Godišnjica oslobođenja Lenjingrada: Sloboda nakon 872 dana

Opsada Lenjingrada trajala je skoro 900 dana i odnela je ogroman broj života. Bitka za Lenjingrad postala je najduža bitka u istoriji Drugog svetskog rata i završila se na ovaj dan – 27. januara 1944. godine. Nesalomivost, hrabrost i požrtvovanost stanovnika grada i vojske ostaće zauvek u istoriji ruske i svetske istorije

Pre tačno 80 godina Crvena Armija oslobodila je Lenjingrad posle 872 dana blokade. Drugi najveći grad SSSR-a ostao je nesalomiv, uspeo je da pokvari planove Nemačke, ali je za to platio ogromnu cenu. Tokom blokade i oslobađanja grada poginulo je skoro milion civila i oko pola miliona vojnika. Zbog toga ne treba da čudi zašto se Dan oslobođenja Lenjingrada u Rusiji izuzetno poštuje. Ni jedna žrtva ne sme biti zaboravljena, kao ni podvig civila i vojnika. 

“Nedavno je i blokada Lenjingrada prepoznata kao čin genocida. Bilo je krajnje vreme da se to uradi. Organizujući blokadu, nacisti su namerno nastojali da unište stanovnike Lenjingrada – sve, od dece do staraca. To potvrđuju njihova dokumenta”, izjavio je ruski predsednik Vladimir Putin u novembru 2022.

Opsada 

Nakon napada na SSSR i brzog napredovanja prvih meseci rata, Nemačka je mislila da će “blickrig” biti uspešan, a da će nakon zauzimanja Lenjingrada brzo napredovati ka Moskvi. Prema nemačkom planu za Istočni front, početni zadatak Grupe armija Sever bio je da zauzme Lenjingrad do sredine septembra 1941. Međutim, branioci grada odmah su naterali Nemce da promene planove. Ne želeći da gubi vreme, načelnik Generalštaba kopnene vojske Nemačke Franc Halder ubedio je Adolfa Hitlera da tenkove i mehanizaciju prebaci prema Moskvi, a Lenjingrad ostavi pod blokadom.

U opkoljavanju grada poslednja železnička pruga presečena je 29. avgusta 1941. godine, dok je blokada počela 8. septembra 1941, kada je zauzeto mesto Šliselburg. Nakon toga, grad je bio odsečen od “velike zemlje”.

Ofanziva fašističkih trupa na Lenjingrad počela je 10. jula 1941. godine, a u avgustu su se već vodile teške borbe na periferiji grada. Tada je počela opsada Lenjingrada, koja je trajala skoro 900 dana. Cilj fašističkih trupa bio je da slome otpor branilaca grada i zauzmu ga.

Prema “Vojnoj enciklopediji”, u tezama izveštaja “O opsadi Lenjingrada” pripremljenog u Hitlerovom štabu 21. septembra, zabeleženo je: “Prvo blokiramo Lenjingrad (hermetički) i uništavamo grad, ako je moguće, artiljerijom i avijacijom… Ostaci trupa ostaće tu celu zimu. Na proleće ćemo prodreti u grad… Sve što ostane živo odvešćemo dalje u Rusiju, ili ćemo uzeti zarobljenike, sravniti Lenjingrad sa zemljom i dati Finskoj područje severno od Neve.”

Nemci su se nadali da će otpor popustiti posle gladi i hladne zime, pa će bez većih problema zauzeti grad. Ispostavilo se da je zima 1941. bila najhladnija u dotadašnjoj istoriji. Srednja dnevna temperatura je već do 11. oktobra pala na nula stepeni Celzujusa. Ljudi su umirali od hladnoće gde god su se zatekli. U februaru specijalni timovi su uklanjali više od 1.000 tela dnevno s ulica. 

Bez obzira na sve napore, stalno granatiranje grada, blokadu, borbe i vanljudske uslove, Lenjingrad je postao prvi grad kraj čijih zidina su nacisti bili zaustavljeni u leto 1941.

Odbrana grada postala je najvažniji preduslov za uspeh u odbrani Moskve i kamen temeljac pobede. Bitka za Lenjingrad postala je najduža bitka u istoriji Drugog svetskog rata.

Smrt je harala gradom

Koliko je Lenjingrad bio nepremostiva prepreka za Nemce i koliko ih je nerviralo što nisu uspeli da ga olako zauzmu, govori i činjenica da nacisti nisu štedeli ni snagu, ni oružje: na grad je ispaljeno oko 150 hiljada granata i bačeno je više od 107 zapaljivih i visokoeksplozivnih bombi.

Stanje u Lenjingradu se pogoršavalo svakim danom. To se pre svega odnosilo na hranu. Prema zvaničnim dokumentima, 12. septembra 1941. žita i brašna bilo je dovoljno samo za 35 dana, testenine za 30, a mesa za 33 dana. Dnevni obrok hleba bio je 800 grama za radnike, 600 grama za zaposlene, a 400 grama za decu i penzionere. Uskoro je gramaža obroka postala još manja. Od 1. oktobra 1941. godine obrok hleba za radnike smanjen je tri do šest puta – na 400 grama dnevno za zaposlene, za decu i penzionere – na 200 grama.

Tokom blokade, više od 641 hiljada stanovnika umrlo je od gladi i granatiranja (prema drugim izvorima, najmanje milion ljudi). Dakle, kao rezultat smrtnosti, evakuacije i dodatne regrutacije u vojsku, broj stanovnika Lenjingrada se, od septembra 1941. do septembra 1942. godine, smanjio za milion i 837 hiljada ljudi i spao je na svega 707.000. U najtežim uslovima tokom blokade, ljudi su snabdevali front naoružanjem, opremom, uniformama i municijom. Borba za Lenjingrad bila je izuzetno žestoka, pre svega jer ni vojska, ni civili nisu smeli da dopuste da grad bude uništen.

Operacija “Iskra”

Crvena armija je u više navrata pokušala da svim raspoloživim snagama deblokira grad, ali bez uspeha. Između 19. septembra 1941. i 29. aprila 1942, te 26. septembra 1942. i 17. februara 1943, učinjeno je više od 50 beznadežnih pokušaja da se napreduje ka Sinjavinu i punktu Mga, ne bi li se probile neprijateljske linije. 

Samo 1941. godine, tokom prve i druge Sinjavinske operacije, na ovom malom komadu zemlje stradalo je najmanje 68.000 ljudi. 

Međutim, ovaj pokušaj proboja omogućio je Govorovu i Mereckovu da bolje razumeju teren i sposobnosti neprijatelja. Staljin je predložio da sledeća operacija bude nazvana simbolično – “Iskra”. Sa zapada, duž južne obale Ladoškog jezera, nastupala je 67. armija pod komandom Mihaila Duhanova, sa istoka je nastupala 2. udarna armija, predvođena Vladimirom Romanovskim. Nemačka odbrana je bila izuzetno jaka na tom području.

Zamenik komandanta Volhovskog fronta Ivan Fedjuninski, koji je bio odgovoran za celokupnu koordinaciju operacije “Iskra”, vodio je 302.000 ljudi, pet puta više od nemačkih trupa kod Sinjavina. Prva faza zahtevala je stvaranje kopnene veze s Lenjingradom, druga faza je imala za cilj zauzimanje punkta Mga, vitalnog komunikacionog čvora, kako bi se uspostavila železnička veza sa centralnim regionima Rusije.

Operacija je prvobitno bila planirana za početak decembra. Međutim, pošto se Neva zbog relativno blage zime polako ledila, odložena je za mesec dana.

Dvanaestog januara 1943. godine, posle bombardovanja u zoru i dva sata artiljerijske paljbe, dva fronta su počela da napreduju jedan prema drugom kroz koridor širok 12 km. Značajan napredak ostvaren je na zapadu, gde je udarac, suprotno očekivanjima Nemaca, zadat severno od Nevskog mostobrana. Trupe su već prvog dana obezbedile položaj na levoj obali Neve površine 6 km sa 3 km.

Put života

Nemački obruč oko grada probijen je 18. januara 1943. Isturene jedinice dva fronta susrele su se južno od Radničkog sela broj 5, koje se nalazi na železničkoj pruzi koja povezuje Sinjavino i Šliselburg, odbile su nemački kontranapad i do podneva provalile u utvrđeno selo.

Nemačka komanda naredila je da se napusti Šliselburg, pri čemu je oko 8.000 vojnika i oficira uspešno pobeglo. Do 20. januara kopneni koridor širok oko 10 km južno od jezera Ladoga bio je očišćen od neprijateljskih snaga. 

Odmah nakon proboja nemačkog obruča u grad počela je da stiže hrana, voda, municija. Tada je počela evakuacija preživelih. Proboj blokade je dobio simboličan naziv “Put života”. 

Nakon još nedelju dana žestokih borbi, Lenjingrad je 27. januara 1944. bio potpuno oslobođen od blokade. U znak sećanja na to, u Lenjingradu je istog dana bio priređen vatromet.

Kažu da je nakon zauzimanja Ševardinskog reduta Napoleonu rečeno: “Rusi se ne predaju.” Čini mi se da Lenjingrad sada govori ove reči celom svetu – Ksenia Polzikova-Rubets, učiteljica, 15. januara 1942.