„Kad gore uspomene, neka gore i kuće. Jer, šta je čovek bez uspomena“, rekao je tada na uzvisini u kasarni Bair neko od Srba iz Svinjara.
Draganu Spasojeviću iz Severne Mitrovice, 17. marta 2004. godine predveče, ubili su oca. Dragan je i dan danas uveren da je hitac koji je presekao njegovog Borivoja (63) došao ili iz pravca mešovitog naselja Tri solitera ili s one strane Ibra.
Borivoje ubijen ni kriv ni dužan
Svaki mart Draganu iznova donese istu tugu, sećanje na poslednji razgovor sa ocem, sliku oca kako odlazi na posao, dogovor da se vide predveče, da u gradu popiju pivo. Otvore se ista pitanja, posebno ono – “zašto”, kad zna da njegov otac nije ni mrava zgazio.
“Otac je ujutru otišao na posao u Trepču gde je i proveo radni vek. Pretpostavljam da je, kad je čuo da su počeli nemiri, krenuo prema kući. Pogođen je snajperskim hicem kad je bio u Kolašinskoj ulici, odmah pored Ibra, na tek desetak metara od stana. Ubili su ga ni kriva ni dužna, na pravdi Boga”, priseća se za RT Balkan, tragičnih događaja 17. marta 2004. godine, Dragan Spasojević.
Par desetina metara dalje, na vratima terase svog stana, istog popodneva ubijena je hicem iz automatske puške Jana Tučeva, majka dvoje dece. Sem dvoje mrtvih na severnoj strani Ibra bilo je i tog i narednog dana i nekoliko desetina povređenih.
Za utapanje albanskih dečaka okrivljeni Srbi
Okidač za nasilje nad Srbima širom Kosova i Metohije bila je vest koja se pojavila u albanskim medijima da su 16. marta, četvorica albanskih dečaka iz sela Čabra koje se nalazi na levoj obali Ibra, nizvodno od Zubinog Potoka, upali u Ibar “bežeći od pasa i dece” iz susednog, srpskog sela Zupče, “da su se trojica dečaka utopili a da je tek jedan uspeo da ispliva”.
Te noći u Ibru su nađena tela dvojice dečaka, Egzona Delija i Abniju Veselija, dok telo trećeg dečaka, Fljorenta Veselija tada nije nađeno.
Za tragediju odmah su optuženi Srbi, bez ikakvog značaja ostala je činjenica da je kasnijom istragom UNMIK policija utvrdila da su optužbe na račun Srba iz sela Zupče bile neosnovane, da nikakvog krivičnog dela nije bilo.
Portparol UNMIK Neridž Sing kasnije je izjavio da je četvrti, preživeli dečak bio pod velikim pritiskom posebno albanskih medija da za smrt dece optuži Srbe, a Derek Čepel, portparol UNMIK-a demantovao je da su albanski dečaci stradali bežeći od Srba, navodeći da je nasilje bilo planirano. Komandant južnog krila NATO-a admiral Gregori Džonson, tih dana ocenio je da je masovno nasilje na Kosovu koje je i dalje trajalo – etničko čišćenje a da je nasilje bilo organizovano i orkestrirano.
Uvod u eksploziju nasilja
Ostalo je zabeleženo i da su događajima 17. i 18. marta 2004. prethodili brojni incidenti širom KiM, koji su, manje-više, bili uvod u eksploziju nasilja. Tih dana u većem broju gradova protestovali su vetarani tzv. OVK zbog hapšenja Selima Krasnićija, komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa u Prizernu kao i nekoliko njegovih oficira koji su privedeni na osnovu optužnice međunarodnog tužioca za ratne zločine.
U selu Čaglavica, 15. marta rafalno je iz vozila u pokretu pucano na 18-godišnjeg Srbina Jovicu Ivića dok je peške išao pored puta Priština – Skoplje. Ivić je tada teško ranjen, a Srbi su u znak protesta blokirali ovu magistralu.
Petnaestak dana ranije, više hiljada Albanaca protestovali su i demonstrirali u Kosovskoj Mitrovici na glavnom mostu na Ibru koji razdvaja severni i južni deo grada. Pokušali su i da probiju blokadu KFOR-a, da preću u severni deo grada.
Početkom marta, nedaleko od Lipljana ubijeni su Mirjana Marković i Zlatomir Krstić, pucano je na srpske kuće u Starom Gracku, u Prištini je eksplodiralo pet bombi, jedna je nađena ispred sedišta UNMIK-a, jedna je bačena na kuću Ibrahima Rugove.
Sukobi Albanaca i pripadnika UNMIK policije
Kosovska Mitrovica bila je 17. i 18. marta poprište žestokih napada na Srbe severno od Ibra. Glavni most izeđu južnog i severnog dela grada bio je još 16. marta uveče, odmah po saopštenju albanskih medija o utapanju albanskih dečaka, desetak kilometara uzvodno od Mitrovice, blokiran od strane međunarodnih snaga.
Sledećeg jutra, stotine Albanaca krenuli su preko mosta ka severnom delu grada, sukobili se sa pripadnicima UNMIK policije. U jednom trenutku uspeli su da probiju i barikadu na mostu, počelo je komešanje, na nekim mestima i sukobi sa grupama Srba koji su se trudili da demonstratima sa juga ne dozvole da se probiju u severni, srpski deo grada. Pripadnici UNMIK policije upotrebili su suzavac, gumene metke, šok bombe.
Oko podne počela je pucnjava, posebno iz pravca naselja Tri solitera. Malo posle 14 sati u Kolašinskoj ulici koja je odmah pored Ibra, nedaleko od glavnog mosta, ubijeni su Borivoje Spasojević i Jana Tučev, UNMIK policajac iz Bugarske je ranjen. Tek posle nekoliko sati, međunarodne snage uspele su da, koliko – toliko, uspostave red, ali su sukobi nastavljeni i sledećeg dana, 18. marta kada je zapaljena crkva u južnom delu grada.
Jana Tučev ubijena u svom stanu
Eleonora Tučev bila je 17. marta 2004. godine, na dan kad joj je ubijena majka, tek devetogodišnja devojčica. Njen brat Nikola imao je četiri godine, majku nije ni zapamtio. I Eleonori, kao i Dušanu Spasojeviću, svaki mart donese novu tugu, ako je tuga ikada, i na jedan jedini dan i na jedan jedini tren izšala iz života njene porodice.
Jana je ubijena u svom stanu, u trenutku dok je stajala pored prozora koji gleda na albanski deo grada pokušavajući da vidi šta se dešava napolju, dok su Albanci, s one strane reke nadirali preko mosta a gradom odjekivala pucnjava.
“Popodne, kao juče da je bilo, a ja sam bila mala, brat još manji, nikad neću zaboraviti kad je otac kleknuo na zemlju, zagrlio mene i brata, zaplakao i kroz suze jedva izustio: Šiptari su vam ubili majku. Onako mala, pokušavala sam da shvatim šta se dešava, kako je moguće da majke nema, da je nikad više neću videti, šta ćemo sad brat i ja bez majke”, pričala mi je prošle godine, na godišnjicu smrti njene majke, Eleonora Tučev.
Tog jutra, 17. marta 2004. godine, majku je videla poslednji put na parkingu ispred zgrade. Neredi su se već nazirali, počinjala je pucnjava.
“Rekla mi je da uzmem brata i da idemo kući. Mi smo otišli kod komšinke, majka je ušla u naš stan, stala pored prozora i tu ju je pogodio metak. Onako ranjena, krvava, uspela je da izađe na hodnik, tu je pala, priskočili su komšije, međutim, nije joj bilo spasa. I danas, nedostaje mi majka isto kao i prvog dana. Otišla je kad je najviše trebala i meni i bratu, da nas zagrli, da rastemo uz nju, da budemo sigurni, da imamo majku“, reči su Eleonore Tučev.
Za ubistvo Borivoja i Jane niko nije odgovarao
Za smrt Draganovog oca Borivaja Spasojevića, kao i za smrt Jane Tučeve, do dan danas niko nije odgovarao. Za onog ko je ubio njenu majku Eleonora nema reč mržnje, jedino ćutanje i pitanje:
“A, kako bi njemu bilo da je njemu neko ubio majku tog dana, kako bi se on osećao da je ostao siroče sa četiri ili sa devet godina”, pita Eleonora.
“Da je neko odgovarao za smrt mog oca – nije… Istražni tim UNMIK-a, stekao sam utisak, više je zanimalo otkud je moj otac bio na ulici nego ko ga je ubio, i to snajperskim hicem”, kaže Dragan Spasojević.
A, otkud njegov otac tog dana na ulici?
“Kad su dolazili teški dani i teški trenuci, ljudi nisu odavde bežali prema Zvečani, naprotiv, išli su prema mostu, ka Ibru, da brane svoj grad, svoje kuće, žene decu. Da nije tako bilo, ne bismo mi danas bili ovde”, kaže Spasojević.
Posle pogroma u Prištini nije bilo Srba
U par dana, nasilje nad Srbima rasplamsalo se širom Kosova i Metohije. U Prištini je 17. marta napadnuta zgrada “JU programa“ u kojoj je živela većina od par desetina Srba od 45.000 koliko ih je do rata bilo u glavnom gradu pokrajine. Zgrada ja zapaljena, tridesetak Srba sklonilo se u jedan stan kako bi se zaštitili, a snage KFOR-a uspele su, posle više pokušaja da ove ljude sklone u svoju bazu.
Istog dana zapaljena je i Crkva Svetog Nikole u Prištini, albanski ekstremisti zauzeli su stanicu UNMIK policije u naselju Vranjevac, zapalili više policijskih vozila. Posle pogroma u Prištini nije bilo Srba, devet godina kasnije, 2013. u ovom gradu slovom i brojem bilo ih je 53.
U naselju Čaglavica, na dva i po kilometra od Prištine, 17. marta oko 13 sati, nekoliko hiljada Albanaca probili su kordon KFOR-a, ušli u severni deo naselja, zapalili desetak srpskih kuća. Tog popodneva i naredne noći, hicima iz snajpera i od bombi ranjeno je nekoliko Srba. Istog dana KFOR je iz Čaglavice evakuisao žene, decu i starce u Laplje Selo i Gračanicu, nešto veće srpske enklave. Tak oko 18 sati, kada su u Čaglavicu ušle američke snage iz sastava KFOR-a, albanski demonstratni su potisnuti prema Prištini.
Stradanje Srba u selu Svinjare
Iz sela Svinjare, na par kilometara južno od Kosovske Mitrovice, tokom 17. i 18. marta 2004. godine proterano je 600 Srba i spaljeno više od 100 kuća. Kada su 17. marta uveče evakusani iz sela, UNMIK policajci Srbima su rekli da će se vartiti za dva – tri dana i Srbi su im poverovali. Kad su svi Srbi evakuisani, Albanci su ušli u selo popalili kuće, a da ih u tome niko nije sprečio niti pokušao da spreči. Posle paljenja kuća, krenula je pljačka.
Veliki broj Srba iz Svinjara danas žive u naselju Mali Zvečan iznad Zvečana, životare i sanjaju svoje kuće i svoje njive koje sada oru Albanci, o oru i žanju…
Prošle godine, na godišnjicu pogroma, bio sam u kući Dragana Antića na Malom Zvečanu. Sa njegovog kućnog praga vidi se dobar deo južnog dela Mitrovice, ali, ne i njegovo Svinjare. Možda je tako i bolje, jer, svaki pogled na selo, za Dragana je kao nož u srce.
I Dragan (82) i njegova supruga Stojanka (78) pričali su mi da su im uspomene na noć kada je izgorela njihova kuća i dan danas žive, kao da je sve bilo juče.
“Pred samo veče nasta vika, trka po selu, galama, komšije zovu jedni druge, pitaju šta da se radi, da bežimo, kuće malo dalje od nas već gore. Jedni viču da se beži, drugi neće, ispod sela, pogledam, kod pruge, lanac vojske, ne znamo je li UČK ili su Francuzi iz KFOR-a, iznad sela isto neka vojska. Stigoše kamioni, eakuacija u kasarnu Bair, ide ceo zaselak, 150 ljudi, neki su već pobegli ka Mitrovici. Ja na kamion, šta sam poneo, ništa, a u glavi mi slika da me je na tom istom mestu, 1943. godine, neki Nemac kao dečačića jurio džipom, da me zgazi“, priseća se Dragan noći pogroma.
Stojanka je 17. marta bila u Vrnjačkoj Banji, uveče, na vestima je videla da gore kuće na kraju njihovog zaseoka.
Uveče, iz kasarne Bair, gledali su kako Albanci pale njihove kuće, jednu po jednu, sistematski.
I dan danas Dragan se pita kako je te noći, ostao normalan, kako nije poludeo pred strašnim slikama koje su se ređale pred njegovim očima.
Draganu najžalije jedne knjige
“Posle smo kuću i imanje prodali nekom Albancu. A, šta drugo da radimo, prodali komšije, prodali i mi. Te noći, kad smo prodali kuću, sanjam pokojnu majku, veli mi: Ej, bre, gde se odvojismo… Razmišljam posle, verovatno mi je to rekla jer se neću sahraniti u istom groblju gde i ona“, pričao mi je tada Dragan.
Kad su došli na Mali Zvečan, prvo su kupili sto i stolice, kašike i viljuške, umesto kreveta dva dušeka.
“Kad sam se prvo jutro probudila, ja plačem kao kiša, a Dragan mi veli, ako je kakve vajde, da plačem i ja… A, vajde nema, nego smo krenuli sve iz početka. Ja, malo-malo sanjam ono naše dvorište naš ružičnjak, nailazili ljudi, gledali, divili se, kakve smo ruže imali a one su izgorele kad i kuća”, reči su Draganove supruge Stojanke.
Draganu najžalije jedne knjige koja mu je ostala, spaljena i ona sa kućom.
“Onog dana, čitavog popodneva, sećam se, čitao sam Sveto pismo, tražio odgovore. I našao, piše – doći će vreme kad će ljudi mrznuti jedni druge, i brat na brata, i sin na oca, i otac na sina. Pitao sam se otkad se zaratilo, šta bi, kako se sve pozavađa, kako đavo uđe u ljude. Čuju se pucnji, popodne je bilo, vika, galama napolju, ne zna se ko kud udara, kucaju komšije na prozor, viču – izlazi, Dragane, da bežimo i meni osta Sveto pismo na stolu… U stvari, uveče, kad su nas potrpali u kamione da nas voze u kasarnu, nismo se ni vraćali kućama, nego pravo na kamione, i meni sveta knjiga osta. Posle sam kupio drugo, u Sočanici”, kaže on.
Izgorele slike dece, predaka
Draganova rođaka Jasminka Antić prošle godine pričala mi je da joj je najžalije što iz kuće onog dana nisu spasili ni jednu sliku, slike dece, njihovog odrastanja, slike predaka. Sve je izgorelo.
“A ko da se u onoj trci seti slika kad su došli i rekli – bežite, a kuće na dvadesetak, pedeset metara, već gore… Ostadoše u štali tri krave vezane, svinje, osta sve sticano decenijama, sve planu, srećom, krave nisu izgorele, odveli ih Albanci, ukrali, a kako su mi samo dobre bile, nikad bolje nismo imali – pričala mi je o martovskim danima 2004. Jasminka Antić, čija je kuća sada na Malom Zvečanu u istoj ulici gde i Draganova, samo malo dalje.
Svaki 17. mart vraća uspomene. Teški dani ponovo se preživljavaju na Malom Zvečanu. Jasminka mi je pričala, kao sad da gleda svog sina kako s krova kuće prati rulju kako se približava, kako pale sve pred sobom, kako planjava jedna po jedna kuća…
“Oni iz Kfora kao drveni, stoje i gledaju. U kući sin od 19 godina, muž, svekrva, ja… Dvoje dece u školi u Mitrovici, ne mogu da se vrate… Kad se samo setim te večeri. Uveče stigoše s kamionima, jedni iz sela hoće da idu, drugi neće, vojnici viču morate da bežite, prvo smo se u kamione smestili mi, žene, deca, starice, starci… Svu noć gore naše kuće, ujutru na naše lepo selo spustio se dim, crn, ništa se ne vidi, ni naše kuće ni zgarišta”, ispričala mi je tada Jasminka.
Zlatibora su živog zapalili
I iz Kosova Polja 17. marta proterani su svi prostali Srbi, a, istini na volju, od marta 1999. godine kada je u ovom naselju bilo 9.000 Srba, do 2004. nije ih mnogo ni ostalo.
Tog dana Albanci koji su do Kosova Polja stizali autobusima iz Drenice zapalili su zgradu opštine, organizovali napade pa zapalili Dom zdravlja i školu “Sveti Sava”, a zatim do temelja spalili više srpskih kuća. Spaljene su obe crkve – crkva Svetog Nikole u Kosovu Polju i crkva Svete Katarine u selu Bresje.
U centru Kosova Polja, rulja je polila benzinom i živog spalila meštanina Zlatibora Trajkovića. Njegova supruga Radimila desetak godina kasnije ispričala je novinarima kako je tog dana selo počelo da gori, kako je sa suprugom izašla na ulicu kada ih je opkolila masa Albanaca i kako su Zlatibora odmah počeli da udaraju. Nju je spasio jedan komšija Albanac koji ju je uhvatio za ruku, istrgao iz mase, i odveo do kuće u kojoj su bila dva njena devera, njihovi sinovi, snaha, beba od šest meseci.
Naredne noći iz jedne šupe u kojoj su se krili izbavili su ih pripadnici KFOR-a i prebacili do stanice UNMIK u Kosovu Polju a zatim na Merdare. Porušeni su tada i spomenici na pravoslavnom groblju a u Kosovu Polju spaljeno je više od 10 srpskih kuća. Vatrogasci koji su bili u blizini reagovali su, ispričali su neki svedoci, samo kada je pretila opasnost da se vatra proširi na albanske kuće u blizini. Tada se, prema izveštajima, desilo i da je evaukaciju nekih od Srba izvela kosovska policija, dok su se međunarodni policajci brinuli o evakuaciji sopstvenih porodica.
U Lipljanu su napadi na Srbe počeli 17. marta oko dva popodne. Srbin Nenad Vesić ubijen je vatrenim oružjem u svojoj kući, više osoba je povređeno, neki komšije Albanci pokušali su tada da spreče prilazak napadača srpskim kućama, navodi se u jednom kasnijem izveštaju… Opljačkano je i srušeno 30-tak srpskih kuća.
Dan kad je gorela Bogorodica Ljeviška
U carskom Prizrenu, nasilje je počelo takođe 17. marta popodne, u gradu se zateklo tek oko 50 Srba, a Albanci koji su stigli uglavnom autobusima iz okolnih mesta spalili su na području grada Saborni hram Bogorodice Ljeviške iz 12. veka, Crkvu Svetog Spasa iz 14. veka, Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija iz 19. veka, Crkvu Svetog Nikole iz 14. veka, Crkvu Svetog Georgija iz 15. veka, Crkvu Svete Nedelje iz 14. veka, zapaljen je i manastir Svetih Arhangela, monasi su evakisani. Istog dana zapaljena je zgrada Bogoslovije “Kirilo i Metodije” zgrada Episkopije, u podrumu zgrade Bogoslovije nađeno je ugljenisano telo Dragana Nedeljkovića iz Prizrena.
Albanci su pokušali da uđu u bazu KFOR-a u Prizrenu u kojoj je bilo sklonjeno 58 Srba, ali je njihov napad odbijen.
U Peći su zapaljene crkve, Albanci su uspeli da uđu u povratničko selo Belo Polje gde su spalili 25 kuća Srba povratnika, oskrnavili su i pravoslavno groblje, crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice. Srbi su evakuisani u bazu KFOR-a u selu Zagrmlje. U Gnjilanu je ubijen profesor Slobodan Perić, spaljeno je 18 kuća, pretučeno 20-tak uglavnom starijih muškaraca. U Vitini je, prema tadašnjim izveštajima, nekoliko Albanaca pokušalo da spreči paljenje srpskih kuća, dok su pripadnici UNMIK-a i KFOR-a posmatrali događaje, neki obučeni u civilna odela. I u Đakovici su spaljene crkve, pet starica koje su živele u porti crkve Presvete Bogorodice evakusane su u poslednji čas.
Dostupni podaci govore da je 17. i 18. marta 2004. godine iz svojih kuća prognano najmanje 4.000 Srba, 28 ljudi je poginulo, 35 pravoslavnih manastira je spaljeno, uništeno, oskrnavljeno, zapaljeno je i uništeno blizu 1.000 srpskih kuća.
Albanac Alem Kurti, upamćen po snimku na kome se vidi kako lomi krst na hramu Svetog Ilije u Podujevu, preminuo je pre sedam godina, u Kliničkom centru u Prištini.
Mediji u Prištini preneli su da je umro u teškim mukama.
RT
