Postizanje trajnog i održivog rešenja za pitanje Kosova i Metohije zvanično nije uslov za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Neformalno jeste prepreka koja se ne može zaobići. Iz Brisela ovih dana stiže obećanje o članstvu regiona 2030, ali i dodatna poruka – neće biti dozvoljeno prelivanje starih sukoba.
Nema mesta za stare sukobe unutar Evropske unije, nije se libio prvi čovek Evropskog saveta da još jednom podseti zemlje Zapadnog Balkana, kao i da prizna da rešavanje sukoba iz prošlosti može biti bolnije od reformi.
Kada su u pitanju Beograd i Priština, dugo se od Brisela čeka nova platforma. Isto toliko stoji i pitanje da li će pred Srbiju formalno stići uslov da prizna nezavisnost Kosova. Dovoljno je da jedna članica to stavi na sto.
Stefan Surlić sa Fakulteta političkih nauka kaže da je prvi scenario da, kako se Srbija približava EU, bude suočena sa uslovom priznanja nezavisnosti Kosova, a drugi da Evropska unija zadrži fleksibilnost i kaže da Srbija ima pravo na svoj stav, a da će se Kosovo, zbog nesaglasja unutar EU, tretirati kao entitet.
“Treće je ovo što se najavljuje kao fazno pristupanje politike, institucija i tako dalje, da bi Srbija mogla da bira stepen povezanosti sa Evropskom unijom, a sa druge strane mogla i dalje da održava svoj položaj po pitanju statusa Kosova”, navodi Surlić.
Ono što izvesno Unija želi da izbegne jesu stvari na kojima se već opekla. Svaka članica mora da da saglasnost za prijem nove, a tu se otvara prostor za uslovljavanja. Primeri su Bugarska i Severna Makedonija, a pre toga Slovenija i Hrvatska.
Strahinja Subotić iz Centra za evropske politike kaže da Mišel zna da je bez kredibilne perspektive članstva, bez navedene godine, teško očekivati da se bilateralni problemi olako rešavaju.
“To je jedan snažan politički podsticaj da se reše ti problemi, jer videli smo da kada nema političkog potsticaja, dijalog stoji u mestu, a kada dijalog stoji u mestu, rane se otvaraju. Mislim da je on tu dobar korak napravio. On je nama slao poruku, a takođe, hteo je i da pritisne države članice da se interno Unija reformiše, kako bi bila spremna za dalje proširenje, jer Makron i druge države članice pominju da trenutno nisu spremne za dalje proširenje”, ukazao je Subotić.
Klauzula o poverenju kao rešenje
Kao najefikasnije rešenje, analitičari vide ubacivanje klauzule o poverenju u akt o proširenju koji je jednake pravne snage kao i osnivački ugovori. O tome bi morale da se izjasne i članice i kandidati.
“Važno je samo da fokus ne bude uvek samo na političkom, jer se u javnosti u Srbiji predstavlja da je samo politički uslov taj koji treba ispuniti, a da Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana uveliko ispunjavaju standarde za članstvo EU. Znači, to je jedna lažna dilema. Naravno da ne treba zanemarivati taj politički segment, ali pitanja vladavine prava, pitanja ekonomskog prosperiteta, dostizanja proseka Evropske unije, treba da bude prioritet na agendi kada govorimo o pristupanju EU”, podseća Surlić.
A kada bi taj pristup trebalo i da se desi čulo se iz Brisela više puta. Bivši predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker 2018. je govorio o 2025. Mišel sada o 2030. godini.
“Predsednik Evropskog saveta ima veću težinu kada je u pitanju mogućnost pravljenja ovakvih strateških iskoraka. Mislim da će do kraja godine ovo što je Šarl Mišel predložio, da će Evropski savet i usvojiti. Dakle, tu se sad vodi bitka. Da ono što je rečeno zaista se stavi na papir i za šta zaista možemo svi da se uhvatimo”, rekao je Subotić.
A na papir bi moglo da se stavi već u decembru, kada je zakazan Evropski savet i od koga svi mnogo očekuju.
Naredna godina je za Brisel izborna, i ako se pre toga ne napravi iskorak, kažu, biće to još jedna godina propuštenih šansi.
