Henri Kisindžer, izvorno ime mu je zapravo Hajnc Kisindžer, rođen je u Firtu, na severu Bavarske, tada vajmarska Nemačka, u porodici jevrejskog porekla. Njegov otac bio je učitelj. Porodica je iz razumljivih razloga napustila nacističku Nemačku 1938. godine.
Građanin SAD postao je 1943. Posledica je bila i mobilizacija. Iz Nemačke gde je bio na dužnosti posle Drugog svetskog rata, vratio se 1947. Doktorirao je na Harvardu 1954. godine, tezom na temu Meterniha.
Temeljno poznavanje Meternihove uloge u istoriji Evrope prve polovine 19. veka nesumnjivo je jedan od razloga njegove sasvim osobene stručnosti u svetu visoke politike. Princ Meternih (1773 – 1859) kancelar države Habzburga do 1848, bio je zapravo pravi pobednik na Bečkom kongresu 1815, pošto je Napoleon konačno poražen. Iako je realna snaga Austrije tada već bila drugorazredna.
Do 1971, Kisindžer radi na Harvardu. Njegovi stručni radovi međutim uočeni su. Otuda, od 1957, na poziciji je savetnika Nelsona Rokfelera.
Potom, godine 1968. postaje savetnik predsednika Ričarda Niksona, zadužen za nacionalnu bezbednost. Što će potrajati i tokom Džerald Forda. Državni sekretar, odnosno ministar, bio je od septembra 1973. do januara 1977.
Bila je to vrlo osetljiva pozicija. SAD su se tada, kako je izgledalo, našle zaglibljene zbog situacije u Indokini, nečeg što je ličilo na bezizlaz u ratu Vijetnamu, situacije na Bliskom istoku, ali i drugde, u Latinskoj Americi, u Africi, pa i Evropi.
Tih godina uticaj sovjetske države, ili makar ideologije, rastao je širom sveta. Ne samo u zemljama koje su bile suočene sa problematikom dekolonizacije, svaka na svoj način, nego su takve ideje postale opšte prisutne u akademskim krugovima Zapadne Evrope, primera radi. Slična situacija bila je i sa raspoloženjem novih političkih lidera Latinske Amerike.
Kisindžer se tada odlučuje na nešto što se prethodno činilo nemogućim. Od sredine 1971, postupno uspostavlja posebne odnose s vlastima komunističke Kine.
Zvanični Vašington do tada je kao Kinu priznavao isključivo Tajvan, gde su poznato je, izbegli ostaci antikomunističkih snaga iz kontinentalnog dela Kine. Tajvan je u to vreme predstavljao Kinu i u Savetu bezbednosti OUN.
Kisindžer posećuje Peking, u prvo vreme neformalno, pripremajući Niksonovu zvaničnu posetu Kini, što će dovesti do normalizacije odnosa dve velike zemlje. Iako to nije bitno olakšalo poziciju SAD u Indokini, pomoglo je rastu neujednačenosti unutar bloka, neformnalnog, komunističkih zemalja. Pre svega na relaciji Peking – Moskva, što je i bio glavni cilj.
Bio je to začetak onoga što će biti opisano kao real politika.
Sa druge strane, sa zvaničnom Moskvom postiže dogovore o ograničenju starteškog naoružanja (SALT 1 i ABM dogovor) što je u izvesnoj meri spustilo tenzije i poznato je i kao politika detanta.
Neka vrsta uspeha, sa gorkim ukusom, bio je i Pariski mirovni sporazum, januara 1973, čime su SAD nastojale da “operu ruke” od Vijetnama.
SAD su bile umorne od tog rata poodavno. Strateški interesi ipak su tada otišli u drugi plan u odnosu na raspoloženje unutar Sjedinjenih država. Čemu su pomogle i okolnosti poput Votergejt afere ili naftne krize.
Nobelovu nagradu dobiće otuda zbog sporazuma sa Severnim Vijetnamom koji zapravo i nije zaživeo.
Posle Jomkipur rata, oktobra 1973, i tokom njega, kada su tenzije na relaciji Moskva – Vašington dosegle najviši novo posle Kubanske krize, Kisindžer vešto utiče na dalji razvoj prilika. Ne samo da je Izrael uspeo da sačuva životno neophodni Golan (kao glavni izvor vode), iako je Golda Mejer bila primorana da se povuče, nego je nakon Kempdejvid sporazuma došlo do suštinske promene u politici Egipta, a predsednik Sadat je potpuno preokrenuo spoljnopolitičku orjentaciju svoje zemlje.
U Latinskoj Americi SAD su tih godina, pokazalo se uspešno iz ugla Vašingtona, posvećene operaciji Kondor. Upravo poput operacije Gladio u Evropi, nastojalo se da se nikako ne dozvoli da ma gde ovlada nekakav promarksistički režim.
Opasan primer Kube nije se smeo šire tolerisati. Otuda poznato obaranje Salvadora Aljendea u Čileu, ali i brojni drugi lomovi na čelnim pozicijama zemalja Latinske Amerike.
U tom svetlu treba posmatrati i vojnu upravu u Grčkoj tih godina, ili ono što se “olovnih godina” događalo u Italiji.
Sasvim slična situacija bila je i na prostoru Afike i Azije.
SAD su recimo čvrsto podržale oštar antikomunistički kurs u Indoneziji, u panici, kako se govorilo od efekta domina, odnosno prelivanja primera Vijetnam. Što je takođe dovelo do brojnih žrtava. Na jugu Afrike, primera radi, oni podstiču vladu u Pretoriji da vojno interveniše u Angoli. U toj zemlji godinama će potom trajati krvav građanski rat.
Tadašnja JAR je zapravo nevoljno, nemogavši da odbije zahteve iz Vašingtona, podržavala Jonasa Savimbija u nadi da se režim MPLA sa Agostinom Netom, neće stabilizovati.
Kada je na čelno mesto SAD izabran Džimi Karter, na prelazu 1976. na ‘77, Kisindžer se povlači sa javne scene. Dolaskom na vlast Ronalda Regana 1981, ponovo postaje savetnik.
U vreme raspada Jugoslavije Kisindžer je međutim, svojim javnim istupima, često odstupao od zvanične politike Vašingtona. Uostalom sa udobne pozicije bivšeg zvaničnika i cenjenog stručnjka, oslobođen formalnih okvira i ograničenja.
Posebno je naglašavao da Bosna nije nacija (ili makar to nije bila u trenutku međunarodnog priznanja) te da je pitanje kakve su prespekitive tog projekta.
Nesumnjivo je bio protivnik vojne intrevencije 1999, protiv Srbije (odnosno SRJ). Nazvao je to ličnim ratom Medlin Olbrajt.
Viši nivo razumevanja prilika koje je Kisindžer iskazivao vezano za prostor negdašnje Jugoslavije, sasvim izvesno plod je činjenice da je rođen u Bavarskoj, gde je uostalom i stasao, i da se posvećeno bavio istorijom upravo ove regije. Istinsko poznavanje krupne uloge princa Meterniha moralo je dovesti do istančanijeg razumevanja nasleđa ovog prostora.
Pitanje je doduše da li je on tako suptilan prilaz imao u drugim regijama širom sveta.
Po povlačenju iz aktivne politike vraća se profesuri na Džordžtaun univerzitetu, Vašington. Osnivač je fondacije, što je neka vrsta opšteg mesta kod otpisanih zvanicnika zapadnih zemalja. Henri Kisindžer međutim zaista ostaje aktivan.
Autor je desetine naslova. Njegova dela smatraju se klasičnim diplomatskim priručnicima.
Ma šta mislili o njegovoj istorijskoj ulozi, ma kako je procenjivali, svi se moraju složiti da je Kisindžer bio, i jeste, jedna od nauticajnijih ličnosti globalne politike. Bolje rečeno političke misli. Ono čime se on razlikuje od ogromne većine kolega u svetu diplomatije i visoke politike, jeste nesumnjiva činjenica sasvim retke stručnosti.
Kisindžer nije u svetu politike nikada bio, ni na samom početku javne uloge, kao savetnik, karijerni diplomata i visoki državni zvaničnik, moćnik koji, poput gotovo svih drugih, ponešto zagrebe po činjenicama pre nego što se posveti krupnom političkom problemu.
Otuda nebrojene često neverovatne strateške greške koje zvaničnici najmoćniji zemalja sveta poslednjih decenija po pravilu proizvode. Neretko se pritom onima na koje je usmerena pažnja, posebno nejakima, nameće neka vrsta “Prokrustove postelje”, van okvira realnosti.
I verovatno ta činjenica i objašnjava stvarnost u kojoj se on kao ličnost i nekakva istorijska veličina poštuje, ali se njegovi uvidi i saveti, na žalost, ignorišu. Praktična politika neretko teži oblikovanju nove realnosti, pa i uprkos činjenicama. Negdašnja Jugoslavija je u tom smislu drastičan je pokazatelj.
Njegovo povlačenje iz sveta praktične politike kao da se poklopilo sa dobom ignorisanja činjenica, prošla je epoha realnih uvida, a započelo doba silovanja stvarnosti.
Svojevremeno, tumačeći prilike u kojima se svet nalazi, Henri Kisindžer je ovo što nas okružuje opisao dosetkom da je ono što se nametalo kao tzv Novi svetski popredak zapravo postalo – Novi svetski haos.
