Depresija vreba iza ugla veliki broj fudbalera po okončanju karijere. Obezbeđena životna egzistencija, mogućnost da se bude doživotni turista izgleda primamljivo običnim smrtnicima koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ali ne i onima koji su do četrdesete bili u turbo brzini. Malo pročitanih knjiga i puno para, posle zadovoljenja svih primarnih nagona, autoput su za besmisao praćen alkoholom, drogama i kockom, pa ko preživi. Sudbina bivšeg kapitena Rome Frančeska Totija je klasičan primer velikog fudbalera koji ne uspeva da pronađe svoje mesto po završenoj fudbalskoj karijeri. A ne može se reći da se nije trudio. Ništa nije pomoglo. Samo u poslednjih par meseci, prema nalazima nadležnih italijanskih organa, Toti je u kockarnici u Monte Karlu ostavio 1.300.000 evra.
Između boje fudbalskog terena i boje kockarskog stola nema razlike. I adrenalin funkcioniše na sličan način, bilo da je u pitanju pobeda ili poraz i zato možda ne iznenađuju rezultati istraživanja koji pokazuju da su fudbaleri izloženi tri puta većoj opasnosti da postanu zavisnici od kockanja od, uslovno rečeno, običnih ljudi.
Nije tajna da su sportisti, pogotovo na pripremama, u karantinima ili na putovanjima, pre nego što su se pojavile video igre za odrasle, internet, društvene mreže, striming, prekraćivali vreme igrajući karte. Nisu to bila samo kartanja za razbribrigu ili televizijske kamere, kao čuvena partija briškula između predsednika Italije Sandra Pertinija i tadašnjih svežih fudbalskih prvaka sveta, selektora Enca Bearcota i dva kapitena Dina Zofa i Franka Kauzija, u predsedničkom avionu na povratku iz Madrida u Rim u leto 1982. godine. Naprotiv, uvek se igra u nešto, i uvek ima neko ko bi da se „vadi”.
Završetak karijere, posebno velikih igrača ovenčanih slavom, popularnošću, bogatstvom, trofejima, pobedama, uvek je traumatičan, bez obzira da li se dogodi prerano ili prekasno. Štaviše, što karijere traje duže to je veća opasnost da se poklekne pod adrenalinskom injekcijom karti, ruleta, binga, kladionica, „jednorukih Džekova” (slot-mašina).
Nije jednostavno promeniti život na zalasku četvrte ili početku pete decenije. Fudbal nije zanimanje kao svako drugo, ne samo zbog mogućnosti da se zarade velike svote novca. Reč je o stilu života, od utakmica koje svaka tri-četiri dana nude vatrometne endorfinske doživljaje do svega ostalog što sledi iza (žurke, provodi, seks). U poređenju s takvim stilom života, ako nema intelektualne nadogradnje, sve izgleda bledo, mlako i mlitavo.
Nikome nije lako da posle dvadeset i kusur godina života u petoj brzini uspori i uđe u kolotečinu monotonog, svakodnevnog, života. Neko ko je naviknut da mu nekoliko desetina hiljada ljudi uzvikuje ime i doživljava ga kao polubožanstvo, i kome telefon ne prestaje da zvoni, što od poziva, što od poruka, često nije spreman na tišinu nedeljnih popodneva i na telefonske pozive od radnika u sektoru telefonskog marketinga koji za mizerne plate danonoćno maltretiraju klijente mobilnih operatera.
Sve više fudbalera nastavlja da juri za loptom i u kasnim tridesetim pa čak i posle četrdesete godine jer odlažu što duže mogu dan kada će se, barem oni tako misle, završiti najlepši deo njihovih života.
Klin čeka kopačku
Slučajevi velikih igrača i kapitena koji su bukvalno primorani da okače kopačke o klin je poduži, limitiraćemo se ovde samo na italijanske, iako je fenomen planetaran. Predsednik Juventusa Andrea Anjeli je morao javno, godinu dana unapred, da najavi da će karijera Alesandra Del Pjera, tada 38-ogodišnjaka, biti završena u redovima Stare dame kako bi izbegao da mora da produži ugovor „Pinturikju” do 40. godine. Del Pjero se nije predao i nastavio je da igra u Australiji i Indiji do svoje četrdesete.
Havijer Zaneti je na jedvite jade pristao da kaže zbogom igranom fudbalu u 41-oj godini života i to tek kada su mu Interu obećali mesto potpredsednika u klubu.
Frančesko Toti je dve godine vodio rat sa upravom Rome i trenerom Lučanom Spaletijem, o čemu je napisana knjiga i snimljena televizijska serija, jer nije želeo da se pomiri sa činjenicom da je njegovo vreme prošlo.
Đanluiđi Bufon i dalje odoleva, uprkos lepoti od 45 godina, i dalje stoji između stativa Parme (italijanskog drugoligaša) i najavljuje da ima nameru da se „baca” po terenu do pedesete.
Bufon je i pre nego što je završio karijeru dobar deo zarađenog novca izgubio na kocki. Nekadašnji golmana reprezentacije Italije i Juventusa nije nikada ni krio svoju sklonost prema kockanju i njegovo „hajlendersko” fudbalsko putešestvije nije samo način da zaradi novac već i da se koliko-toliko sačuva od svoje „strasti”.
Ne mogu svi igrači da postanu treneri, menadzeri ili funkcioneri u klubovima i fudbalskim savezima: nema toliko mesta koliko njih ima, a malo ko uspe da se dokaže na drugim poljima. I dalje krajnji domet ostaju ugostiteljski objekti ili nekretnine a u poslednje vreme poljoprivredna gazdinstva: vinogradi i proizvodnja vina ili zdrave hrane.
Primera radi možemo da nabrojimo na prstima dve ruke igrače koji su znali da igraju i na drugim životnim terenima poput Đanija Rivere (bio je državni sekretara u ministarstvu odbrane) , Žorža Vee (predsednik Liberije) ili Damijana Tomazija novopečenog gradonačelnika Verone.
Džordz Best je osim sa svojim driblinzima ušao u istoriju i sa opaskom koliko duhovitom toliko i tragičnom da je postala neka vrsta njegovog epitafa: „Potrošio sam veći deo svog novca na alkohol, žene i brze automobile, ostatak sam proćerdao”.
Džaba vam novci, moji sinovci
U potrazi za smislom, ali pre svega za snažnim emocijama koje su karakterisale njihov prvi deo života, dobar deo bivših fudbalera se oda porocima i ponašanjima koji izlaze iz uobičajenih okvira. Kocka je jedan od najčešćih jer se dobar deo upozna sa tim porokom još tokom igračke karijere i za razliku od drugih „razonoda” nudi najintenzivnije i najupečatljivije emocije, do poslednjeg evra ili milionskih dugova.
Lista fudbalera koji su upropastili svoje živote, potrošili basnoslovne sume novca i u dobroj meri raspikućili sve ono što su sticali godinama je dugačka. Ključna razlika između zelenog tepiha i zelene čoje jeste što prvi donosi novac i dugotrajnija zadovoljstva, dok druga skida pare sa računa a zadovoljstva su kratka i retka. Na kocki se, istina, ponekad dobije, ali je završni račun uvek u minusu.
Fudbaleri, pogotovo oni koji pripadaju kategoriji velikih, na sportskom bojnom polju se odlikuju lucidnošću, racionalnošću, lukavošću i sposobnosti da predvide poteze protivnika kao i da imaju uvek dobru alternativu. Međutim u kockarnicama izgube sve te osobine i kvalitete i postaju slika i prilika Alekseja Ivanoviča i „babuške” Antonide Vasiljevne (junaci romana „Kockar” Fjodora Dostojevskog).
Ludopatija, ludomanija ili zavisnost od kockanja je ozbiljna bolest. Olako se potcenjuje, više se smatra slabošću karaktera, porokom ili prolaznom epizodom zbog čega proizvodi još dublje i teže posledice, ne samo na zavisnika već i na njegovo najbliže okruženje. Ništa ne može tako brzo i temeljno da isprazni račune kao kocka: ni bračni supružnici, ljubavnici i ljubavnice, droga, alkohol, poslovne kombinacije ili promašene investicije.
Totijevo prokletstvo
Problem kockanja je isplivao na površinu jer je italijanska agencija za borbu protiv pranja prljavog novca, po službenoj dužnosti, morala da proveri ogromne iznose novca koje je kapiten Rome Frančesko Toti uplaćivao na račune kockarnica u Monte Karlu, Las Vegasu ali i svojim prijateljima.
Bivši kapiten Rome je klasičan primer velikog fudbalera koji ne uspeva da pronađe svoje mesto po završenoj fudbalskoj karijeri. Ne može se reći da se nije trudio: probao je da bude sportski funkcioner, otvorio je menadzersku agenciju, rastao se sa suprugom s kojom ima troje dece, pronašao novu verenicu sa kojom želi da stvori novu porodicu, promenio mesto stanovanja, poveo tzv. „rat roleksa” sa Ilari Blazi (šougerlom sa kojom je u procesu razvoda), nazvan tako jer se požalio da je Blazijeva pokupila njegovu kolekciju skupocenih satova dok je on zauzvrat odneo firmirane tašne i odeću televizijske voditeljke.
Ništa nije pomoglo. Prvi izlazak Totija u javnost sa novom partnerkom je bio baš u kneževini na Azurnoj obali gde je posle odgledane utakmice Monaka i Klermona proveo celo veče u ekskluzivnoj „Salle Blanche” kazina Monte Karlo u koju nekadašnji as Rome ulazi kao „platinum” klijent.
Samo u poslednjih par meseci prema nalazima nadležnih italijanskih organa Toti je na račun „Societe financiere d’encaissement” u Monte Karlu uplatio 1.300.000 evra. Na svim čekovima, kao obrazloženje uplate stoji: „Finansiranje večeri koje poznata ličnost voli da provodi u kockarnicama Kneževine”.
Totijeva strast prema igrama na sreću je toliko velika da često iznajmljuje privatne dzetove da ga prevezu od Čampina (manjeg rimskog aerodroma) do Azurne obale.
Od kazina do kazina
Česti posetioci Monte Karla su i aktivni igrači. Vojčeh Ščesni je morao da napusti Arsenal zbog strasti prema kocki, ali nije odustao da kad mu se ukaže prilika provede par sati u najpoznatijem evropskom kazinu. Poljski čuvar mreže je, dok je bio u Romi, često odlazio sa tadašnjim klupskim drugom Rađom Najngolanom u Monte Karlo, dok je Belgijanac, u vreme kad je igrao za Inter, posećivao bliži kazino u Luganu gde je po sopstvenom priznanju izgubio 150.000 evra za par sati. Među Totijevim čekovima je i jedan od 180.000 evra na ime kockarskih dugova „Nindze”.
Mario Baloteli je poslednje veče pred neslavni odlazak iz Mančester Sitija proveo u lokalnom kazinu zaradivši 28.000 funti na ruletu a onda je šmekerski poklonio 1.000 funti prvom beskućniku na koga je naišao.
Arturo Vidal je u jednoj noći izgubio toliko novca da je vidno iznerviran po izlasku slupao „ferari“ na izlaznoj kapiji kazina.
Nekadašnji engleski as Vejn Runi je za dva sata na „blekdzeku” ostao bez pola miliona evra. Međutim, „rak rana” Runija je poker na kojem je izgubio bogatstvo, često igrajući u društvu Kristijana Ronalda čiji su gubici bili znatno manji.
Za razliku od Runija, Žerar Pike doskorašnji fudbaler Barselone i bivši Šakirin partner, dokaz je da ima nešto u priči o ljubavi i kocki. Pike je na pokeru toliko dobar da zarađuje igrajući turnire.
Njegovim stopama ima nameru da pođe i Nejmar. Osim što već „trenira” igrajući poker, brazilska zvezda PSŽ-a je najavio da će se po završetku fudbalske karijere posvetiti igranju turnira pokera po čitavom svetu.
Depresija vreba iza ugla veliki broj fudbalera po okončanju karijere. Obezbeđena životna egzistencija, mogućnost da se bude doživotni turista izgleda primamljivo običnim smrtnicima koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ali ne i onima koji su do četrdesete bili u turbo brzini. Malo pročitanih knjiga i puno para, posle zadovoljenja svih primarnih nagona, autoput su za besmisao praćen alkoholom, drogama i kockom, pa ko preživi.
Piše: FRANKO BELMONTE za OKO / RTS
