Bridžid Delejni iz prvog lica opisala šta je sve preživela tokom godina u kojima je pokušavala da smrša i živi zdravo.
„Tolika je bila moja očajnička čežnja da okusim nešto – bilo šta – da sam zatekla sebe kako ližem dno tiganja u kojem je moj cimer pržio slaninu.
Posle nedelju dana bez hrane, prebirajući po hladnim, zgusnutim ostacima doručka osećala sam se kao da jedem obrok sa Michelin zvezdicom.
Onda sam, jako gladna kupila hranu za poneti, trpajući u usta zalogaje pune tajlandskih knedli pre nego što me je napad krivice naterao da ih pljunem u kantu na ulici, nadajući se da niko ne gleda.
Možda zvuči kao da sam u zagrljaju poremećaja ishrane – ali u stvari, kao i mnoge druge žene danas, ubeđivala sam sebe da je sve što radim u ime – bolje mene.
Bezdušno ubeđena da će to zaista biti dobro za moje telo, krenula sam na ekstremni fasting od 101 dan. Pravila su nalagala da dve nedelje ne smem da jedem nikakvu hranu. Biljne mešavine koje sam umesto toga morala da pijem imale su samo 250 kalorija dnevno.
Zatim bih se preostalih 87 dana ograničila na samo 50 g piletine ili kuvano jaje ili pola krastavca.
A za privilegiju da se muče ovakvim režimom gladovanja, od žena se tražilo da plate nekoliko hiljada funti.
Poklonice ovog detoksa su u tekstovima iz magazina detaljno opisale svoj neverovatan plan gubitka težine, koji je takođe veselo obećavao da ćete biti zdravi do kraja života.
Istina je bila da sam možda gubila oko 900 grama dnevno, ali sam se osećala krajnje užasno. Zaista nije iznenađujuće – podvrgla sam se nečemu što je u suštini bilo dugotrajno gladovanje, a sve zato što je preporučeno kao ‘velnes’.
Velnes industrija je postala naizgled nezaustavljiv div, sada se procenjuje da vredi 3,5 triliona funti (to je oko tri puta više od vrednosti celokupne globalne farmaceutske industrije) – i tu su žene koje se prijavljuju na sve vrste čudnih i, povremeno, divnih praksi .
Vruća joga, irigacija debelog creva, supa od kostiju, zvučne kupke, infracrvene saune, grupna psihoterapija, seanse tihe meditacije, postovi na soku, paleo, sirova hrana, superhrana, psihodelična putovanja s ajahuaskom, vitaminski kokteli… postoji toliko načina na koje možete da se poboljšate sebe.
Kao novinarka koji prati ekspanziju velnesa u poslednjih 15 godina, probala sam većinu njih; često sam dobijala besplatne tretmane, ali da sam plaćala, to bi me koštalo desetine hiljada funti.
Sigurno mislite – e ti baš imaš sreće, i da, neki su bili blaženstvo. Masirali su me do raja i nazad mnogo puta. Takođe sam pronašla utehu i smisao u praksama poput meditacije.
Ali usput sam svoje telo takođe podvrgla takvim bizarnim i štetnim iskušenjima da sam na kraju napisala knjigu o njihovom uticaju na mene, pod nazivom Wellmania.
Posle tog ekstremnog fastinga, akademik specijalizovan za post i metabolizam rekao mi je da su bolovi u grudima verovatno bili posledica mog sopstvenog tela koje jede svoj srčani mišić kao gorivo. Ako je bilo ikakve koristi osim bolova, bila je kratkotrajna… Vratila sam svu težinu, plus nekoliko kilograma više, za šest meseci.
Vremenom sam videla kako velnes stručnjaci obećavaju brzo olakšanje ženama koje su „pregorele“, ali onda, nakon što se završi čas joge ili tretman, one bivaju vraćene u živote koji ih olupaju o zemlju.
Želela sam da moja priča nasmeje ljude – ali sam takođe želela da dam ozbiljno upozorenje o načinu na koji industrija može da eksploatiše ranjive ljude koji traže lek; iscrpljene žene koje traže odmor; i usamljene koji traže zajedništvo.
Takođe sam se nadala da bi žene mogle početi da se pitaju zašto osećaju potrebu da se ovako muče. Zašto, kada neko kaže – pridružite mi se na neverovatno teškoj dijeti ili hajdemo na potencijalno opasno po život plivanje na temperaturama ispod nule, mi ne kažemo samo – mislim da ću preskočiti, hvala.
Da, bila sam pod uticajem sofisticiranog marketing plana za detoksikaciju, ali sam takođe žudela za promenom, predahom od svog užurbanog života, i činilo se da je ovo način da to postignem.
Iskustvo se pokazalo brutalnim. Ponekad mi se toliko vrtelo u glavi da nije bilo bezbedno da pređem ulicu; Mnogo sam smrdela (to je možda uzrokovano ketozom), toliko da sam u jednom trenutku pomislila da je neko ostavio pokvarenu piletinu ispred prozora moje spavaće sobe, pre nego što sam shvatila da taj miris dolazi od mene.
Išla sam od beskonačnog spavanja do besanih noći natopljenih znojem, i mučili su me strašni snovi.
Prošla sam kroz prvu fazu, motivisana isključivo činjenicom da sam gubila kilograme svakog dana, a prijatelji su mi stalno govorili kako dobro izgledam. U drugoj nedelji sam videla da izgledam sjajno – oči su mi bile bistre, a koža sveža. Ali osećala sam se bolesno, usamljeno i odvojeno od sveta. Ukrala sam hranu iz tanjira prijateljice kad je okrenula leđa, a onda sam to odmah ispljunula u salvetu.
I moji roditelji su bili uznemireni jer sam ih zvala uveče, tražeći grafičke opise svega što su kuvali ili jeli tog dana. Na kraju, 70 dana kasnije i nešto više od 12 kg lakša sam odustala, i to nakon što sam dobila bolove u grudima koji su bili toliko oštri da sam mislila da imam srčani udar.
Klinika koja me je nadgledala je rekla da ne brinem i svi saveti koje sam pročitala na internetu o fastingu su insistirali da je to samo ‘kriza u oporavku’ i da će moje telo morati da doživi bol na krivudavom putu ka zdravlju.
Srećom, odlučila sam da ipak prestanem. Samo dve godine kasnije klinika je zatvorena, a doktor koji ju je vodio iznenada je otišao u penziju. Osvrćući se unazad, uveravanje da su moji bolovi u grudima put ka zdravlju – sada mi izgledaju kao prevara.“
U nastavku teksta autorka piše i o tretmanima u klinici herbalne medicine u okviru kojih se podvrgla svakodnevnim „masažama organa“, a posle kojih je imala modrice na stomaku.
Na drugoj „terapiji“ je morala da viče na lutku koja je predstavljala figuru iz života koja je povredila, a na trećoj je ceo dan tresla telo jer je tako trebalo da ga oslobodi bolesti. Rekli su joj i da joj je aura prljava i vređali je jer ima „loš vajb“. Žena koja joj je to rekla nije imala nikakvu sugestiju kako da „očisti“ istu tu auru, ali joj je nudila da kupi neke preskupe kristale.
Kako navodi, ona nije bila bolesna, ali na svim tim mestima su bili i ljudi koji boluju od raka ili traže čudotvorni lek, i to joj je delovalo kao zloupotreba.
Guru vruće joge Bikram Choudhury joj je rekao da je debela i insistirao je da će se od njegove joge prolepšati.
Da bi naučila kako da efikasnije diše, trebalo je da provede nedelju dana spavajući sa lepljivom trakom zalepljenom preko usta. To je trebalo da je natera da diše kroz nos. Najduže što je izdržala s trakom je sat vremena, ali je pokušavala nekoliko noći i shvatila da joj je traka samo ogulila kožu s lica i mislila je da će se ugušiti.
Irigacija debelog creva, u inače opuštajućem odmaralištu na Filipinima, trebalo je da učini da se oseća fizički i emocionalno ‘lakše’, ali se plašila da će joj debelo crevo pući i na kraju se osećala veoma prazno, ali s grčevima u stomaku.
Bridžid ipak kaže da u moru užasa, nije baš sve užas. Tokom svog istraživanja, naišla je i na velnes prakse koje su funkcionisale – uključujući rizort u kom morate da iskopate sopstveni grob (pomaže da se vaš um fokusira na kratkotrajnost života), tihe ritritove koji daju vreme za kontemplaciju i meditaciju – gde ponavljate mantru u svom umu, a koja je njoj pomogla da smanji anksioznost.
Lični podaci koje tako slobodno dajemo pretvaraju se u targetirani advertajzing, a sve sofisticiranija industrija velnesa to u potpunosti koristi, piše Daily Mail.
Bridžid je naučila da je jedini način da se zaista oseti bolje da pronađe nešto jednostavno što može da integriše u svoj život, zbog čega se oseća bolje, i što je najvažnije – jeftino je ili besplatno.
Vreme je da kažemo „ne“ svemu što nam obećava da ćemo se osećati bolje, a u stvari se tokom samog tog procesa osećamo užasno, poručuje ona.
zadovoljna.nova.rs
