Kako je najava krize u zemlji u kojoj imaju najveću vojnu bazu i 30.000 vojnika prošla ispod radara američkih obaveštajaca?
Pored zamagljenosti i upadljivo pogrešne ocene, teško je objasniti smisao i logiku poteza na koji se južnokorejski predsednik Jun Suk Jel odlučio u večernjim satima ovog utorka proglašavanjem vanrednog stanja u Republici.
Samo nekoliko zbunjujućih sati kasnije, postaje jasno da je igrao na „sve ili ništa“, a da će mu se „ništa“ spektakularno obraditi po glavi, pošto neviđeno ujedinjeni predstavnici u Skupštini Seula već „guraju odbor“ punim podršku šokirane javnosti i međunarodne zajednice.
Naime, do srede ujutru šest opozicionih partija dogovorilo je osnovne tačke po kojima će predsednik biti smenjen do kraja nedelje, a podrška im je (neočekivano) stigla čak i iz redova Junove sopstvene Konzervativne stranke.
Prema južnokorejskom ustavu, predsednik je tako već suspendovan i ne može da obavlja svoje dužnosti dok se parlament ne izjasni o nastavku njegovog mandata. Vršilac dužnosti premijera postaje premijer, u ovom slučaju nezavisni Han Duck-soo, koji se “do poslednjeg trenutka” stavljao na raspolaganje narodu kako bi ponudio sunarodnicima, u jeku najveće ustavne krize od 1980-ih. , neka vrsta stabilnosti.
Da bismo čak i pokušali da razumemo Junov potez, treba se osvrnuti na izborni rezultat kojim je došao na vlast u martu 2022. godine, sa prednošću od samo 0,73 odsto – najmanjom u novijoj istoriji zemlje. Situaciju je dodatno zakomplikovala pobeda opozicione Demokratske partije na parlamentarnim izborima u aprilu, nakon čega se Republika Koreja našla u teškoj kohabitaciji i, de fakto, ćorsokaku.
Tašti predsednik redovno je optuživao opoziciju za „razbojnike protiv nacionalnih interesa“, a u nekim slučajevima čak je išao tako daleko da ih je nazvao agentima neprijateljske Severne Koreje.
Naravno, opozicija mu nije ostala dužna i trudila se da mu što više zakomplikuje život, a prošle nedelje je odlučila da zakorači na granicu dobrog ukusa pokretanjem sudskih postupaka protiv visokih funkcionera iz Joonovog okruženja, koje je predsednik nazvao “zakonodavnu diktaturu” i najavio odmazdu.
Proglašenje vanrednog stanja, tvrdi, bilo je neophodno jer Južna Koreja „nije mogla da se odbrani od pretnje koja joj preti sa severa sa ovakvim nesposobnima u Skupštini“.
Međutim, Ioon nije očekivao da će njegov “hrabar” potez naići na tako brzu podršku. Osim što se pokušaj državnog udara „osetio” na azijskim berzama, izazvao je i mali zemljotres na geopolitičkoj sceni.
Četvrta po veličini ekonomija Azije, ista ona koja je pokrenula kompanije kao što su Samsung, LG i Hiundai, otvorila je ovu sredu sa padom akcija od 1,1 odsto, nakon što je početni gubitak od 7 odsto relativno brzo amortizovan odlukom Seula. Ovo je, naime, poslalo signal tržištu da do državnog udara ipak neće doći, pa se situacija stabilizovala. Ali ekonomisti strahuju da je šteta nepovratno učinjena i da će ishod situacije imati dugoročan uticaj na kreditni rejting Južne Koreje.
Neuporedivo važniji aspekt cele ove priče je geopolitički.
Danas, Putin i njegov novi najbolji prijatelj Kim Džong Un likuju nad još jednim haosom koji je proključao bez ikakvog napora sa njihove strane, u dvorištu NATO-a i direktno pred nosom usnulog Džoa Bajdena.
Činjenica da je ovakav razvoj situacije zatekao Belu kuću potpuno nespremnu možda je i najbombastičniji deo cele priče, jer je razotkrio u kojoj meri je Bajden „zaspao za volanom“, i napustio kormilo celog Zapada, u poslednjim mesecima svog prvog i poslednjeg mandata, prepušten na milost i nemilost uzburkanom moru aktuelnih geopolitičkih previranja.
Teško je, i granično nemoguće, pronaći koherentno opravdanje za prvu silu sa najjačom obaveštajnom službom na svetu (od CIA pa nadalje), da pokušaj državnog udara u zemlji u kojoj ima možda najveću vojnu bazu i svojih 30.000 vojnici su prolazili ispod njenog radara.
Godinama se na vojno partnerstvo SAD i Koreje gledalo kao na okosnicu mira na Pacifiku. Sama činjenica da je poljuljana, što svakako jeste takvim propustom, nije pohvalna spoznaja u eri u kojoj Kina više ne pokušava da sakrije svoje teritorijalne apetite u regionu.
Kada se u geopolitici oseti miris krvi, predatori odmah napadaju.
Ako sva trvenja i sukobe koji se trenutno dešavaju na međunarodnoj sceni posmatramo kroz prizmu „mi“ naspram „njih“; između nas, prozapadnih demokratija koje pokušavaju da održe hladnoratovski globalni poredak, i njih, autoritarnih režima koji se bore za temeljnu rekonstrukciju sveta kao takvog, odnos snaga trenutno nije u korist „nas“.
S jedne strane imamo Zapad (i njegove partnere, poput Južne Koreje). Sve po redu izvršeno u smislu identiteta i prioriteta, sa mlakim liderima na čelu čije se fotelje s vremena na vreme ozbiljno protresu, zbog čega se ovi slabi lideri još više zaziru od smelih i odlučnih poteza. Naša partnerstva su sve nestabilnija, petokolonašima poput Orbana i drugih dobijaju vetar u leđa, dok se ostali češu po glavi i ne usuđuju se da im daju šansu. Naše privrede sve ozbiljnije gunđaju pod teretom političkih kriza, a ljudi su sve češće na ulici.
S druge strane, imamo „njih“; sa jakim liderima, sve jačim partnerstvima, sve hrabrijim i odlučnijim da nametnu svoja pravila igre svetu. Njihovi čelnici se ne zamaraju rejtingom i makroekonomskim pokazateljima, jer ih ionako lažiraju.
U svom bestseleru „Beskonačna igra“, poslovni stručnjak Sajmon Sinek sveo je tržišni uspeh svake kompanije na jasnu viziju i vrednosti koje predstavljaju. Naime, on ih smatra svojevrsnim kompasom koji, u uzburkanim vodama tržišnih trendova, služi kao čamac za spasavanje uspešnim kompanijama da „preguraju” teška vremena za širi transgeneracijski cilj.
Ako njegovu lekciju primenimo na sferu geopolitike, u nevolji smo. U trenutku kada bi trebalo da se držimo Sinekovog čamca za spasavanje jasne vizije i zajedničkih vrednosti „u susretu sa spoljnim neprijateljem“, one su postale veoma nejasne, fluidne i relativne za nas. nisu. Oni tačno znaju ko su, šta su i šta žele da postignu.
Upravo zbog toga “oni” ovih nedelja dobijaju vetar u leđa.
