Negde na proleće Evropska unija teškom je mukom, uz puno dilema i natezanja, na jedvite jade složila finansijsku konstrukciju koja je trebala Ukrajinu držati iznad vode do kraja 2027, a Volodimir Zelenski već vapi za još 27 milijardi dolara, odnosno oko 23,2 milijarde evra.
Problem nije samo veličina nove rupe, nego u tome što Ukrajina evropskim partnerima još nije objasnila kako je ta nova rupa tačno nastala i na šta će tačno dodatni novac biti potrošen. Još je veći problem što je šira evropska javnost tek kroz ovonedeljni članak u američkim novinama, Njujork tajmsu (New York Times), dobila punu informaciju o tome da je više ozbiljnih evropskih zvaničnika zatečeno (!) brzinom rasta troškova, odnosno finansijskih rizika za EU. Rast troškova diktira i nadzire Zelenski, potrebe za finansiranje ratnih operacija sve su mu veće, a EU – čak i da izbegne katastrofu ulaska u direktni vojni obračun s Rusijom kao nuklearnom silom – ostaje izložena neprihvatljivim finansijskim rizicima. Jesu li objektivna procena troška rata u Ukrajini, kao i povezano pitanje grotesknih razmera korupcije u Ukrajini, tabu tema za evropske prestonice?
90 milijardi nije dosta
S obzirom na to da evropski mediji uglavnom prenose zvanične stavove evropskih zvaničnika o ratnoj pomoći Ukrajini, koji su često nalik plitkim proratnim pamfletima, čak se otvara pitanje imaju li evropski birači punu, objektivnu informaciju kakve tačno rizike preuzimaju kroz evidentnu eskalaciju sukoba u Ukrajini. Juronjuz (Euronews) kao evropski medij jeste još 26. avgusta sramežljivo pisao da evropski zvaničnici privatno sumnjaju da li je prebacivanje planiranog novca iz 2027. u 2026. uopšte poželjno i izvodljivo. Dan posle objavljeno je da je novi zahtev Zelenskog, eto, zatekao Brisel te otvorio pitanje koliko će kreditna linija od 90 milijardi evra uopšte trajati. Četiri članice EU – Holandija, Poljska, Španija i Švedska – već su tada ustvrdile da 90 milijardi neće biti dovoljno. Evropska nervoza, dakle, nije bila tajna, ali su se evropski salonski ratnici među političarima pobrinuli da nema suvisle, demokratske javne rasprave o tome zašto se novac evropskih poreskih obveznika troši mimo plana. Gde je uopšte plafon; imamo li klasični slučaj „vreće bez dna“?
Njujork tajms je pak 9. septembra razotkrio kakvo to tačno planiranje troškova za Ukrajinu vodi Evropska komisija; otprilike ispada da Zelenski ispisuje račune, rat eskalira, a Evropa se koprca da post festum nađe novac, kojeg sama nema dovoljno za oživljavanje sopstvene industrijske i tehnološke konkurentnosti, odnosno finansiranje buduće socijalne sigurnosti. Četiri evropska diplomata povjerila su NYT-u da tako velika rupa u ukrajinskim finansijama nije bila očekivana, dok su dvojica zvaničnika privatno otvorila pitanje troši li se ukrajinski novac efikasno te jesu li potrebe možda precenjene. Možda precenjene? Šta to uopšte znači?
Bilo kako bilo, NYT, za razliku od evropskih medija, dokumentuje zatečenost i ozbiljnu zabrinutost grupe odgovornih evropskih zvaničnika te otkriva, blago rečeno, da postoji ozbiljna evropska sumnja u kvalitet finansijskog planiranja Ukrajine. Ne radi se čak toliko o sumnji na dramatične razmere korupcije u Ukrajini, koja se kao mreža raširila sve do, može se reći, vrata Volodimira Zelenskog – pod sumnjom su neki od njegovih najbližih saradnika – nego jednostavno o činjenici da su brojevi takvi da možemo govoriti o fiskalnoj imploziji ukrajinskih ratnih planova.
Brojke
Matematika nije previše komplikovana, osim možda za ambiciozne salonske ratnike Evrope: Ukrajina je u 2026. ušla s planiranih 2,807 biliona grivnji za bezbednost i odbranu – oko 54 milijarde evra, odnosno čak 27,2 odsto BDP-a. U junu je, zahvaljujući novoj evropskoj finansijskoj konstrukciji, Kijev odbrambeni budžet povećao za još 1,56 biliona grivnji, približno 30 milijardi evra, na ukupno 4,367 biliona grivnji ili oko 84 milijarde evra. Samo je dodatnih 1,371 bilion grivnji, oko 26,4 milijarde evra, namenjen oružju, vojnoj opremi, municiji i popravkama.
I onda nam, samo dva meseca posle, stiže nova rupa od 27 milijardi dolara, odnosno 23,2 milijarde evra. Zelenski objašnjava da je deo novca predviđenog za drugu polovinu godine već potrošen u prvoj, između ostalog na oružje, dronove, plate i naknade porodicama poginulih. Deo traženog novca služi i za avanse za oružje koje treba da bude isporučeno početkom 2027. To u ratu nije nužno iracionalno; rakete i dronovi moraju se naručiti pre nego što stignu, ali znači da „rupa 2026.“ delimično predstavlja i račun za ratovanje u 2027. Pa to je kao neka britanska TV-parodija na temu lošeg planiranja preambicioznih političara.
Specifikacija tih „mističnih“ 27 milijardi nije javno objavljena. Roksolana Pidlasa, predsednica parlamentarnog odbora za budžet, kaže da se ranije očekivao manjak od oko 7,5 milijardi dolara. Bivši ministar odbrane Mihajlo Fedorov osporava da je za njegovog mandata postojala rupa od 27 milijardi. Zato NYT zapravo postavlja pitanje koje bi postavio svaki ozbiljni poverilac ili politički partner, osim EU, koju vodi Velika Vizionarka, Ursula fon der Lajen: kako se nakon povećanja odbrambenog budžeta za oko 56 odsto u nekoliko meseci pojavila nova potreba vredna dodatnih 23,2 milijarde evra? Hm.
Za EU taj problem postaje sistemski. Kredit od 90 milijardi evra za 2026. i 2027. trebao je finansirati Ukrajinu kroz dve godine. Za 2026. dostupno je 45 milijardi, od čega 28,3 milijarde za ukrajinske odbrambeno-industrijske kapacitete. Ako se sredstva namenjena 2027. potroše sada, Ukrajina dobija novac, ali Evropa zapravo samo seli rupu nekoliko meseci unapred. Za osećaj razmera, novih 23,2 milijarde evra odgovara više od 12 odsto svih plaćanja iz redovnog godišnjeg budžeta EU za 2026., koji iznosi 190,1 milijardu evra.
Veliki rizik za EU
Rizik je za EU sada puno veći nego na početku rata u Ukrajini zato što se Vašington svesno povukao iz uloge finansijera. Bela kuća još se u julu pohvalila da trošak odbrane Ukrajine sada snose evropski saveznici umesto američkih poreskih obveznika. Sistem PURL omogućava pak Evropljanima da kupuju američko oružje za Ukrajinu, tako da je jasno gde idu zarade. Tramp je početkom septembra otišao dalje i najavio da će od Evrope tražiti povraćaj dela ranije američke vojne pomoći. SAD ostaje presudan dobavljač pojedinih sistema i važan diplomatski igrač, ali nema naznaka povratka modelu u kojem Vašington zajedno s Evropom pokriva rastuće ukrajinske budžetske rupe. A fon der Lajen, valjda, misli da evropski poreski obveznik ima previše duboke i prepune džepove, i da su birači kolektivno spremni na neku vrstu krstaškog rata protiv Rusije?
Brisel zasad, po običaju, ne signalizira da se nešto mora promeniti, iako finansijski rizik za Evropu i dalje raste. NYT navodi sve ukupno osam evropskih diplomata i zvaničnika prema kojima bi ubrzavanje postojećeg zajma moglo biti jedini dovoljno brz instrument. Istovremeno se već vraća ideja korišćenja oko 210 milijardi evra zamrznute imovine ruske centralne banke. Holandija, Poljska, Španija i Švedska žele ponovo da otvore tu opciju, dok Belgija, gde se preko Evroklira (Euroclear) nalazi najveći deo novca, iznova zdravorazumski upozorava na pravne, finansijske i reputacione rizike.
Tu se pak postavlja pitanje koje više nije računovodstveno nego ono o dugoročnom strateškom, pravnom i ekonomsko-političkom pozicioniranju: EU već koristi vanredne prihode koje stvara zamrznuta ruska imovina. Sasvim je druga stvar posegnuti za samom glavnicom ruskih deviznih rezervi ili je nepovratno vezati uz nova ukrajinska zaduženja. Deo evropskih država upravo je zato želi sačuvati kao polugu u budućem mirovnom sporazumu. Kijev odgovara da su pregovori negde u budućnosti, dok mu novac treba danas, a svako poigravanje s ruskim deviznim rezervama nije samo kršenje međunarodnih pravnih i poslovnih standarda, nego i korak dalje od zaista konstruktivnih mirovnih pregovora. Štete u Ukrajini su sve veće, ukrajinski narod pati, broj mrtvih i ranjenih raste, stiže zima…, a Zelenski planira – kako planira.
Pozicija fon der Lajen
EU pod fon der Lajen uporno stoji na pozicijama da finansijski i vojno snažnija Ukrajina pregovara iz bolje pozicije, pa se pod svaku cenu mora sprečiti njen finansijski slom. No, pretvaranje jedne od najvećih budućih pregovaračkih poluga u potrošeni novac te stvaranje sve većeg evropskog finansijskog uloga u nastavku rata isto tako mogu politički suziti prostor za kompromis. U trenutku kada Trampova administracija ponovo pokušava da pokrene američko-rusko-ukrajinske pregovore, ta dilema nije nipošto akademska.
Jedno je sprečiti vojni i državni kolaps Ukrajine, zemlje koju je napala Rusija, a nešto drugo finansirati bez unapred određene granice svako povećanje ratne potrošnje, kao i svako proširenje ili menjanje vojne strategije. Rusija je, ponovimo se zbog zaboravnih, bila i ostala nuklearna sila, a Putin nuklearnu pretnju već godinama koristi kao instrument prisile. Moskva je 2024. i formalno proširila deklarisane okolnosti u kojima bi mogla razmatrati upotrebu nuklearnog oružja. SIPRI u izveštaju za 2026. upozorava da globalno rastu rizici pogrešne procene i eskalacije. Putin je, podsetimo zaboravne, psihopata i sociopata. Neko veruje da će se Putin živ pustiti da ga uhapse, kako bi fon der Lajen ispunila obećanje; uhapsila ga, pa isporučila u Hag?
Sva ova ionako super osetljiva pitanja, u kojima zapravo nema lakih crno-belih odgovora, čine još težim zbog evidentne korupcije u režimu Volodimira Zelenskog. NABU navodi da je samo u prvoj polovini 2026. otvorio 360 novih predmeta, identifikovao 107 osumnjičenih, a među najzvučnijim slučajevima nalaze se bivši šef Kabineta predsednika, njegov bivši zamenik i bivši ministar energetike. Bivši šef kabineta ukrajinskog predsednika, Andrij Jermak, osumnjičen je za pranje više od 460 miliona grivnji, približno 8,9 miliona evra. U aferi Midas istražuje se korupcijska šema vredna oko 100 miliona dolara, a kao navodni organizator pojavljuje se Timur Mindič, Zelenskijev dugogodišnji prijatelj i nekadašnji poslovni partner.
Mora li Evropa da bira između napuštanja Ukrajine i blanko čeka? Postoji razumna treća pozicija: nastaviti finansiranje koje sprečava vojni i fiskalni slom, ali tek uz javnu i revizorski proverljivu specifikaciju novih 27 milijardi dolara, strožu kontrolu nabavke, jasnu podelu tereta među saveznicima i odgovor na pitanje šta je politički krajnji cilj evropske pomoći, te sve to skupa uz iskreni aktivni pregovarački fokus na – hitno primirje!
