Sa SAD koje bi mogle da se povuku iz podrške Ukrajini, Nemačka bi, sa svojim izdvajanjima za Kijev i obećanjima o milijardama za sopstvenu vojsku i NATO, mogla da preuzme vodeću ulogu u “odbrani evropske sigurnosti”, piše “Politiko”
Godinama su američki zvaničnici dolazili u Evropu da nagovaraju, ubeđuju, čak i prekorevaju svoje evropske saveznike da moraju da ulože više u odbranu, ali to se sad preokrenulo: evropski lideri dolaze u Vašington da ubede američke zvaničnike da ne oklevaju sa svojom podrškom evropskoj bezbednosti, piše u autorskom tekstu za “Politiko” nekadašnji američki ambasador pri NATO-u Ivo Dalder.
U sledećem pasusu i nastavku teksta otkrivamo šta se podrazumeva pod evropskom bezbednošću – naoružavanje Ukrajine. Autor teksta, naime, ponovo iznosi tezu o ruskoj pretnji za Evropu i neizbežnoj propasti za Evropljane, ali i Amerikance, ako Rusija pobedi u Ukrajini poigravajući se s tezom hoće li Nemačka da uskoči kao “branitelj” Evrope, ako američka podrška Kijevu presahne.
Dadler se nije ni osvrnuo na tvrdnje ruskog predsednika Vladimira Putina, iznete u intervjuu američkom novinaru Takeru Karlsonu u kojem je rekao da Rusija nema nameru da šalje trupe u Poljsku, Letoniju (NATO članice) ili bilo gde drugde, osim ako one ne napadnu Rusiju. Kao ni na njegove izjave o otvorenosti Rusije za dogovore sa Zapadom. Intervju u kojem je ovo rečeno, a koji je imao milijardu pregleda u svetu, nije zaslužio ni kritički osvrt. Umesto toga, čitaocima je ponuđena hladnoratovska retorika o zloj Moskvi koja preti demokratskom Zapadu, a u kojoj bi predvodnica borbe mogla da bude Nemačka. Jer koga ćemo da šaljemo na Moskvu, ako ne Nemce.
Dakle, u tekstu za “Politiko”, američki zvaničnik podseća na posetu nemačkog kancelara Olafa Šolca Vašingtonu i njegovu izjavu da je “kada je reč o sposobnosti Ukrajine da se odbrani, podrška SAD nezamenljiva”.
Šolc je s pravom zabrinut: američka nesigurnost kada je u pitanju posvećenost Evropi, posebno u tome hoće li nastaviti da održava svetski poredak koji je bio osnova nemačkog posleratnog uspeha, predstavlja ozbiljnu promenu i izazov za Berlin, ali i ostatak sveta, piše Dadler.
“Ključna pretnja evropskoj bezbednosti, ruska imperijalistička nastojanja u Ukrajini, brzo bi mogla da se preokrenu u direktnu pretnju NATO zemljama. Danski ministar odbrane Trols Lund Pulsen rekao je da NATO procenjuje da bi Rusija mogla da napadne savezničke zemlje u roku od tri godine”, navodi se u tekstu.
Tvrdnje o “ruskim imperijalističkim nastojanjima” denuncirane su na samom početku Specijalne vojne operacije: jedan od zahteva Moskve usmeren direktno ka “odbrambeno-odvraćajućoj” alijansi bio je da se NATO pomeri sa granica Rusije. Odnosno, da NATO, kada je već toliko zabrinut za evropsku bezbednost, uvaži činjenicu da u tom pitanju i Rusija, kao ozbiljna vojna sila, ima svoje interese i legitimne zahteve.
Umesto toga, ponovo nam je ponuđen argument o “imperijalističkim ambicijama” – nečemu iracionalnom i “ničim izazvanom”.
Ruski uspeh u Ukrajini doveo bi ceo koncept evropske bezbednosti u pitanje, navodi se u tekstu, i zato ona ne može i ne sme da uspe u tome. Šolc, koji je izrazio bojazan da bi Kongres mogao da odustane od daljeg finansiranja Kijeva, ne samo da ima sve argumente na svojoj strani već je i primerom svoje zemlje pokazao kako se gine za evropsku bezbednost, da parafraziramo teze autora.
“Konačno je nestala dugotrajna nemačka ideja da bezbednost počiva na trgovini i međuzavisnosti sa potencijalnim protivnikom” – Nemci više ne uvoze jeftini ruski gas, ističe se u tekstu. A da se ne predomisle pobrinuli su se, kako se pretpostavlja, Amerikanci. Eksplozijom na gasovodu “Severni tok” zacementirana je nemačka posvećenost “odbrani Evrope”.
Uz to, Nemačka je, prvi put posle više decenija počela da shvata odbranu ozbiljno, navodi autor koji je, izgleda, zaboravio zbog čega su Nemačkoj bile potrebne decenije da najavi da se ponovo naoružava i povećava vojna izdvajanja na 100 milijardi evra. I to ima veze sa njenim “posleratnim uspesima” počevši od 9. maja 1945.
Dadler navodi i da je Nemačka prva u Evropi po podršci Ukrajini, za vojnu i ekonomsku pomoć još samo SAD izdvaja više od nje. Berlin je u oktobru opredelio više od 17 milijardi dolara vojne pomoći, što je više od trećine američkog paketa od 44 milijarde evra i više nego duplo od britanskog izdvajanja od sedam milijardi evra. Doprinos daju i druge evropske države i to znatan, konstatuje se u tekstu.
“Međutim, ništa od ovoga možda nije bitno u američkoj debati o podršci Ukrajini, koja je duboko zaglibila u unutrašnju politiku i malo je verovatno da će na nju uticati argumenti zdravog razuma ili neosporne činjenice”, piše Dadler.
Razlog u oklevanju Amerikanaca upravo i jesu argumenti zdravog razuma i neosporne činjenice, više nego unutrašnja politika.
U tekstu se zaključuje da “sviđalo se to vama ili ne, Berlin je preuzeo mnogo centralniju ulogu kada je u pitanju buduća bezbednost Evrope nego što mnogi misle – ili što bi njegovo stanovništvo moglo da podrži”.
Postavlja se onda logično pitanje: ko je Berlinu dao stožernu ulogu u evropskoj odbrambenoj infrastrukturi ako ona ne odražava ni volju njegovog naroda, ali ni onih bezimenih mnogih.
