Književnica Vedrana Rudan napustila nas je posle duge i teške bolesti 18. avgusta, u 76. godini života.
Poznata po britkom jeziku i spremnosti da stvari nazove pravim imenom, bila je jedna od omiljenih autorki u regionu. Iza sebe je ostavila brojne, izuzetno čitane knjige, a veliki broj pratilaca redovno je čitao kolumne koje je objavljivala.
„Kao da me ima“, naziv je knjige koju je Vedrana Rudan, poslednjih meseci života, pripremala zajedno sa sinom Slavenom Hrvatinom. Pred čitaocima će se naći na njen rođendan, 29. oktobra.
Ovo nije klasična zbirka priča, već svojevrsni autorski „best of“ – širok i vrlo ličan presek tema koje su je se ticale, svojevrsni rezime njenog višedecenijskog pisanja: od društvene i feminističke provokacije do vrlo intimnih tekstova o porodici, prolaznosti i smrti.
Knjigu tekstova koji su objavljivani u Feral tribjunu, Nacionalu, na njenom blogu, otvara rečenica: „Ja sam carica, ostat ću carica uvijek i zauvijek“. Tekstovi odišu njenim prepoznatljivim glasom, koji istovremeno ume da bude vulgaran, duhovit, brutalan, političan, dirljiv i duboko ličan.
Kako je u predgovoru knjizi istakao Vedranin sin Slaven, početkom 2026. godine predložio joj je da pripreme zbirku najboljih tekstova: „Složila se da je to dobra ideja, zastala na trenutak i dodala: ’To će se dobro prodavati kad umrem.’ Tada joj nisam rekao da sam imao i skriveni motiv. Naime, mama je pre svega volela pričati o poslu. Na kojem tekstu je radila, koji je bio zaplet sljedeće knjige, što je planirala za nastup na TV-u, gde su bile dogovorene promocije…“
„Ali u tom trenutku već se dve godine borila s neizlečivim rakom. Razgovori su nam kružili oko uvijek istih tema: ’Kako si, kad ti je sledeći tretman, piješ li dovoljno vode?’ Nova knjiga dala nam je zdraviju temu od zdravlja.“
Poslednja knjiga koju potpisuje Vedrana Rudan obuhvata tekstove nastajale od kasnih devedesetih do 2026. godine, iz različitih faza njenog novinarskog, kolumnističkog i književnog rada. Teme su bliske širokoj publici – ljubav, brak, majčinstvo, porodica, starenje, bolest, smrt, muškarci i žene, ali i politika i društvo.
Emotivna završnica daje zbirci posebnu težinu – uz karakterističnu ironiju i crni humor, kasniji tekstovi otvaraju vrlo lične teme bolesti, umiranja, porodice i oproštaja, pa knjiga dobija i karakter svojevrsnog autorskog testamenta.
