Savo Milićević je osamdesetjednogodišnji Čačanin, koji je vrhunski, ali amaterski poznavalac pečuraka koji od malih nogu upoznaje njihov čudesni svet. Bez obzira na iskustvo, kako kaže, nikad uberbu gljiva ne ide bez priručnika.
“Pečurke jedem još od malih nogu, kada mi je bilo pet godina počeo sam ih jesti, i u godini dana imam bar 20-ak obroka čistih pečuraka. Toliko sam ih jeo i ni jednom se do sada nisam otrovao. Učio sam od mojih starijih o pečurkama, najpre u selu mi je prvo baba pričala o gljivama. Jednom prilikom, ugledala je pečurku pevac, ja sam se pitao šta je pevac, tako su se zvale sunčanice kod mene u selu”, rekao je Savo kojeg mnogi znaju i po nadimku Gljivar.
Dodaje da se ipak tokom branja moraju poznavati posebne metode uz pomoću kojih se razlikuju jestive gljive od otrovnih.
“Kada odem daleko van ovih krajeva, vrlo sam oprezan da proverim da li je stvarno to ta pečurka, jer one često poprime i neko lokalno obeležje, jer kada sam bio na Zlataru, tamo je sasvim drugačije, kao da različito rastu i vrganji. Oni jesu, zapravo isti, ali malo je drugačiji izgled kada ih gledaš u šumi, nego što je u ovom našem kraju” pojasnio je on.
Savo poznaje sve gljive koje niču u šumama Srbije, i ističe da mnoge naizgled mogu da zavaraju.
“Od zelene pupavke i zavodnice, treba se čuvati, kao od zmije,a li među njima ima i jedna najkvalitetnija po mom mišljenju, a u narodu je zovu Gaća ili Jajčara”, kaže Savo.
Ovaj vremešni čovek savetuje da je oprez pri branju pečuraka neophodan, ali često ne i dovoljan.
Dakle, bez sreće i znanja ne idite u šumu po gljive, jer neke su pečurke nažalost jestive samo jednom. Naš narod je najviše upoznat sa lošim efektima gljive ludara, koja kod onih koji je konzumiraju može da izazove halucinacije.
