Počeli su pričom da je ime Nikola veoma često u NBA ligi i da je samo ime Džejlen ispred njega.
Nikola Jokić, Nikola Vučević i Nikola Jović potiču iz iste regije, a tu su još i Dončić, Dragić, Bogdan i Bojan Bogdanović, Marjanović, Šarić i Nurkić i svi pripadaju nečemu što se nekada davno zvalo Jugoslavija.
Košarkaši su iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore i širom NBA lige pustili su svoje korene pa ih ima 14 od ukupno 450, ali Nikola Jokić i Luka Dončić su glavne zvezde i glavni razlog dolaska njihove redakcije.
Košarka je ovde veoma popularan sport, a počeci datiraju još iz 1914. godine u Mariboru, dok je Crveni krst 1923. godine organizovao prvu košarkašku utakmicu u Beogradu.
Bilo je to 8.10.1923. godine u dvorištu osnovne škole “Kralj Petar Prvi”.
Kako je vreme odmicalo tako se više i ulagalo u košarku, pa je Jugoslavija 1960-ih godina već postajala svetska sila.
“Važno je da Amerikanci shvate da igrači poput Jokića i Dončića nisu pali s neba već su samo ubrani sa grana čije plodove skupljamo već sedam decenija”, rekao im je srpski novinar Miloš Jovanović.
Jugoslavija je 1970-ih godina imala svoju prvu “zlatnu generaciju”, pa iako niko od tih igrača nije došao u NBA bili su među boljima na svetu, a NBA liga tada nije ni gledala ka Evropi pa su za dokazivanje imali FIBA Evropska i Svetska prvenstva.
Strategija je bila jasna, igračima je do određenog uzrasta bilo zabranjeno da odlaze iz zemlje i igrali su samo u domaćim klubovima, pa je Jugoslavija 1970. i 1978. bila šampion sveta, a šampionat Evrope osvajala ’73, ’75, and ’77.
Kada je ta generacija odlazila stigli su novi: Dražen Petrović, Toni Kukoč, Dino Rađa, Vlade Divac, Saša Danilović, Saša Đorđevic i ostali, a čak šestorica je otišlo u NBA od čega su četvorica u Kući slavnih.
Oni su svi zajedno igrali za reprezentaciju, a prema rečima Samira Avdića tri i po godine niko nije mogao da pobedi tu reprezentaciju Jugoslavije, a jako je bitan momenat Bormio 1987. godine.
Sadašnji selektor Srbije Svetislav Pešić bio je na kormilu te reprezentacije, ekipe koja je pobedila buduće NBA zvezde poput Lerija Džonsona i Gerija Pejtona.
Bio je to jedan od poraza koji su naterali Amerikance da počnu pripreme za “Tim Snova”.
“Ponosan sam što sam bio deo tog tima, što sam bio deo procesa i deo nečega što je nateralo Amerikance da promene svoje razmišljanje”, rekao je Dino Rađa.
Ipak, generacija nije ostala na okupu jer je izbio građanski rat…
Srbi su uglavnom pravoslavni hrišćani, Hrvati su Katolici, a u BiH su ljudi mahom muslimani, pa iako govore istim jezikom on zbog svojih dijalekata ima drugo ime poput hrvatskog ili bosanskog jezika u zavisnosti gde ste.
U junu 1991. godine su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost, godinama je vođen rat, a u kasnim devedesetim godinama je Srbiju snašao i konflikt na Kosovu i Metohiji.
“Nažalost, država nam se raspala zbog rata i nije zabavno govoriti o tome. Niko tada nije znao ništa o ratu. Zamislite malu Srbiju i malu Hrvatsku, pa koga to još zanima? Imali smo odgovornost da pokažemo ljudima da se ovde nešto dešava, da postoji nova nacija i to je ovde ljudima bilo baš bitno”, rekao je Rađa.
Zbog sankcija Jugoslavije nije bilo 1992. godine na Olimpijskim igrama u Barseloni, ali Hrvati jesu otišli tamo i u finalu bili pregaženi od strane Amerikanaca sa 33 poena, ali i pored ubedljivog poraza, Rađi i ekipi je medalja mnogo značila.
“Da smo ostali na okupu, ne kažem da bismo ih pobedili, ali mislim da bi utakmica bila dosta napetija i bilo bi tu nekih drugih momaka koji bi mogli da igraju. Siguran sam jedino u to da bi taj tim bio Evropski šampion zauve. Zauvek. Ljudi bi odustajali od košarke”, smatra Rađa.
Tim snova je brojao ljude poput Majkla Džordana, Skotija Pipena, Čarlsa Barklija, Medžika Džonsona, Džona Stoktona… Teško da bi Jugoslavija mogla da ih pobedi, ali meč bi bio konkurentan barem tri četvrtine.
Tim Snova kombinovano ima 23 šampionske titule u NBA ligi, na OI u Barseloni su uglavnom pobeđivali sa 50 razlike, ali su i novinari Ringera ubeđeni da bi meč bio kompetitivan.
Kažu da su ljudi u Beogradu visoki i da je prosečan Srbin visok oko 180cm još i da su u Crnoj Gori ljudi još viši i da 81 odsto Amerikanaca nije toliko visoko.
Bojan Bogdanović, košarkaš Detroit Pistonsa, poručio im je:
“Mi smo rođeni za košarku, visina nije jedini razlog za to, imamo i talenat”, rekao je hrvatski as i Ringer se na to nadovezao primerom Holadnije koja je druga najviša država na planeti, a u NBA ligi nisu imali nikog od Rika Smitsa.
Najviše igrača u istoriji NBA drafta imao je Kentaki, pa ide Djuk, Arizona i onda Mega, klub koji je pod patronatom košarkaškog agenta Miodraga Miška Ražnatovića i njegov glavni igrač je Nikola Jokić, a tu su još i Boban Marjanović i ivica Zubac.
Najveći klubovi u Srbiji su Partizan i Crvena zvezda koji se godinama takmiče sa najboljima u Evroligi, timovima poput Real Madrida, Barselone, Olimpijakosa, Fenerbahčea…
Mega, ipak, nije na njihovom nivou i u šali se zovu “Evropski Kentaki”.
Evropska košarka može da bude jako surova, ali Mega ima više strpljenja od ostalih, smatra centar Los Anđeles Klipersa, Ivica Zubac.
“Mnogo toga zavisi od individualnog rada, oni se na to fokusiraju, ako hoćeš da napreduješ kao igrač oni su spremni da ti pomognu. Igraš protiv dobrih igrača, iskusnih igrača u jakoj ligi, pa te i te prilike čine boljim igračem. Nemaš pritisak neki da te jure za grešku ili da te gurnu na klupu do kraja utakmice”, objašnjava Zubac.
Na Novom Beogradu u hali “Ranko Žeravica” bili su među 40 američkih skauta i nekoliko generalnih menadžera koji su došli da gledaju igrače poput Nikole Đurišića iz Mege i razgovarali sa Goranom Čakićem, generalnim menadžerom Mege i čovekom koji se “spojio” sa tada 17-godišnjim Jokićem.
Jokić tada nije izgledao impresivno, bio je visok, ali slabašan i sa viškom kilograma u svima poznatu priču oko toga koliko je voleo da jede burek i pije gazirane sokove.
“Kada smo ga gledali, poredio sam ga sa Divcem zbog visoke košarkaške inteligencije i poteza koji su imali takvu finesu da se odmah zadiviš, pa su mi ljudi govorili da bi trebalo da se smirim”, rekao je košarkaški komentator Srđan Radojević.
Igor Kokoškov je trenutno asistent u Bruklin Netsima, a bio je prvi neamerički trener koji je dobio mesto šefa stručnog štaba onda u Finiks Sansima i objašnjava da su odavno jugoslovenski treneri imali taj običaj da visoke igrače guraju na niske pozicije.
“Kada shvatiš da imaš posebnog igrača, dijamanta, potrošićeš mnogo vremena radeći sa njim i razvijati njegove sposobnosti, nije bitna pozicija samo talenat i umeće”, objasnio je Kokoškov.
Niko Matiju, pariski skaut koji radi za Portland, objasnio je da u Francuskoj postoji drugačije razmišljanje, ali da se u nečemu poklapa i da tu svi momci moraju da nauče osnovne košarkaške poteze, bez obzira na visinu i poziciju.
Fran Frašilja je svojevremeno nahvalio srpsku košarku i Partizan nazvao “Evropskim Boston Seltiksima”, a sada je još jednom govorio o tome šta ga fascinira.
“Svi rade iste vežbe, svi uče da kontrolišu loptu, driblaju, dodaju, šutiraju. Zato imamo igrače poput Nikole Jokića koji mogu da igraju bilo koju poziciju na terenu”, objasnio je ESPN-ov analitičar i zaljubljenik u našu košarku.
Često ćete čuti od igrača koji su nekada trenirali da su im treneri davali vežbe sa teniskim lopticama, takođe, igrali su 5 na 5 gde su često emnjali pozicije i centri bili plejmejkeri i obrnuto, gde je ideja da svi igrači na terenu razumeju rolu svojih saigrača u svakom momentu.
Potom su napustili Beograd i krenuli ka Dinarama put Bosne i Hercegovine prema Sarajevu i prvi utisak je da je ta država manja od Srbije i Hrvatske i siromašnija od Slovenije, a ipak su na Evrobasketu umalo napravili najveću senzaciju i čak su uspeli da pobede Slovence u grupi.
Jusuf Nurkić je iz te države, a Ivica Zubac i Bojan Bogdanović su rođeni tu, iako igraju za reprezentaciju Hrvatske.
“Ako ne veruješ u sebe, niko drugi neće”, rekao je Jusuf Nurkić na pitanje o svom usponu u NBA ligi.
Nurkić je takođe pričao o ratu i stradanjima, a Ringer potom priču seli u Beograd 1999. godine i NATO agresiju nad SR Jugoslavijom, koje je i razorilo zemlju.
Mnogo pre nego što se košarka igrala, ovde su se ljuti ratovo vodili pa su podsetili na atentatn na Franca Ferdinanda što je bio povod za izbijanje rata, ali i Kosovsku bitku 1389. godine.
Haris Mrkonja, bosansko-hercegovački novinar, opisao je to ovako:
“Mi to zovemo inat”
U Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni svi koriste tu reč, termin koji se ne može bukvalno prevesti i ima milion značenja, a može se reći i kao “je*i se”, a shvatili su da znači da ćeš to nešto uraditi uprkos svemu i da se zato kaže iz inata.
Bogdan Bogdanović, košarkaš Atlante, poručio je:
“To znači da ne možete da nas slomite. Šta god pokušate moraćete to da uradite jače, to je sve zapisano u našoj istoriji i bilo vekovima u našoj kulturi”, objasnio je srpski reprezentativac.
Različite države, a ista reč, isto značenje i isti mentalitet. Nurkić je to poredio sa ratom u Bosni, isticao da je ponosan na svoje poreklo i rekao da inat vidi i u Srbima, Hrvatima, Slovencima, Crnogorcima, svima.
“U NBA ligi ima preko 450 igrača i mi smo među njima, pokazali smo svima da smo kvaltietni i sad imamo MVP igrača sa ovih prostora, a verujem i da će Dončić biti MVP jednog dana. Balkan je poseban, ne može tek tako da se objasni”, smatra Nurkić.
Za generaciju Dina Rađe i Vlade Divca sve je teško palo jer su bili hiljadama kilometara daleko od rata, bili su zauzeti igranjem u NBA ligi i jedan skaut je objasnio da je masovni odlazak ostavio vakuum na Balkanu.
Ipak, postoji jedan čovek čija je priča posebna i to je Predrag Stojaković, koji je 1996. godine draftovan u prvoj rundi i napravio veliku karijeru i nakon toga kreće tajac.
Darko Miličić je biran 2003. godine iza Lebrona Džejmsa i ispred Karmela Entonija, Krisa Boša, Dvejna Vejda i u svojoj karijeri nije napravio mnogo toga uprkos ogromnom talentu.
Nešto kasnije stigao je Goran Dragić iz Slovenije pa Nikola Vučević iz Crne Gore, a onda Dario Šarić iz Hrvatske, Jusuf Nurkić iz Bosne i Hercegovine, pa Nikola Jokić iz Srbije i Luka Dončić iz Slovenije 2018. godine.
Kada su najbolji otišli ostali su oni mladi igrači da popune rupe nastale odlascima veterana i to je stvorilo igrače od jnih, pa su treneri koji su se vratili pokazali šta su naučili i pomogli igračima da dostignu neki visoki nivo.
Sada imamo nekoliko Ol Star igrača iz regiona koji je razneo rat i talenat koji Bog podari samo posebnima.
Poslednja stanica Ringeru bila je Ljubljana, prestonica Slovenije odakle je Luka Dončić sa 13 godina otišao u Španiju i obukao dres Real madrida.
Sani Bećirović nekadašnji sjajni košarkaš i osvajač Evrolige i sada direktor Cedevita Olimpije seća se Luke kada je imao 13 godina i još tada govorio da je mali Dončić nešto posebno.
Dončić je bio deo ekipe koja je 2017. godine osvojila Evrobasket, pa iako je bio samo 18-godišnjak znalo se šta može da doprinese ekipi koju sa klupe vodi Igor Kokoškov.
Slovenija je kulturološki drugačija od ostatka regiona, više se oseća germanski uticaj..
Ispitivali su poreklo Luke dončića i saznali damu je otac Srbin, da sluša srpksu muziku i navija za srpski klub Crvenu zvezdu, čije mečeve i prati iz svog doma u Dalasu.
Ipak, Dončić je više puta isticao da je ponosan da je Slovenac i čak nastupa za tu reprezentaciju koju oseća svojom.
Bilo da su došli u Beograd, Zagreb ili Ljubljanu, bili su okruženi okorelim zaljubljenicima u košarku koji sa ponosom ističu zlatne medalje osvojene u zlatno doba Jugoslavije.
Na nedavno održanom Evrobasketu su podbacili i Srbija ispala prerano potom i Slovenija, pa je Španija ispred Francuske i Nemačke postala šampion.
Američki igrači su stalni gosti Srbije i nastupaju za Partizan i Crvenu zvezdu. Partizan trenutno ima Dantea Egzuma nekadašnjeg petog pika NBA drafta i Bećirović i Kokoškov nekako imaju isti stav.
Dobra je stvar što ti igrači dolaze, ali je loše što se sve manje klubovi osvrću na mlade igrače, a i kada se osvrnu oni uglavnom gledaju da budu kao Luka Dončić i prvom prilikom odu “trbuhom za kruhom”.
Ima nečeg posebnog u tom regionu, taj inat kojim se ponose, visina i talenat upareni sa ljubavlju prema košarci gde god da se okreneš i ništa ih nije poremetilo, čak ni rat.
Često vidimo NBA igrače sa ovih prostora da se druže i zajedno večeraju, čak se i Atletik time bavio i Dragić sa ponosom isticao da se boičan restoran za tren oka pretvori u klub.
Političke tenzije i dalje postoje, nacionalizam raste svuda u svetu i nije obišao ni ovaj region, ali prijateljsko raspoloženje će istaći svi.
“Posebno smo povezani, svi pričamo istim jezikom i potičemo iz jako sličnih sredina i sviđa mi se što smo svi zajedno u NBA ligi u ovolikom broju, skoro svake večeri se sretneš sa nekim”, objasnio je Iviac Zubac.
Treneri i igrači su od istog kova, iako dolaze iz različitih država i sam novinar Džordan Riter Kon ističe koliko se dobro proveo i kako su ga dočekivali, pa se osvrnuo na komentar Miloša Jovanovića.
“Nisu veliki igrači odavde to postali samo jer su kao deca imali loptu u rukama, učili su od svojih predaka. Ovde postoji tradicija i možeš da je omirišeš. Duboko je urezana”, objasnio je Jovanović na kraju teksta.
B92.
