11. Januara 2023.

Idit Tompson – žena koja je pogubljena zbog ljubavnikovog zločina

Pre 100 godina, 9. januara 1923. godine, Idit Tompson i njen ljubavnik Frederik Bajvoters pogubljeni su zbog ubistva njenog muža, iako nije bilo dokaza da je ona znala da će on biti izboden.

Zašto je ona osuđena i kako je ovaj slučaj i dalje relevantan posle čitavog jednog veka?

Dželat i njegovi pomagači bili su tačni kad su jednog ledenog utorka ujutro stigli u ćelije za osuđenike u londonskom zatvoru Holovej.

Pred njima je ležalo klonulo telo dvadesetdevetogodišnje Idit Tompson koja jedva da je bila pri svesti nakon što su joj više dana bili ubrizgavani jaki sedativi.

Zajaukala je kad je tim za pogubljenje ušao kod nje.

“Ma hajde, uskoro će sve biti gotovo”, rekao joj je jedan od muškaraca dok ju je dizao poduhvativši je oko struka.

Iditine ruke i članci bili su vezani i ona je bila poneta ka šupi u kojoj su je čekala vešala i podna vrata.

Bila je mrtva u roku od nekoliko sekundi.

Skoro kilometar dalje, u zatvoru Pentonvil, u isto vreme, njenog dvadesetogodišnjeg ljubavnika snašla je ista sudbina.

Tri meseca ranije, Fredi Bajvoters je izbo Iditinog muža Persija dok se bračni par vraćao kući iz pozorišta.

Fredi je sve vreme insistirao da je to bio napad za koji njegova ljubavnica nije znala da će uslediti.

Iditin zločin je bio što je bila privlačna, samostalna, iz radničke klase i neverna – žrtva, prema jednom stručnjaku koji je radio na slučaju, netrpeljivosti društva prema ženama koje se nisu pridržavale moralnog kodeksa tog vremena.

Kao što je produktivni romanopisac i scenarista Edgar Valas izjavio: “Ako je ikada u istoriji ove zemlje neka žena bila obešena iz čistih predrasuda neobaveštene javnosti i bez ijedne trunčice dokaza koji bi takvo vešanje opravdao, onda je ta žena Idit Tompson.”

“Želela je da bude nesvakidašnja”

Idit Grejdon bila je neko ko je želeo drugačiji život od onog koji se očekivao od jedne žene iz radničke klase.

Rođena u četvrti istočnog Londona Mejnor Park na Božić 1893. godine, bila je prva od petoro dece.

Kao najstarija, Idit bi pomagala majci da se stara o sestri i trojici braće.

Čim je završila školovanje, ambiciozna i inteligentna mlada žena uputila se u grad da bi tamo radila, pridruživši se klobučarima na veliko iz Barbikana Karltonu i Prajoru, kod kojih se brzo popela u hijerarhiji i postala glavni prodavac firme.

“Ona je bila neka vrsta obične žene koja je želela da bude nesvakidašnja”, kaže spisateljica Lora Tompson, koja je napisala dve knjige o ovom slučaju.

U januaru 1916. godine Idit se udala za špeditera Persija Tompsona, kupivši kuću u Kensington Gardensu broj 41, u Ilfordu, nedaleko od mesta na kom su oboje odrasli.

Zarađujući platu koja je bila veća od plate njenog novog muža – kao i od plate njenog oca – Idit je platila više od polovine vrednosti imanja od 250 funti, iako su papiri morali da budu izdati na Persijevo ime.

Kao sveže udata mlada žena od nje se očekivalo da se prepusti domaćinskom životu i majčinstvu, ali Idit je imala neke druge ideje.

Kao izvrsna plesačica, uživala je u noćnim izlascima po najluksuznijim londonskim hotelima i plesnima salama – mestima koja nisu bila namenjena ljudima njenog socijalnog statusa – a večeri je često provodila sa prijateljima u pozorištima, bioskopima i restoranima Vest Enda.

“Za mene je ona moderna ličnost, prava Gracija”, kaže Tompson, koja nije u srodstvu sa Idit.

“Ona je bila gradska devojka. Ambiciozna, perspektivna. Želela je da bude vlasnica sopstvene kuće, što i jeste bila, iako je kuća morala da se vodi na muževljevo ime.”

Idit, koja nije želela da bude ograničena konvencijama vremena, nije bila obična supruga.

Štaviše, imala je ljubavnika, zgodnog i šarmantnog muškarca koji je bio više od osam godina mlađi od nje.

“Upoznala sam ženu koja je izgubila tri muža”

Frederik Bajvoters je poznavao porodicu Grejdon pošto je išao u školu u isto odeljenje kao i jedan od Iditine braće.

Sa 13 godina, Fredi je napustio London da bi se prijavio u trgovačku mornaricu.

Tokom dopusta u junu 1921. godine, pozvan je na Ostrvo Vajt na vikend izlet sa Persijem, Idit i njenom sestrom Avis Grejdon.

Do kraja tog putovanja već je otpočela tajna romansa između ovog tinejdžera i Idit, koja se samo produbila kad je Fredi pozvan da odsedne nekoliko nedelja kod Tompsonovih.

On će napustiti Kensington Gardens broj 41 posle svađe sa Persijem, koji je ponekad zlostavljao suprugu.

Tokom svađe, Persi ju je gurnuo preko čitave sobe, posle čega joj je ostala ružna modrica.

Budući da je Fredi uglavnom bio odsutan, ljubavnici su se često dopisivali u pismima za koje je Idit insistirala da se unište čim se pročitaju.

“To su izuzetni dokumenti”, kaže Tompson, čija se nova knjiga detaljno bavi tim pismima.

“Krajnje su ekspresivna, ona su njena druga strana iskazana na papiru.”

Iditino pisanje oličeno je izlivima emocija i lutanjima između fakta i fikcije.

U jednom pismu, ona se prebacuje sa opisivanje banalnosti svakodnevnog života na ispoljavanje krajnje ličnih misli na temu seksa, abortusa i samoubistva.

Povremeno je bilo sadržaja koji je delovao prilično zlokobno.

Strastvena čitateljka proze, Idit bi ponekad zamišljala sebe kao nekakvog lika iz romana i tada bi nagoveštavala želju da se reši Persija, i to tako što bi mu ubacila sitne komadiće stakla u hranu.

U jednom pismu je napisala:

Juče sam upoznala ženu koja je izgubila tri muža i to ne u ratu, dvojica su se udavila a jedan je počinio samoubistvo, dok neki ljudi koje poznajem ne umeju da izgube čak ni jednog. Koliko je sve to nefer. Bes i Redž dolaze na večeru u nedelju.

U drugom je napisala:

Polagala sam velike nade u “sijalicu” i iskoristila sam mnogo – i to velike komade – neusitnjene – ali nije imalo efekta – mislila sam da ću konačno moći da ti pošaljem taj telegram – ali ne – ništa nije bilo od toga.

Profesor sa londonskog Univerzitetskog koledža Rene Vajs, koji je decenijama proučavao ovaj slučaj, veruje da pisma ne pokazuju ništa više od izleta “preterano bujne romantične mašte”.

Za Idit, njene reči će se pokazati smrtonosnim po nju.

“Zašto je to učinio?”

Trećeg oktobra 1922. godine, Idit i Persi su proveli veče gledajući komediju The Dippers u pozorištu Krajtirion blizu Pikadili serkusa.

Posle predstave, odvezli su se podzemnom železnicom do Liverpul strita pre nego što su se ukrcali u voz za Ilford.

Dok su hodali Belgrejv roudom ka kući, neki čovek je naleteo na njih dvoje.

Kad je prvi put saslušavana, Idit je ispričala policiji da je bila odgurnuta sa puta i da je posle toga zatekla muža kako leži na zemlji.

Pozvan je lekar i Persi je proglašen mrtvim.

Isprva se mislilo da je tridesetdvogodišnjak doživeo moždani udar, ali kad je policija ispitala njegovo telo, pronađene su rane od noža na njegovom vratu.

Po danu se lako videlo da je njegova krv bila razlivena na delu puta dugom 13 metara.

Persijev brat je rekao policiji da treba da razgovaraju sa Fredijem, koji se vratio u glavni grad dve nedelje ranije.

Pretresena je dvadesetogodišnjakova soba u kući njegove majke i tu je pronađeno prvo od Iditinih ljubavnih pisama.

U hodniku policijske stanice u Ilfordu, detektivi su namestili da se Idit i Fredi sretnu, u nadi da će se ona inkriminisati.

Nakon ovog susreta, ona je zakukala: “Zašto je to uradio? Nisam želela da to uradi. Oh, Bože, oh, Bože, šta mogu da učinim? Moram da ispričam istinu.”

Pretražena je njegova kabina na brodu Morea i pronađeno je još pisama zaključanih u kutiju, među kojima je i ona koja pominju Iditinu navodnu želju da Persi nestane iz priče.

Fredi nije negirao da je izbo Persija, ali je tvrdio da je ovaj zamahnuo na njega i da se on samo branio.

Kad mu je policija rekla da će Idit takođe biti optužena za ubistvo, Fredi je odgovorio: “Zašto ona? Gospođa Tompson nije znala za moja kretanja.”

“Atmosfera premijere”

Detalji iz pisama bili su objavljeni u svim novinskim izveštajima o pretpretresnom ročištu.

Optuženici su se našli u središtu prave bure.

“Bili su glamurozni. Imali su gotovo auru filmskih zvezda”, kaže Tompson.

“On je maltene izgledao kao Rupert Bruk, a ona mora da je isijavala ogromnu erotsku energiju.”

Šestog decembra 1922. godine, Idit i Fredi su uvedeni u prepunu sudnicu u Old Bejliju da im se sudi za ubistvo.

Masa se okupila rano ispred slavnog londonskog suda, a mesto u galeriji za javnost bilo je najtraženije u gradu.

Pred kraj devetodnevnog suđenja, nezaposleni muškarci bi stajali svake noći u redu ispred zgrade a potom narednog jutra prodavali svoje mesto u redu za više od prosečne nedeljne plate u Velikoj Britaniji.

Za pisca Beverlija Nikolsa, koji je u ono vreme bio mladi novinar i prisustvovao je čitavom suđenju, slučaj je pratila atmosfera “vremena Rimskog carstva kad su hrišćani bacani lavovima”.

Govoreći za emisiju na BBC-ju 1973. godine, on je opisao kako je Old Bejli “odisao atmosferom pozorišne premijere”.

“Imali ste sve te ljude koje biste obično viđali u počasnim ložama ili separeima; mnogo viđenih žena, ljudi željnih senzacija, i svi su se prema tome ponašali kao da je to nešto za šta su platili karte.”

Umetnici iz Madam Tisoa takođe su bili prisutni u sudnici broj jedan, crtajući dvoje najnovijih zlikovaca za koje se muzej nadao da će ih uvrstiti u svoju Galeriju užasa.

“Arogantna i sebična mlada žena”

Kao ključni dokazi tužilaštva, na sudu su čitani odlomci iz ljubavnih pisama.

Toliko su bile glasne reakcije iz galerije za javnost, da je porotnicima naloženo da pročitaju odlomke za sebe.

“Užas prilikom čitanja tih pisama naglas na sudu, to je ono što me najviše ubija – te lične, intimne reči i galerija za javnost koja se ponašala kao pomahnitali ludaci koji slušaju te privatne, privatne stvari – to vam je, po mom mišljenju, kao da namerno mučite nekoga”, kaže Tompson.

Vreme u kom se pojavio ovaj slučaj, posle Prvog svetskog rata, činilo se da je samo doprinelo narastajućem osećanju mržnje prema Idit, objašnjava profesor Vajs.

“Dominantna verzija je glasila da je Velika Britanija prepuna ratnih udovica, a tu se sad pojavila ova arogantna sebična mlada žena, uz to još skromnog porekla, koja je imala sve – izgled, lepu kuću, novac, dobrog muža, večere, plesove, pozorišta.

“I vidite šta je uradila. Jedan dobar čovek joj nije bio dovoljan.”

“Javnost je počela da se divi Frediju a žestoko da prezire Idit, sirenu koja je zavela muškarca i tako pokrenula lančanu reakciju koja je za posledicu imala muškarčevu smrt i gotovo sigurno ‘momkovo’ pogubljenje”, kaže profesor Vajs.

“Ta žena nije kriva”

Javnu netrpeljivost prema Idit očigledno je delio i sudija Širmen, koji bi se često ubacivao u ime tužilaštva.

Tokom njegovog sumiranja, on je poručio porotnicima – kojima se obraćao isključivo sa “gospodo” iako su bile prisutne i dve žene – šta misli o Iditinoj preljubi: “Siguran sam da ste vi, kao i svi drugi ljudi zdravog razuma, ispunjeni gađenjem nad ovako nečim.”

Dokazi protiv nje u najboljem slučaju su bili tanki.

Persijevo telo bilo je testirano na otrove i tragove stakla, ali nije pronađeno ništa što bi je inkriminisalo.

Svedočanstva očevidaca iz noći ubistva potvrdili su Iditin iskaz da je bila zatečena.

Uprkos očajničkim molbama njenog advokata da to ne čini, Idit je izašla da svedoči u svoju korist.

“To je za mene bio znak nevinosti, kada ste toliko odlučni da želite to da uradite”, kaže Tompson.

Ali Idit je počinila strašnu grešku.

Tužilaštvo je manipulisalo onim što je napisala u pismima, pronašavši lažne narative i dovevši u zabludu javnost oko vremenskih perioda kako bi je “saterali u ćorsokak”.

Porota se povukla 11. decembra.

Posle dva sata većanja, prestravljena Idit je napola donesena nazad u sudnicu da bi joj bilo saopšteno da su ona i Fredi proglašeni krivim za ubistvo.

“Porota greši. Ta žena nije kriva”, povikao je Fredi usred gungule koja je nastala u sudnici.

Preko perike sudije Širmena stavljena je crna kapa dok je izricao smrtnu presudu paru.

Idit je ispustila krik iz dubine grla dok su je odvodili u ćeliju.

“Nije imala nikakve šanse”

Peticija da se Fredi poštedi dželatove omče sakupila je više od milion potpisa.

Idit, s druge strane, činilo se nije pobuđivala previše simpatija.

“Ženama se nije dopadala jer su je se plašile; bila je jedna od onih žena za koje druge žene misle da se dopadaju muškarcima, bila je problematična i niste mogli da je žalite”, kaže Tompson.

“Nije imala nikakve šanse.”

U novinama su se pojavljivale kolumne o njoj, većina osuđujuća.

“Nije bilo okolnosti u slučaju koje bi izazvale i najmanje saosećanje”, napisao je Tajms.

“Čitav slučaj je jednostavan i turoban.”

Samoproklamovana feministkinja Rebeka Vest čak je napisala da je Idit “sirotinjsko dete, šokantno smeće od osobe”.

Posle pogubljenja, žene su pisale ministru unutrašnjih poslova Vilijamu Bridžmenu zahvaljujući mu se zato što je odbranio čast njihovog pola ne dozvolivši da joj se ukine smrtna kazna.

Idit je pisala pisma iz zatvora, ističući očaj žene koja iščekuje smrt.

U jednom pismu roditeljima ona je napisala:

Današnji dan izgleda kao kraj svega. Ne mogu da mislim – kao da sam suočena sa praznim, debelim zidom, koji ni moj pogled ni moje misli ne mogu da probiju. Nije u mojoj moći rasuđivanja da shvatim kako ova presuda može da se izrekne za nešto što nisam učinila, za nešto za šta nisam ni znala, pre toga ili dok se dešavalo.

Svaka žena osuđena na smrt tokom prethodne decenije bila je pomilovana, ali su molbe u Iditino ime bile uporno odbijane.

“Kad vidite koliko je truda i manevrisanja Ministarstvo unutrašnjih poslova moralo da uloži da bi bilo sigurno da će ona biti pogubljena, smrznete se od straha”, kaže Tompson, koja veruje da je Iditina preljuba doživljena kao “atak na moral” – ona vrsta ponašanja koje rizikuje da “uništi instituciju braka i sve što je sveto”.

“Sada je konačno sa njima”

Aukcija stvari iz domaćinstva Tompsonovih održana je u njihovom bračnom domu u septembru 1923. godine, a ljudi su napravili gužvu u bašti i na ulici u pokušaju da se dokopaju bilo čega što je pripadalo Idit.

Jedan od prisutnih aukcionara opisao je kako je “živa ograda obršćena zato što su ljudi koji su prisustvovali želeli da mogu da kažu prijateljima da su doneli nešto iz kuće”.

Voštane figure Idit i Fredija bile su glavna atrakcija u Madam Tisou, a činilo se da fascinaciji slučajem nema kraja.

Konačno su uklonjeni iz Galerije užasa osamdesetih.

Njihove figure su danas sklonjene u arhivu – vosak od kog su napravljene je propao a farba kojom su bile obojene se oljuštila.

Profesor Vajs se mnogo godina borio za to da Idit bude oslobođena krivice.

Njeno telo je 2018. godine ponovo sahranjeno sa njenim roditeljima na gradskom londonskom groblju u Mejnor Parku.

“Želeo sam da ispunim želju njene majke na samrti”, kaže on.

“Ona je sada makar konačno kod kuće sa njima.”

Za Tompson, Iditina sudbina je i dalje relevantna, iako je prošlo više od 50 godina otkako je smrtna kazna ukinuta u Velikoj Britaniji.

“Važno je podsetiti ljude da se ništa ne menja, predrasude uvek postoje, one samo menjaju oblik.

“Postoji jedno stravično upozorenje u ovoj priči: preispitajte vlastite najgore impulse prema ljudima prema kojima osećate predrasudu.

“Živimo u takozvanoj kulturi isključivanja – ona je bila bukvalno otkazana – i to je jedan veoma, veoma opasan impuls, ali društvu je očigledno teško da mu se odupre.”

Članak priredio: Ben Džefri



Izvor: BBC News na srpskom

Podijeli vijest na:

Pretplata
Obavijesti o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregledaj sve komentare