Granični poremećaj ličnosti je najučestaliji oblik poremećaja ličnosti i često se opisuje kao onaj na “granici“ između neuroza i psihoza. U komplikovanijim situacijama ovaj poremećaj je praćen pokušajima samopovređivanja i suicida. Zanemarivanje i/ili ignorisanje simptoma koji izazivaju patnju i otežavaju funkcionisanje dovodi do nagomilavanja problema. Granični poremećaj ličnosti (GPL) je bolest koja može izgledati veoma razorno u adolescenciji, ali pored toga ako se pristupi terapiji dugoročna porognoza je pozitivna, tvrde stručnjaci.
Sve više mladih čulo je za granični poremećaj ličnosti
Poremećaji ličnosti se definišu kao trajni obrasci unutrašnjeg iskustva i ponašanja koji značajno odstupaju od očekivanja date kulture, sveobuhvatni su i rigidni, pa dovode do značajnog distresa i problema funkcionisanja, naglašavaju psihijatri.
“Većina osoba znaće da opiše stanja depresije ili anksioznosti, dok neće znati o čemu je tačno reč kada se radi o graničnom poremećaju ličnosti. Srećom, sa mlađim generacijama se i ovo menja i sve je više mladih ljudi koji su čuli za ovaj poremećaj. Mlade osobe koje tragaju za validacijom svojih problema funkcionisanja često dolaze sa puno informacija o baš ovom poremećaju”, kaže za portal eKlinika primarjus dr sci. med. Jasminka Marković, specijalista dečije psihijatrije, sistemski porodični psihoterapeut i geštalt savetnik.
Validnost dijagnoze u adolescenciji
U stručnim krugovima dugo se raspravljalo o validnosti ove dijagnoze u adolescenciji. Smatralo se da mlade osobe ne mogu da boluju od ovog poremećaja i da je dijagnozu moguće postaviti samo osobama starijim od 18 godina.
“Ono što je doprinosilo oklevanju da se dijagnoza postavi pre 18. godine je činjenica da je adolescencija vreme velikih razvojnih promena, koje se karakteriše krizama identiteta, autoriteta, seksualnosti. Adolescencija je praćena i brojnim fizičkim promenama, pa se verovalo da je teško u periodu svih ovih promena proceniti šta pripada adolescentnom razvoju, a šta simptoma poremećaja. Smatra se, takođe, da u adolescencniji ličnost još uvek nije formirana, te nije validno da se postavlja dijgnoza poremećaj ličnosti. Na osnovu brojnih istraživanja i naučno zasnovanih dokaza, danas se ipak navodi da je dijagnozu GPL moguće postaviti i mlađima od 18 godina, ukoliko ispunjavaju neophodne dijagnostičke kriterijume “, objašnjava dr Marković.
Siptomi graničnog poremećaja ličnosti
Granični poremećaj ličnosti, kako precizira dr Marković konkretno definišu sledeći simptomi:
1. Stalni napori da se izbegne stvarno ili izmišljeno napuštanje. To nije obični strah od raskida, već duboki osećaj da se nešto najvažnije za njihovo postojanje više neće vratiti, da bez toga ne vredi živeti.
2. Nestabilni i napeti međuljudski odnosi. Teško im je da odrede optimalnu psihičku udaljenost od drugih ljudi, posebno od onih koji su im bitni, žude za bliskošću, ali je se istovremeno i plaše; svoj stav prema drugima zasnivaju na poslednjem susretu, a ne na stabilnoj i postojanoj percepciji koja se bazira na doslednom, povezanom nizu iskustava.
3. Nestabilna slika o sebi i svom identitetu
4. Impulsivnost u najmanje dve oblasti (autodestruktivnog karaktera- zloupotreba supstanci, krađa, opasna vožnja, prejedanje, rizični seksualni odnosi)
5. Pretnje suicidom, pokušaji suicida, samopovređivanje
6. Nestabilno raspoloženje
7. Hronično osećanje praznine
8. Neprimereno i intenzivno, često ispoljavanje besa
9. Prolazna, sa stresom povezana osećanja nerealnosti i paranoje
“Ukoliko u obzir uzmemo da je za postavljanje dijagnoze potrebno prisustvo 5 od 9 nabrojanih simptoma. Jasno je da već sama mogućnost da imamo 256 kombinacija simptoma ukazuje na veliku raznolikost manifestacija poremećaja”, dodaje dr Marković.
Dijagnoza se retko postavlja pre 13 godina života
Dr Jasminka Marković naglašava da su dijagnostički kriterijumi isti za adolescente i za odrasle osobe, prisustvo 5 od 9 navedenih simptoma.
“Jedina razlika je trajanje simptoma. Neophodno je da kod adolecenata simptomi traju najmanje godinu dana, dok je za odrasle kriterijum dužine trajanja simptoma dve godine. Dijagnoza GPL se vrlo retko postavlja pre 13 godine, mada istraživanja ukazuju da je validnu dijagnozu moguće postaviti još na uzrastu od 11 godina. U razgovoru sa odraslim osobama koje boluju od GPL, u mojoj profesionalnoj praksi, retko ili skoro nikada nisam dobila podatak da su se simptomi javili prvi put u odraslom dobu, to jest posle 18. godine”, kaže dr Marković.
Deca koja su “zahtevna za vaspitanje“
Pacijenti po pravilu opisuju da se simptomi javljaju rano u mladosti, po ulasku u pubertet ili čak i vrlo rano u detinjstvu. Roditelji ovu decu opisuju kao “zahtevnu za vaspitavanje, sa brojnim problemima u funkcionisanju“, objašnjava dr Marković.
“Zanemarivanje i/ili ignorisanje ovih simptoma koji izazivaju patnju i otežavaju funkcionisanje, čak i od profesinalaca koji oklevaju/odbijaju da postave dijagnozu (u situaciji kada su simptomi jasno vidljivi), dovodi do toga da se patnja i problemi funkcionisanja intenziviraju. Propušta se period kada su intervencija i tretman povezani sa mnogo boljim ishodima, boljim kvalitetom života i smanjenjem štetnih posledica”, ističe sagovornica portala eKlinika.
U jednom do tri razreda, jedan adolescent ima GPL
Dijagnozu GPL u adolescenciji postavlja tim koji čine dečiji psihijitar i psiholog (specijalista medicinske psihologije). Kada je reč o učestalosti ovog poremećaja u adolescenciji, istraživanja ukazuju da jedan do tri odsto adolescenata ispunjavaju kriterijume za postavljanje dijagnoze GPL.
“To bi značilo, recimo, da u srednjoj školi u jednom do tri razreda, imamo jednog adolescenta sa dijagnozom graničnog poremećaja ličnosti”, naglašava dr Marković.
Sagovornica portala eKlinika navodi da generalno, postoji nedostatak univerzalnog razumevanja kako se GPL manifestuje u adolescenciji.
“Prisutna je i nedovoljna konzistentnost u tome kako profesionalci reaguju kada prepoznaju simptome GPL u adolescenciji. U svetu, a i u našoj sredini, još uvek vlada veliki otpor prema postavljanju dijagnoze poremećaja ličnosti u adolescenciji. U praksi ovu dijagnozu viđamo samo kada su simptomi izraženi u ekstremnoj meri”, objašnjava dr Jasminka Marković.
Kada roditelji prave grubu grešku
Obično su drugi – roditelji, nastavnici, prijatelji, osobe koje mogu prepoznati kada adolescent „prestupi“ u granično ponašanje, čak i pre samog pacijenta.
“Kontinuirana zloupotreba droga, serija burnih odnosa, fizička i verbalna agresivnost i česte epizode ekstremnog besa, praćene periodima povlačenja, sniženog raspoloženja, pokušajima suicida i samopovređivanjem, ektremnim dijetama, pokazuju da tu postoje i mogući dublji problemi. Neki roditelji će poricati ozbiljnost adolescentskih problema karkterišući ih kao slučajna ili tipična skretanja pažnje tinejdžera na sebe. Roditelji koji pokušavaju da razlikuju „pravi pokušaj sucida“ od „traženja pažnje“ prave grubu grešku. Obe vrste ponašanja zahtevaju lečenje”, upozorava dr Marković.
10 odsto osoba sa GPL premine usled suicida
Razumljivo je što je u takvoj situaciji najviše pažnje usmereno na adolescente koji su pokušali da se ubiju ili da se samopovrede. Ovo su i na najčešći razlozi za stručnu pomoć, nisu deo uobičajenog adolescentnog iskustva, pa zato zahtevaju brzu pomoć i procenu.
“Čak 10 odsto osoba sa GPL umre zbog suicida i to je oko 1000 puta veća učestalost smrti od suicida u odnosu na opštu populaciju. Kada govorimo o procentima, istraživanja ukazuju da je među adolescenima koji se samopovređuju, čak 50 odsto onih koji imaju granični poremećaj ličnosti. To ipak ne znači da svi adolescenti koji imaju ponavljano samopovređivanje imaju i GPL, što je i česta zabluda, naročito među profesionalcima koji se bave odraslim osobama. Oko 10 odsto adolescenata koji su u ambulantnom tretmanu zbog problema mentalnog zdravlja boluju od GPL, a čak 50 odsto onih koji se hospitalizuju na psihijatriji, imaju ovu dijagnozu”, kaže dr Marković.
Stigma je još uvek problem
Srućnjaci naglašavaju da odrasle osobe, pa i adolescenti sa simptomima GPL imaju izražene probleme funkcionisanja i to je i jedan od uslova da bi se postavila dijagnoza.
“Izloženi su patnji i zbog toga i sami traže pomoć. Iz sopstvenog profesionalnog iskustva mogu da podelim utisak da što su simptomi intenzivniji, to se i ranije javljaju za pomoć i to i na mlađem adolescentnom uzrastu. Naravno, umonogome zavisi od okruženja i koliko oni koji brinu o adolescentima prepoznaju simptome i žele da potraže pomoć, retko se dešava da adolescenti dolaze sami, bez znanja roditelja. Nažalost, u našoj sredini je stigma još uvek značajan problem, koji odlaže javljanje za stručnu pomoć”, tvrdi dr Jasminka Maković.
Kako žive osobe sa GPL?
Granični poremećaj ličnosti je i bolest koja je praćena predrasudama, poput one da dijagnozu ne treba postavljati adolescentima, dok je druga značajna predrasuda da se osobe s GPL često smatraju manipulativnim. Manipulativni ljudi obično sebi time obezbeđuju dobit, položaj, neku korist u društvu, smatra dr Marković.
“Osobe sa GPL su u obrnutom položaju, po pravilu loše žive, često su hospitalizovani, sa značajnim iskustvom patnje i nestabilnosti. Ukoliko se posle nečijeg ponašnja osećamo izmanipulisano, to ne mora da ima veza sa namerom te osobe. Verovatnije je da dolescenti sa GPL nemaju veštine da se efikasno nose sa određenim situacijama. Naješće je njihovo „manipulativno“ ponašanje impulsivna reakcija zbog straha od napuštanja, usamljenosti, očaja, bespomoćnosti, a ne zbog loše namere”, dodaje dr Marković.
Šta da radim da preživim?
Na ovaj način pacijenti pokušavaju da dobiju pomoć u čemu i uspevaju.
“Ali osobe iz njihovog okruženja često na duge staze osećaju sindrom sagorevanja. Jedna adolecentkinja je navodila da joj kažu da je manipulativna i isticala: „Sve što radim, radim da preživim, da pripadam, da me drugi čuju i razumeju…“. Ovde je značajno naglasiti i da kod adolescenata sa GPL imamo deficit veština (veština emocionalne regulacije, kontrole uzemirenosti, interpersonalne efikasnosti), a ne izraženost veština manipulacije”, objašnjava nam dr Marković.
Česte depresivne epizode
Adolescenti sa GPL nisu skloni kršenju socijalnih normi kao osobe koje imaju dijagnozu poremećaja ponašanja ili odrasli sa antisocijalnim poremećajem ličnosti. GPL uvek je povezan sa subjektivnom patnjom i nemogućnošću stabilnog funkcinisanja. U ranom uzrastu pacijenti traže pomoć ukoliko su simptomi intenzivniji. Ukoliko su simptomi blaže izraženi, obično kasnije traže pomoć i time se odlaže postavljanje dijagnoze, upozorava dr Marković.
“GPL u adolescenciji često je udružen sa drugim problemima mentalnog zdravlja, tako se u literaturi navodi da čak 90 odsto mladih sa graničnim pormemećajem ličnosti imaju makar još jedan psihijatrijski poremećaj. Njih 75 odsto suočava se sa depresivnim epizodama, dok 25 odsto boluje i od bipolarnog poremećaja. Oko 50 ima posttraumatski stresni poremećaj, a 50-70 odstom ima probleme sa zloupotrebom psihoktivnih supstanci. Pored toga 20-50, pati od prolaznih psihotičnih epizoda. Svaka četvrta osoba sa GPL ima i iskustvo poremećaja ishrane tokom života”, kaže dr Marković.
Dugoročne prognoze su pozitivne
Dr Marković navodi da su ovo samo neki od najučestalijih pridruženih poremećaja i još je mnogo drugih prisutno.
