rošle su 23 godine od tragičnog ubistva beka Partizana, Harisa Brkića.
Postavljaju se mnoga pitanja, ali porodica i prijatelji ih nikada nisu dobili, a svi mi se i danas pitamo – zašto?
Hladno zimsko veče, 12. decembar 2000. godine i na televiziji se objavljuje strašna vest, koja se munjevitom brzinom širi po celom gradu pa i čitavoj državi, upucan Haris Brkić.
Šok, neverica, strah i strepnja.
Pristizali su igrači, stručni štab, porodica i novinari ispred Urgentnog centra.
ekar crno-belih dr Moma Jakovljević pamrti taj događaj kao jedan od najtežih u njegovoj višedecenijskom radu.
Tri dana je proveo posmatrajući ga u bolnici, ali nažalost ovaj sjajni igrač i čovek se nije probudio iz kome.
Nezapamćena tragedija, šok i muk.
Tog 12. decembra 2000. godine Haris je ranije izašao sa svog večernjeg treninga, nije mu bilo dobro.
Kada je došao do svojih kola nepoznati napadač mu je prišao i pucao na njega na parkingu ispred dvorane “Aleksandar Nikolić” (tadašnji “Pionir”).
Ustreljen je sa dva metka iz malokalibarskog pištolja u jagodničnu kost i ispod oka.
Slučajni prolaznik koji se zaterkao tu video je nepomično Harisovo telo pored automobila i odmah pozvao ekonoma Partizana, Nikolu Tomaševića, dok je trening još trajao.
Brkić je prevezen kolima hitne pomoći u Urgentni centar i operisan na neurohirurgiji.
Bio je u komi do 15. decembra ujutru, kada je njegovo srce prestalo da kuca
Na tmuran dan 17. decembra u Beogradu, Haris Brkić je ispraćen na večni počinak na Centralnom groblju.
Sahrani su prisustvovali kompletan tim Partizana i rukovodstva, predsednika svih klubova u kojima je igrao, rodbina, prijatelji i brojni navijači.
Dirljiv govor je održao njegov bliski prijatelj i kapitan Partizana Miroslav Berić.
“U početku se intenzivno radilo na tome da se otkrije ko je ubica, bili smo u stalnom kontaktu sa policijom, ali bez rezultata. Jedino što su nam rekli je da nije bilo motiva. To je bilo sve što smo saznali tokom prvih godinu dana, a posle nam se više niko nije obratio”, ispričala Radmila Brkić, majka ubijenog Harisa.
Majka je više puta pukušavala da javno prozove ubicu da joj odgovori na pitanja, koja je muče, uz obećanje da nikada neće otkriti ko je on. Prošlo je 22 godine, a odgovora i dalje nema.
“Samo da mi kaže zašto je to uradio. Koja je to Harisova greška bila, šta je toliko skrivio da neko puca u njega? Ništa drugo. Nikome ne bih rekla, ni policiji o kome se radi, meni njegova kazna ništa ne bi značila”.
GTR | Haris Brkić#streetartbelgrade #beogradskigrafiti #streetart #graffiti #grafiti #mural #belgrade #beograd #serbia #srbiija #street #art #painting #drawing #urbanart #wall #wallart #graffitiart #muralart #wallpainting #muralpainting #belgradestreetart #belgradegraffiti pic.twitter.com/noywl3ixm4
— Street Art Belgrade (@BGgrafiti) July 30, 2021
Jednom prilikom je Predrag Danilović, legenda Partizana, kasnije presednik crno-belih, a danas prvi čovek KSS-a rekao: “Partizan ne može da otkrije Harisovog ubicu, ali može da ga čuva od zaborava. Dok je nas i navijača tako će i biti”.
Brojne spekulacije, ali istina i dalje nije otkrivena
Haris Brkić je rođen u Sarajevu 24. jula 1974. godine, odrastao je u mešovitom braku od oca Ismeta i majke Radmile.
Košarku je počeo da trenira u sarajevskoj Bosni sa deset godina. U Partizan je došao 1992. godine, a posle pozajmice čačanskom Borcu, od sezone 1993/94 nastupao je za prvi tim Partizana.
Narednih šest sezona je uspešno igrao za Partizan. U tom periodu osvojio je tri titule prvaka države i tri nacionalna kupa. Sezone 1997/98, sa Partizanom je igrao Fajnal-for Evrolige u Barseloni.
U sezoni 1999/00 igrao je u Budućnosti iz Podgorice, sa kojom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije, a krajem 2000. godine ponovo se vratio u Partizan. Odigrao je tri zvanične utakmice pre tragičnog događaja.
Sa mladom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Turskoj 1996. godine, a bio je i povremeni član seniorskog sastava “plavih”.
Ovog 15. decembra se navršava 22 godine od smrti ovog sjajnog igrača i čoveka, a posle njega ostaje tuga i mnogo nerešenih pitanja.
Na “jugu” će se uvek pevati: “otiš'o si Harise ostala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa Juga”.
Takođe, u znak sećanja na Harisa Brkića – Bosna, Borac, Budućnost i Partizan, klubovi za koje je nastupao, svakog leta organizuju memorijalni turnir za mlađe selekcije.
Ljubitelji košrarke će Harisa pamtiti po originalnom stilu, neverovatnim osećajem za igru, po čudnesnom cik-cak dvokoraku, međuskoku, doskoku i čuvenom produženom koraku.
Teško će se ponoviti takav igrač na parketu, ali budućim generacijma bi trebalo da bude izazov da “skinu” makar deo poteza ovog vanserijskog asa u crno-belom dresu sa brojem pet.
B92.
