetu, Nikola Jokić svakog leta odlazi na rafting na Bastahe, mesto iznad Foče u Republici Srpskoj, da uživa u prirodi i druženju ali i da pliva u prehladnoj Tari (ni leti temperatura ne prelazi 12 stepeni), i da akrobatski skače sa najviših stena između Šćepan polja i mesta gde Tara i Piva prave Drinu.
Pablo Pikaso: Kupači sa loptom (1928)
Najkreativniji košarkaš na svetu očigledno ima i najkreativnije moguće načine kako da se opusti. Ne koristi društvene mreže i izbegavanjem intervjua pokušava da smanji popularnost. Sve suprotno onome što bi se očekivalo od nekoga ko je u ovo vreme na vrhu.
Sombor šafl u Gradu svetlosti
U danu kada je Srbija osvojila medalju i u vreme kada Jokić bez majice u dertu peva „psovali su nama popa a mi njima fratra“, u hotelu u Bersiju upoznajem Džejsona, „fizija“ Denvera koji je i do sada bio sa reprezentacijom Srbije za vreme takmičenja, a ovaj put je hteo da bude deo srpske ekipe od početka priprema do kraja takmičenja. Nagetsi vode računa o svom „zlatnom grumenu“ koji je na ovim Olimpijskim igrama i definitivno pokazao da je najbolji košarkaš na svetu.
Ko ne misli tako, neka samo pogleda šta je uradio u 90 sekundi produžetka sa Australijom: blokada, ukradena lopta, izbačena lopta sa obruča i dva pogođena šuta. Jedan njegov „Sombor šafl“ u Parizu. Drugi put je odlučio četvrtfinale Olimpijskih igara.
Amerika, tamo gde je košarka nastala i gde je košarka nacionalni sport, sakupila je sve najbolje što ima, najveće zvezde ove i prethodne decenije i došla da osvoji Olimpijske igre. Sa igračima je došlo još 400 ljudi; ukupno su na ime troškova izdvojili 15 miliona dolara.
Srbija se posle utakmice sa Amerikom u hotel vraćala autobusom, tek malo boljim od gradskog, gde su na ulazu od selektora Pešića nadalje svi vozaču pokazivali akreditacije. Ali Srbija je došla sa Nikolom Jokićem, najboljim igračem na svetu i sa još 11 momaka koji su, onako kao što je Jokić promenio košarku rešili da promene odnos snaga u svetu.
Jokić protiv Amerike
Kada sam se u Madridu pre 10 godina divio „Gernici“, Srbija je protiv Amerike sa Karijem, Irvingom, Dejvisom i Hardenom izdržala nekoliko minuta. Sada u Parizu nekoliko minuta je nedostajalo do pobede Srbije nad Amerikom. Amerikom, ne samo sa tim Karijem i Dejvisom od pre 10 leta nego i sa Durantom, Lebronom Džejmsom, Entonijem Edvardsom i svim NBA superzvezdama. Ta Amerika bila je lošiji rival 37 minuta i samo su jedan šut koji nije ušao, sreća, možda i fasciniranost nedoraslih FIBA sudija NBA zvezdama doprineli da se ne desi verovatno i najveća pobeda u istoriji košarke.
Srbija je na tom meču igrala sa dva trenera, jednim na klupi, Svetislavom Pešićem, i jednim na terenu, Nikolom Jokićem. Nikola je pre meča posebno pripremao naše defanzivce kako da brane određene igrače, našim mladim centrima objašnjavao je kako da se poput Gordona u Denveru postavljaju pred Lebronom Džejmsom. Naravno, znao je da on mora da igra sve vreme i da u svakom trenutku pre svega mora da vidi gde se nalazi Bogdan. Jokić je doveo Srbiju nadomak olimpijskog zlata.
Najlepša priča Olimpijskih igara
Pikasovo životno delo je „Gernika“. Dok je Franko bio živ, Pikaso nije dozvoljavao da se „Gernika“ prebaci u Španiju. Jedan visoki nemački oficir jedanput je u Parizu oduševljeno upitao autora: „Jeste Vi sve ovo napravili?“ Pikaso je odgovorio: „Nisam. Vi ste.“
Pola veka kasnije, da je neko u Parizu, u nekoj pauzi u trećoj i četvrtoj četvrtini polufinala, kad se u očima američkih košarkaša prvi put video strah, upitao Jokića da li je on ovo napravio, odgovorio bi: „Nisam. Mi smo.“
Srpski reprezentativci u Parizu
Jokić je, kao što to u Denveru radi, od svih oko sebe i u reprezentaciji Srbije napravio bolje igrače. Toliko bolje da mogu da igraju protiv najboljih igrača veka. I da 37 od 40 minuta budu bolji.
I zato su srpski košarkaši i za američkog i za nemačkog selektora, i za sve koji vole i razumeju košarku širom sveta, a posebno za nas, navijače Srbije – najlepša priča Olimpijskih igara.
Ako biste na mapi košarkaškog terena tačno označili rute kuda se kretao Nikola Jokić i sve to spojili linijom verovatno biste dobili Minotaura.
Pariz je prepoznao genijalnost.
