Zbog toga što je u intervjuu u emisiji „Pop -Tok“ na portalu nova.rs rekao da ne vidi da se u Srbiji stvari mogu promeniti nabolje, da je možda najpametnije odavde otići, zbog toga što bi voleo da njegova deca rastu u uređenoj zemlji u kojoj funkcionišu institucije, glumac Marko Janketić našao se na meti tastatura ratnika koji mu danima prete smrću i šalju gnusne uvrede na njegov i na račun njegove porodice.
Da dosoli, priključio se i glavni performer prethodne sedmice, glavni urednik i vlasnik tabloida „Informer“ Dragan J. Vučićević. On nije pretio. „Samo“ ga je pitao što ne ide i ko mu brani da ode. „Neće biti, Janketiću, da je tebi u Srbiji baš tako loše. Deder, junačino, reci nam, koliko si sađo para zaradio od uloga u TV serijama koje plaća Telekom Srbija“ , poručio mu je sa svog Tviter naloga.
Kako da se oseća čovek posle svega ovoga?
– Više sam tužan nego besan. To je valjda neko osećanje koje dođe nakon besa koji je ne mogu dugo da gajim u sebi, i onda mi na kraju ostane da budem tužan i da me boli što živim i delim prostor sa ljudima koji gaje toliku mržnju – kaže Marko Janketić na početku razgovora za Danas koji smo vodili u restoranu „Lovac“.
Lice mu je zatamnjeno brigom toliko da je neumesno da ga pitate kako je. Sinhrono pokazuje i čita sa mobilnog telefona poruke uznemirujuće sadržine, koje verovatno ni uz bolju imaginaciju ne možete da zamislite, i uglavnom one koje se tiču njegovih članova porodice. Na pitanje da li je prijavio nadležnima pretnje uzvraća kratko „ne“.
Diktafon je uključen, kafa na stolu, pa gde stignemo.
Kratku tišinu prvi prekida Marko…
– To je patološka mržnja. Mi smo duboko podeljeno društvo, a ovo već prelazi u jednu atmosferu koja neminovno mora da pukne. Ovo ne može da se izduva lagano…
Mislite generalno na situaciju u društvu?
– Da, zato što vi dođete u stanje linča zato što ste rekli neka opšta mesta. Zamislite da sam stvarno angažovan u nekom političkom smislu. Ja stvarno ne znam, ti ljudi koji se bave politikom kako funkcionišu? Za to stvarno morate da imate čeličan stomak i živce debele kao oni mornarski palamari…
Moja žena, koja završava sad da postane socijalni radnik, koja uopšte nije iz tog sveta, zbog svega je jako potresena, i najgore mi je što je moja porodica, i što su meni bliski ljudi sad zabrinuti za mene.
Poremeti vam se život, malo se okrećete oko sebe…
To radite ovih dana?
– Kako ne? Otkud znam kad će neka budala da nešto uradi. Ovde se svakodnevno dešavaju takve stvari.
Da se vratimo malo unatrag. Odete vi na intervju, tamo vam postave pitanja, vi odgovorite i s kakvim osećanjem ostanete?
– Ni na kraj pameti mi nije bilo da će to imati ovakve reakcije. Da li se kajem? Ne kajem se. Bilo bi glupo da to sad kažem. To je samo potvrdilo tu moju tezu da stvari u osnovi nisu zdrave.
Naravno da nikada ne bi smele da se opravdaju uvrede i pretnje kojima ste izloženi ali da li možda zamerate nešto sebi, da li ste pregledali snimak intervjua, analizirali način na koji ste govorili, možda ste u nekom smislu ostali nedorečeni?
– Ja sam neposredan, neoprezan naravno, i mislim da čovek mora da formuliše sve još tačnije i ubojitije, ali, u svakom slučaju, tim ljudima koji napadaju nisu potrebni argumenti, oni reaguju kao po matrici. To su ljudi koji nisu formirali sami svoje mišljenje, nego im je mišljenje nametnuto. Dovoljno je valjda da pogledate sebe u ogledalo i vidite kako živite pa da shvatite da nešto ne štima, da je loše. Stanje duha ovde je na najnižim granama i mislim da je čak i za vreme mnogo težih okolnosti ovaj narod imao više duha, više etike, više morala, u mnogo težim situacijama…
Koje situacije imate na umu?
– Mislim na vreme pre petog oktobra, na vreme nekih drugih represija koje su bile.
Vi ste peti oktobar pomenuli i u intervjuu, kao i mnogo drugih stvari koje se tiču naše društvene i političke stvarnosti a, istovremeno, često se u svojim intervjuima ujedete za jezik, kažete da nećete o politici. Mislite li da se to što govorite ne tiče politike?
Nije to politika, to ima veze sa mojim građanskim stavovima.
Hoću da kažem da je politika i kafa koju birate da pijete.
– Zato što je politika počela da ulazi duboko u naše živote, u našu intimu, u naše domove, ne samo preko televizije i društvenih mreža, na sve moguće načine – preko toga kog kablovskog operatera birate do toga koju muziku slušate, za koga navijate, s kim radite. To je već postalo „Ti radiš sa ovima, znači ti si protiv nas“. Pa, prijatelju, ja sam svoja firma…
A kad ste već spomenuli da se delimo i po tome ko za kog operatera radi, brinite li zbog prozivke glavnog urednika i vlasnika tabloida „Informer“, koji je, doduše, lepo primetio da ste zaradili svoj novac. Plašite li se da ćete izgubiti uloge u projektima MTS-a?
– Ne, i ne pridajem tome puno značaja zbog toga što su ljudi sa kojima radim pre svega moji prijatelji. Mislim na autorsku ekipu. I nisam ja baš toliko bitna riba u ovom moru. Ne mislim i zato što sam ja lepo vaspitana osoba, profesionalac koji svoj posao radi do kraja i to što radim, radim s ljubavlju. Ako do toga i dođe i iz toga treba izvući najbolje. Uvek je lepo vratiti se u pozorište.
Razgovor za trenutak prekida konobar koji prepoznaje Marka. Diskretno prilazi, kaže: „Inače, podrška za sve…“ „Hvala,“ uzvraća Marko.
Znače li vam ovakve, usput izrečene podrške, da li je to dovoljno?
– Naravno da mi znače i dovoljno je da se bolje osećam za početak, ali bih ja, zaista, bio veliki mesija kada bih znao koja je formula koja bi mogla da promeni sve nabolje. Ali ja to ne znam…
Kad ste u emisiji „Pop-Tok“ govorili o tome da li je promena u ovom društvu moguća ili ne, spomenuli ste to što se ovde nikad ne skupi dovoljno ljudi da izađe na ulicu ako već žele promenu. Delovali ste i pomalo ljutito. Šta ste u stvari mislili?
– Izlazili smo mi na ulicu, pa opet nije bilo ništa. Mislim da promena mora da se desi u svima nama, a za to su potrebne institucije, za to su potrebne prosveta i kultura pre svega. To su temelji zdravog društva.
Da, i neki ljudi, koji isto tako misle, izlaze na ulicu i protestuju zbog toga što sve to što ste nabrojali nedostaje.
– Igram u predstavi „Vrat od stakla“, koja tretira baš tu generacijsku dilemu o tome šta je sve potrebno… Ovde je potrošen poslednji kredit narodne volje 2000. godine. LJudi više ne veruju nikome i ni u šta.
– Nije ni to kritična masa.
Jeste li vi možda išli tada i da li ste uopšte želeli da učestvujete u tome?
– Nisam, moram priznati da mi je sve teže i teže da budem u masi. Bilo kojoj.
Da li i sada, dok razgovaramo, brinete o tome kako će se reagovati na vaše reči?
– Naravno, ali i dalje govorim ono što mislim, samo što to formulišem na način koji je, ‘ajde da kažem, malo dostojanstveniji. Čovek ne sme da dozvoli sebi u ovakvim okolnostima i atmosferi u kojoj živimo da izgubi kontrolu. Meni je generalno u životu potreban fokus, koncentracija. Ne smete da budete neoprezni. To nema veze sa mojim stavovima, ja ne povlačim ništa što sam rekao, ali atmosfera nije lagana da ti konstantno u tome živiš.
Vidim i po vama, kao i, nažalost, kod još mnogo ljudi koji su zbog svojih stavova vređani, kojima je prećeno smrću. Neki od njih su morali i da napuste zemlju, kao recimo pisac Marko Vidojković. Sad ste vi u žiži, i to će da prođe, ali šta u budućnosti, hoće li nam političari, hoće li nam vlast govoriti kako treba da mislimo ili šta smemo da kažemo?
– Meni neće. Savetujem i drugima da misle svojom glavom, što bi rekao Cane Partibrejkers: „Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom…“
Spomenuli ste u ovom razgovoru da čovek ne sme da izgubi kontrolu, a pričali smo o načinu na koji ste govorili u intervjuu u emisiji „Pop-Tok“. Znači li to da ste, možda, iz ove nemile situacije nešto naučili?
– Kad kažem da čovek ne treba da gubi kontrolu mislim na to da se stvari o kojima sam govorio ne izlažu kad ste ljuti. Takve stvari se govore staloženo, smirenim glasom. To jeste povod – „vidi ovu budalu, šta se prima“. Bolje je kad ste mirni, koncentrisaniji…
Da, ali s druge strane taj intervju je bio životan i dinamičan. Između ostalog, dešavao se u automobilu koji se kreće, gde ste vi imali razne distrakcije u kojima niste mogli da se baš sto odsto koncentrišete na ono što govorite.
– Apsolutno, ja imam fobiju od saobraćaja u Beogradu. Možda je i to, baš sam razmišljao, ili što su mi hakovali Instagram, što sam uočio tokom intervjua.
– Evo, sad slobodno mogu da kažem tim raznim mrziteljima: Sad ne mrdam nigde odavde… Da, biću oprezniji, otvoriću četvore oči, biću koncentrisan, ali ne mrdam sad odavde. Što kaže Bjela: „Pa, malo je i moja ova zemlja“.
I te floskuletine koje sam izgovorio, i ta opšta mesta, eto to je nešto što sebi zameram. To, „treba otići odavde“… Ništa novo nisam rekao, i jedino što bih promenio je da ne treba otići odavde. Treba ostati ovde.
Dakle, suprotno. I, šta raditi?
– Raditi na sebi, raditi na svojoj okolini, raditi na tome da ljudi počnu da misle svojom glavom. Raditi na tome da ljudi imaju pravo da se bore za svoj život, da bolje žive, da budu srećni ovde sa svojim porodicama. To niko ne može da mi uzme nikad, niti će mi uzeti. Po cenu mog života. A ja imam toliko ljubavi za svakog. Ja u svojoj okolini imam prijatelje koji dijametralno različito misle od mene o raznoraznim osetljivim temama ali nikada nisam poželeo da im vadim oči, niti oni meni. Uvek smo imali civilizovan diskurs i ako uvidimo da ne možemo da nađemo zajednički imenitelj, onda batalimo tu temu, pa pričamo o temama koje nam prijaju. Sa ljudima koji su kategorički isključivi nemam šta da pričam. Koja je onda poenta našeg razgovora ako ćemo na argument da odgovaramo šamarčinom, pljuvanjem, pretnjama…
Vesti o tome da su žrtve govora mržnje ljudi iz vaše branše, novinari, pisci, advokati, sudije, to se ne dešava prvi put, nego su te situacije sve učestalije. Da li se sada, kada ste nažalost i vi sami postali žrtva agresije, nešto promenilo po pitanju vašeg daljnjeg angažmana?
– Jeste, u tom smislu da ću biti aktivniji u toj podršci. Mislim da nisam bio dovoljno aktivan i mislim da dugujem izvinjenje nekim ljudima… Ta vrsta društvene svesti nam je potrebna. Ja, očigledno, to nisam imao. Ja imam mnoge nedostatke, ali sam voljan da učim, da pomognem i sebi i drugima. Mene ne interesuju nikakvi četnici, nikakvi partizani, nikakve ustaše, nikakvi balisti, ja sam za jedno moderno građansko društvo gde ćeš imati svoja prava da budeš i srpski nacionalista, ali da ti nikog ne ugrožavaš i da tebe niko ne ugrožava. I da zakoni važe jednako za sve.
Danas je Kokan Mladenović podsetio na tezu da je umetnost prirodna opozicija svakoj vlasti, i onoj najdemokratičnijoj jer i ta raspolaže sistemima prinude – vojskom, policijom, tajnom policijom…
– Trebalo bi da bude. Znate, i u ono vreme bilo je delikatno praviti predstavu kao što su „Prljave ruke“ u kojoj je moj pokojni otac igrao, gde se otvoreno postavlja teza koju je Žan Pol Sartr opisao kad kaže mladom idealisti kako partija služi samo jednom cilju, a taj cilj je vlast. To je bilo jako rizično i ta predstava je jedva prošla kroz iglene uši šezdesetih godina i igrala se u jednom Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje je bilo dotirano od tadašnjeg režima i imalo najveće privilegije u celoj staroj Jugoslaviji. Sledeća predstava istog reditelja, mladog Bore Draškovića „Kad su cvetale tikve“, koja je na otvoren i kritički način govorila o Golom otoku je autocenzurisana, da ne pričam o „Golubnjači“. Tako da uloga pozorišta jeste da priča i o takvim temama, o određenim društvenim problemima koji su aktuelni. I uvek je ogromna satisfakcija glumca da progovori u svoje ime o nečemu šta ga lično tišti kroz određeni lik i određeni dramski sadržaj i odnos sa drugim likovima. Tu mi dajemo svoj pečat, mišljenje na mišljenje. Repliciramo. To bi pozorište trebalo da bude, opozicija bilo kom sistemu, pa čak i onom savršenom…
Kako vidite odnos politike i umetnosti ovde?
– Ovo društvo je od svog oslobođenja od Turaka partokratsko. Nekad se ta partija zvala Miloš Obrenović, nekad Karađorđe, pa kasnije, za vreme Kraljevine, pa kasnije, za vreme Josipa Broza Tita, pa kasnije, za vreme Slobodana Miloševića, pa kasnije, za vreme DOS-a, pa i sad, mi smo jedno partokratsko društvo. To je očigledno ukorenjeno u mentalitetu ovog naroda.
N1.
