Goca je prije dve godine otkrila da je samo njen otac uspio da pobjegne on njih preko 40 iz pomenutog ozloglašenog logora.
“Samo pominjanje imena Jasenovac, u meni izaziva tugu, nelagodnost i strahotu. Moj otac je jako retko o tome pričao. U stvari, najviše sam o tim događajima saznala u knjizi Dragoja Lukića. ‘Rat i djeca Kozare’. Moj otac je inače iz Sreflija, to je kod Bosanske, sada Kozarske Dubice. Mislim da je ceo taj kraj završio u logorima ili ubijen. Tata je bio u Jasenovcu zajedno sa svojim ocem, odnosno mojim dedom, svoja dva brata – mojim stričevima, i 45 ili 46 članova uže porodice. Svi oni su ostali u jasenovačkom logoru, osim tate, koji je uspeo da pobegne. Tada je imao 12 ili 13 godina”, prisetila se Šabanova supruga.
Goca je tada iznijela nekoliko detalja o očevom bijegu.
“Tata, deda i drugi logoraši išli su preko nekog mostića koji je sa strane bio ograđen bodljikavom žicom. Terali su ih da pređu na drugu obalu kako bi ih ubacili u te peći. Deda je, međutim, viknuo ‘Juriš!’, i počeli su da beže. Pucali su im u noge, moj stric je samo rekao ocu: „Tata, ranjen sam“. Deda je uspeo da prebaci oca preko te bodljikave žice, košuljica mu se zakačila za nju. Ko ga je dalje gurnuo u vodu, ne znam. Nije znao da pliva, ali uspeo je da ispliva. Nije znao ni gde se tačno našao kada je došao do druge obale… Kad se dokopao te obale, trčao je i sutradan je naišao na neku partizansku jedinicu, kojoj se priključio. Bio je kurir kod Žarka Zgonjanina, tad je bio on general, to je bio njegov odred i tako je u partizanima dočekao kraj rata”.
Nažalost, ostali logoraši iz Mihajlove familije nisu bili te sreće, majka i sestre su bile negde u partizanima, ali u logoru niko nije preživeo.
“Spaljeni su njegov otac Steva, stričevi, braća Rajko i Milan i svi ostali članovi porodice. Po mom ocu Mihajlu, koga su zvali Mićo, Šaban i ja smo nazvali našeg sina”.
Nezavisne.com
