To je prva generacija modela Typea 2, ili kako je u javnosti poznatiji pod nadimkom „Bus“ i „Microbus“. Čak i njegova popularnost nije bila toliko velika sve do 2017. godine kada je jedan primerak iz 1965. godine prodat za 302.500 američkih dolara na aukciji Barrett-Jackson. I odjednom se svet setio da Type 2 postoji i da je veoma poželjna investicija.
Znajući sve to, za očekivati je da će Volkswagen učiniti sve što je u njegovoj moći da zaštiti spomenuti imidž. To je na težak način saznao čovek po imenu Tajler Barg. Poseduje kompaniju Tiki Bunny Imports koja se bavi uvozom japanskih takozvanih „kei-cars“ na američko tržište. Reč je o veoma popularnim vozilima iz Japana gde vladaju jezivi zakoni na račun registracije i osiguranja četvorotočkaša, a „kei-cars“ su izuzetno jeftini po tom pitanju zahvaljujući dužini od svega 3,4 metra i zapremini motora do 660 kubika. Imate divan članak s početaka AutoRepublike o kei vozilima, preporučujemo ga.
Jedan od takvih modela je kombi Subaru Sambar i u proizvodnji je još od 1961. godine. U svakom slučaju, Barg je pronašao „kei-car“ koji mu se jako dopao i odlučio je da ga kupi. Reč je o primerku iz 1996. godine sa 84.800 kilometara na satu, šiberom koji ide dužinom celog krova i najbitnije od svega – „poklopcima“ preko školjke sa ciljem da izgleda kao klasični Volkswagen Bus.
Teško da bi ih iko pomešao pošto je razlika i dalje dramatična, ali je svakako bio zanimljiv način da se ovaj Sambar razlikuje od svakog drugog na putevima. Kupio je kombi i nije imao problema da od vlade Japana dobije potrebnu dokumentaciju za izvoz. Vozilo je ukrcano na brod za američku luku Baltimor u saveznoj državi Merilend.
Tu je međutim nastao problem pošto američka takozvana agencija „Customs and Border Protection“, koja je ekvivalent naših carinskih vlasti, mora da odobri svaki automobil koji uđe u ovu državu. Iako je klasicima starijim od dve decenije ulaz u zemlju dozvoljen, ova agencija vas ipak može odbiti iz raznih razloga. I jedna od njih je taj da vozilo previše liči na neki drugi model.
Kada su ugledali Subaru sa velikom značkom Volkswagena na haubi, kontaktirali su čelnike američke divizije nemačke firme i upitali da li su ikada dali odobrenje da se ovako nešto uradi. Od Volkswagena su dobili negativan odgovor i rekli da smatraju ovaj Subaru „uljezom i nelegalnom kopijom jednog od njegovih modela“.
Barg u međuvremenu nije bio obavešten pošto je Customs and Border Protection imao pogrešnu adreseu elektronske pošte, pa je čekao više od mesec dana pre nego što je stiglo pismo na kućnu adresu. Tu mu je rečeno da je vozilo zaplenjeno jer je nemački gigant tvrdio da će „publika pomisliti da je Volkswagen napravio takav model ako ga vide na ulicama“.
Amerikanac je zatražio da skine sve Volkswagenove značke i prednji „poklopac“ koji je zapravo jedina dizajnerska modifikacija. Od Nemaca nikada nije dobio odgovor, a Uprava carina Amerike ga je kasnije obavestila da će vozilo biti poslato pod presu pošto ne zadovoljava domaće zakone.
Takođe napominje da njegov slučaj nije jedinstven i da je tokom ovog procesa saznao da je ova vladina organizacija uništila dosta takozvanih „tribute“ automobila (onih nastalih s ciljem odavanja počasti uzoru). Reč je o vozilima koja su napravljena da izgledaju kao neki drugi model, a u nekim slučajevima je čak reč o automobilima od strane iste kompanije.
Jedan od najpoznatijih slučajeva je bio onaj u vezi žene po imenu Deniz Haliki čiji je suprug snimio originalni film „Gone in 60 Seconds“, a ona je tužila svakoga ko je od „običnog“ Forda Mustanga pravio kopiju „Eleanora“.
Barg je na kraju ostao bez 9.500 dolara, koliko su ga koštali kupovina i prevoz, a najviše žali što je jedan unikantni kombi uništen. Kaže da bi voleo da mu je cela priča ranije objašnjena jer bi u toj situaciji poslao Sambar nazad za Japan da neko drugi uživa u njemu…
