U Trebinju, pod čuvenim i hladovitim platanima na glavnom gradskom trgu, povodom vesti da se snima film o mom rođaku Draženu Petroviću, nabrajamo košarkaške velikane čiji je porodični koren u hercegovačkom kamenjaru. Misli najpre „pohvataše“ one mlađe: Dražen, Bodiroga, Danilović, Gurović, Savović…
Vest da će u Hrvatskoj uskoro početi snimanje filma o Draženu Petroviću čuo sam, minule sedmice, pod čuvenim i hladovitim trebinjskim platanima, u bašti istoimenog restorana („Pod platanima“), na glavnom gradskom trgu, trajnom boravištu bronzanih Njegoša i Dučića, za tamošnje Srbe najvećih pisaca i mudraca njihovog roda.
Mojim domaćinima i prijateljima, momcima s odavno sedom kosom, odmah sam naručio piće za taj muštuluk koji me je, zaista, veoma obradovao. I to iz dva razloga. Prvo, zato što je taj, prerano i tragično nastradali, košarkaški velikan, reprezentativac Jugoslavije i Hrvatske, godinama najbolji igrač Evrope i zvezda NBA, najjače lige na svetu, to potpuno zaslužio. A onda i zbog toga što mi je Dražen bio – rođak. Draženov deda, moj imenjak, Jovo Petrović i moja baba po ocu, Anica, bili su brat i sestra. Srbi pravoslavci po oboje roditelja sa razgranatog porodičnog stabla dubokog korena, rođeni i sahranjeni u maloj Zagori, u Trebinjskim brdima, koja je tek nedavno dobila put i struju, a davno ostala sa samo „šakom“ ljudi. Što zbog kolonizacije posle Drugog svetskog rata – to im je bila Titova nagrada za ratovanje na partizanskoj strani – što zbog potonjih odlazaka njene mladosti trbuhom za kruhom iz te bezvodne i kamenite pustinje.
Najava filma o Draženu bila nam je povod da, umesto o politici i sličnim dosadnim temama, tog prepodneva, uz kafu i neizbežnu hercegovačku lozu, pričamo o košarci, kao sportu koji Trebinjci najviše vole, jer su se u njoj istakle mnoge njihove komšije ili potomci ljudi iz ovog bajkovitog grada na bistroj Trebišnjici i njegove okoline kojom dominira visoki Leotar.
„Eto prilike da se i mala Zagora uslika na velikom platnu i pokaže pred celim svetom“, reče Danilo, beogradski Trebinjac koji, otkako je u penziji, veći deo godine provodi u rodnom gradu. Pri tome je, naravno, mislio na to da je otac Draženov, i brata mu Aleksandra, Jole Petrović iz Zagore, odakle je, kao mladić, „posle revolucije“, otišao u Šibenik, gde se oženio Hrvaticom Biserkom i dobio dva slavna sina. „Nadam se da moj imenjak (reditelj najavljenog filma je Danilo Šerbedžija) neće sakriti ili prevideti Jolino srpsko poreklo, kao što to, iz političkih ili nekih sličnih, a takođe jadnih, razloga čine pojedini mediji u našoj blizini“, dodao je trebinjsko-beogradski Danilo.
„I kao što je učinio onaj Draženov američki biograf koji je u knjizi o njemu napisao da mu je majka Hrvatica, a otac iz dubrovačkog zaleđa, s jasnom namerom da čitaoci zaključe da je Jole Hrvat, pošto ceo svet zna da je Dubrovnik hrvatski grad“, dopunio je Danila temperamentni Savo.
Potom je priča krenula u pravcu nabrajanja košarkaških asova vezanih poreklom ili životom za Trebinje. Prvi je pomenut Dejan Bodiroga, rođen u Banatu, čiji je otac Vaso iz sela Bodiroga u Trebinjskim brdima. Vaso se, kao momak, sa roditeljima, braćom i sestrama, kolonizovao u banatski Klek, tamo se oženio Milkom, takođe Hercegovkom, i, uz Dejana, dobio i sina Željka. Bodiroge i Petrovići su rod. Dejanova baba Gospava (kao i moja, što već napisah) je sestra Draženovog i Acovog dede. Dejanov košarkaški uzor bio je upravo njegov rođak Dražen.
„Dejana su zvali ‘Beli Medžik’, a godinama je bio najbolji igrač Evrope. Koliko ga košarkaški svet ceni, dokaz je i funkcija na kojoj se sad nalazi – predsednik Evrolige. Kao igrač, nema šta nije osvojio, igrajući za reprezentaciju Jugoslavije i najjače evropske klubove“, reče Risto, čovek od pera i pomalo hroničar Trebinja. I podseti da je Dejan vrlo čest gost Trebinja i očevih rodnih Bodiroga, gde je, davno, obnovio napuštenu porodičnu kuću.
Onda je krenulo nabrajanje ostalih velikana basketa čiji je porodični koren u hercegovačkom kamenjaru pripadajućem nevelikoj opštini Trebinje, listom reprezentativaca. Misli najpre „pohvataše“ one mlađe: Predraga Danilovića, Milana Gurovića i Milenka Savovića…
Danilović, čiji su preci sa vrletnih Zubaca, uz granicu sa Crnom Gorom, počeo je da igra u sarajevskoj Bosni, a proslavio se u Partizanu i kao reprezentativac Jugoslavije i igrač NBA. Gurović je igrao i za Zvezdu i za Partizan. Kao reprezentativac, ostao je u sećanju mnogih po „trojkama“ Amerikancima u Indijanopolisu 2002, kada je Jugoslavija postala svetski prvak.
Reprezentativnu karijeru je imao i Savović, kog ljubitelji košarke pamte kao dugogodišnjeg omiljenog kapitena beogradskih „crno-belih“ – „grobari su ga zvali „Sveti Sava“ – i po ulozi direktora kluba kad je Partizan (1992), predvođen trenerom Željkom Žocom Obradovićem, jedini put u svojoj istoriji, postao prvak Evrope.
Nešto ranijem talasu trebinjskih košarkaških velikana pripadaju Dragiša Vučinić, kapiten Crvene zvezde u generaciji Slavnića, Kapidžića, Simonovića…
I Zdravko Čečur, prvotimac sarajevske Bosne u vreme kad je ona, predvođena trenerom Bogdanom Tanjevićem i nezaboravnim asovima Delibašićem i Varajićem, bila prvak Evrope.
U Trebinju je rođen i odrastao i Boris Savović, dugogodišnji prvotimac Crvene zvezde, (nekad moćnog) vršačkog Hemofarma i još nekoliko domaćih i inostranih ekipa. Za njega se govori da je rekorder po broju klubova za koje je nastupao. Vikipedija ih je nabrojala 19, s tim da je u nekim igrao i više nego jednom.
Ovako dug spisak kvalitetnih košarkaša moji sagovornici su lakonski objasnili. Hercegovci, kažu, imaju sve predispozicije za košarku – visinu, odličnu motoriku, dobru građu i ratnički temperament bez kog ne može da se igra i pobeđuje u sportu koji okuplja desetine miliona igrača svih boja i sa svih kontinenata. Tu mi je pala na pamet statistika napravljena negde sedamdesetih godina prošlog veka, pa kojoj su Trebinjci predstavljeni kao, u proseku, najviši ljudi među više od 20 miliona Jugoslovena.
Priču je zaključio Danilo, koji ju je i počeo: „Nadajmo se da će mladi Šerbedžija napraviti dobar i istinit film o našem Draženu i da ćemo, makar u dva-tri kadra, videti i Zagoru i Trebinje.“
Na kraju da kažem, red je: sedokosi momci mi nisu dali da platim obećanu turu za dobijeni muštuluk o filmu. „Ti si gost“, rekli su uglas.
