Komandant iranske Revolucionarne garde Husein Salami izjavio je prije tri dana da kroz Ormoski moreuz neće proći “ni litra nafte” dok Teheran, i niko drugi, drugačije ne odluči. Bila je to potvrda da je Iran, kažu analitičari, pronašao Ahilovu petu globalne ekonomije – i odlučio na nju udariti.
Sukob Irana sa Sjedinjenim Državama i Izraelom s druge strane, od prvog je dana imao vojnu i energetsku dimenziju. U prvih nekoliko sati od početka američko-izraelskih udara, Revolucionarna garda je radiom emitovala upozorenja svim brodovima u moreuzu da prolaz nije dopušten. Nije bila to formalna blokada jer Iran nije zatvorio moreuz fizički, ali učinak je bio identičan.
Iran to nije uspio pomoću mornarice, mina ni protivbrodskih projektila, nego pomoću jeftine tehnologije – dronova.
Mehanizam je bio jednostavan. “Sve što je Iran trebao učiniti bilo je nekoliko dronova u blizini moreuza”, objasnila je Helima Kroft, globalna šefica strategije za sirovine u globalnoj investicionoj banci RBC Capital Markets.
“I odjednom su osiguranici i brodske kompanije odlučile da je nesigurno proći kroz tu usku krivinu plovnog puta.”
Bilo je to, kako je Kroft nazvala, “zatvaranje koje su pokrenuli osiguranici” – ne artiljerijska, nego činovnička odluka. Čim su osiguranici povukli police za brodove u tranzitu u Ormuski moreuz, ekonomski se račun za brodare sam od sebe zatvorio.
Najveća energetska kriza u 50 godina
Brodski podaci pokazali su pad prometa od 70 odsto u prvih nekoliko dana, da bi sredinom prve dekade marta promet praktično pao na nulu. Samo su se iranski tankeri koji su nastavili izvoziti naftu prema Kini kretali su se moreuzom.
Prema podacima Zajedničkog pomorskog informacionog centra (JMIC), između 1. i devetog marta kroz moreuz je prošlo svega 39 teretnih plovila. U normalnim okolnostima moreuz dnevno prođe oko 138 brodova.
Posljedice su bile trenutne i globalne. Cijena nafte dostigla je gotovo 120 dolara po barelu, da bi se potom stabilizovala oko 90 dolara. “Suočeni smo s onim što izgleda kao najveća energetska kriza od naftnog embarga 1970-ih”, rekla je Kroft.
“Najgora moguća situacija”
“Kada su analitičari razmišljali o tome što u globalnim naftnim tržištima može poći po zlu, ovo je otprilike najgora moguća situacija.”
Uz naftu, globalna snabdijevanja ukapanim prirodnim plinom (LNG) pala su za 20 odsto, prisiljavajući bogatije azijske ekonomije na takmičenje s Evropom za dostupne kapacitete.
Kolateralne žrtve bile su i države koje nisu učestvovale u sukobu. Irak, koji velik dio svoje nafte izvozi kroz moreuz, morao je zatvoriti neke od najvećih naftnih polja jer bez mogućnosti izvoza jednostavno nije imao gdje spremiti naftu.
Prekinute su snabdjevne rute i za 18 odsto globalnog izvoza peleta željezne rude i gotovo 10 odsto globalne primarne proizvodnje aluminijuma, što je dovelo do oštrog skoka cijena na tržištima metala.
Nafta iz strateških rezervi
Međunarodni odgovor bio je bez presedana. Međunarodna energetska agencija (IEA) 11. marta objavila je koordinirano oslobađanje 400 miliona barela iz strateških rezervi svojih 32 članica, više nego duplo u poređenju s 182.7 miliona barela oslobođenih 2022. nakon početka sukoba u Ukrajini.
“Izazovi s kojima se suočavaju naftna tržišta neviđenih su razmjera pa sam jako zadovoljan što su članice IEA-e odgovorile kolektivnom akcijom neviđenih razmjera”, izjavio je izvršni direktor IEA-e Fatih Birol.
Ali u istom je nastupu dodao konstataciju koja je bila mnogo važnija: “Ali, da budem jasan, najvažnija stvar za povratak stabilnog toka nafte i plina je obnavljanje tranzita kroz Ormuski moreuz.”
Četiristo miliona barela, prema Macquarievim analitičarima, ekvivalentno je svega dvadesetodnevnom volumenu koji je u normalnim okolnostima prolazio moreuzom. “Ako to kao da je malo, to je zato što jeste”, kazao je Birlo.
Iranska strategija
“Islamski režim vodi rat iscrpljivanja”, rekao je Greg Roman, izvršni direktor Middle East Foruma. Iran lansira jeftine dronove, a SAD i saveznici presreću ih skupim raketam, “što kreira rat iscrpljivanja koji američko izraelsku stranu jako puno košta.”
S druge strane, uprkos prijetnji potpunom blokadom, Iran je od 28. februara do 11. marta izvezao najmanje 11.7 miliona barela nafte kineskim kupcima kroz isti moreuz koji navodno zatvara.
Peking je, čini se, dobio amnestiju od pravila koja vrijede za ostale. Ta selektivna propusnost moreuza – otvoren za kineske i iranske brodove, zatvoren za sve ostale – nije nedosljednost iranske strategije, nego njeno srce. Iran ne želi trajno uništiti Ormuski moreuz; želi upravljati njime kao polugom.
Kineski ministarstvo vanjskih poslova odmah je pozvalo sve strane na prekid neprijateljstava i garantovanje slobodnog plovidbe kroz moreuz jer Kina je, prema analizi u “Foreign Policy”, kratkoročno izložena: otprilike polovina kineskog uvoza nafte i trećina uvoza LNG-a prolaze Ormuskim moreuzom.
Ali dugoročno bi Kina, koja je godinama gradila strateške rezerve, elektrifikovala ekonomiju i diversifikovala energetsku infrastrukturu upravo anticipirajući takav scenario, mogla bi iz ove krize izaći kao neočekivani pobjednik.
Američki odgovor
Vašingtonu je pitanje Ormuskog moreuza postalo prvim prioritetom. Načelnik združenog stožera SAD-a general Dan Kejn 10. marta rekao je na konferenciji u Pentagonu konferenciji da vojska razmatra opcije za obnavljanje komercijalnog prometa.
“Razmotrićemo čitav spektar opcija za uspostavljanje vojnih uslova koji bi to omogućili”, rekao je. Predsjednik Donald Tramp isti je dan na Truth Socialu poručio Iranu da će biti udaren “dvadeset puta jače” ako nastavi ugrožavati plovidbene rute.
Hoće li te prijetnje biti dovoljne, ili će Ormuski moreuz ostati zatvoren duže nego što iko želi, zavisi o pitanju koje ni Goldman Sachs, ni IEA, ni Bijela kuća ne mogu predvidjeti – koliko dugo Iran može podnijeti ekonomsku i vojnu cijenu vlastitog rata iscrpljivanja.
Istorija geopolitike uči da je odgovor rijetko onaj koji je polazna strana zamislila, navodi “Index“.
