Severnokorejska vlada je proteklih nedelja povukla nekoliko poteza kojima je fizički i simbolično prekinula i ono malo veza koje je imala sa južnim susedom. Ona je time okončala višedecenijsku politiku koja je, bar formalno, kao cilj isticala ujedinjenje korejskog naroda sa obe strane 38. paralele.
Sve je, čini se, počelo govorom lidera Kim Džong Una u skupštini sredinom januara, kada je izjavio da njegova zemlja treba da odustane od svih koncepata koji podrazumevaju zbližavanje i detant s Južnom Korejom, poput “ponovnog ujedinjenja” ili “pomirenja”, i zatražio od poslanika da odobre promene u ustavu kojima bi Južna Koreja bila označena kao primarni protivnik i glavni neprijatelj.
Formalni prekid svih veza između dve Koreje – koji su motivi severnokorejskog lidera Kim Džong Una
Kim je poslanicima sugerisao, i uopšte svojim sunarodnicima, da prestanu da Južnokorejce nazivaju “zemljacima” i čak rekao da bi Skupština u Pjongjangu mogla da razmotri uvođenje u ustav odredbe kojom se u slučaju izbijanja rata na Korejskom poluostrvu kao cilj države definiše zauzimanje čitave teritorije južnog suseda.
Raskid veza i uklanjanje simbola zbližavanja
Nakon tog govora ukinuti su Komitet za miroljubivo ujedinjenje zemlje i druga politička tela zadužena za međukorejsku saradnju i presečena pruga koja je vodila do granice sa Južnom Korejom.
Narodna skupština Demokratske Narodne Republike Koreje početkom februara je izglasala i ukidanje svih zakonskih akata koji su podržavali ekonomske veze sa južnim susedom.
Kim Džong Un u Skupštini
Među njima je, ističu mediji u istočnoj Aziji, i onaj koji se odnosio na turistički projekat u okviru kojeg je oko dva miliona južnokorejskih turista posetilo severnokorejsku planinu Kumgang krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina.
Mada u realnosti obustavljen još davne 2008. godine, nakon incidenta u kojem su severnokorejske snage bezbednosti usmrtile stariju južnokorejsku građanku koja je verovatno slučajno zalutala u prostor pod kontrolom vojske, taj projekat, koji je početkom ovog veka predstavljao simbol saradnje i uzlaznih odnosa između dve zemlje, do početka ovog meseca i dalje je postojao na papiru.
Južnokorejski mediji govore i o tome da satelitski snimci pokazuju da je proteklih dana u severnokorejskoj prestonici Pjongjang uklonjen još jedan važan simbol zbližavanja dveju zemalja korejskog naroda s početka ovog veka – spomenik po imenu “Luk ujedinjenja” koji je, prikazujući dve žene u nacionalnoj nošnji koje zajedno drže kartu Korejskog poluostrva, izražavao stremljenje ka njegovoj ponovnoj političkoj integraciji.
U svom prošlomesečnom govoru u parlamentu posvećenom potpunom konceptualnom, političkom i psihološkom razlazu s Jugom, šef Radničke partije i države Kim Džong Un dotakao se tog spomenika, postavljenog na južnom ulazu u grad 2001. godine, kao jednog od anahronizama koji bodu oči.
Privremeno otopljavanje odnosa
Sve navedeno ne ostavlja sumnje da je Severna Koreja napustila višedecenijsku formalnu politiku zbližavanja usmerenog ka ujedinjenju u budućnosti, koja je formulisana zajedničkim kominikeom još 1972. godine, i to na inicijativu tadašnjeg severnokorejskog predsednika Kim Il Sunga.
Jun Sok Jol
Smatra se da je bio odlučio da poboljša odnose sa južnim susedom zbog zabrinutosti da bi usled (tadašnjeg) političkog zbližavanja Vašingtona i Pekinga mogao da izgubi vojnu i ekonomsku podršku Kine.
Prvi pravi, konkretni koraci u pravcu političkog i ekonomskog zbližavanja dve Koreje, međutim, preduzeti su tek početkom ovog veka, nakon što su se u junu 2000. godine prvi put lično sastali lideri tih ideološki i vojno suprotstavljenih država, Kim Džong Il i Kim De Džung.
U ekonomskom smislu, konkretni plod tog susreta bila je industrijska zona Kesong, desetak kilometara unutar Severne Koreje, u kojoj je do 2016. radilo preko 100 južnokorejskih preduzeća, koja su zapošljavala više od pedeset hiljada severnokorejskih radnika.
To privremeno otopljavanje odnosa omogućilo je i pojedinim porodicama sa obe strane granice da se sretnu posle nekoliko decenija razdvojenosti.
Okretanje leđa Kima politici dede i oca
I mada je istina da je diskurs o ponovnom ujedinjenju i izmirenju u prošlosti najčešće bio mrtvo slovo na papiru i da su pomenuti zajednički ekonomski poduhvati uglavnom bili projekti koje su “gurale” južnokorejske vlade koje je formirala tamošnja Demokratska partija, te da suštinski nisu imali podršku konzervativaca, analitičare u regionu brine činjenica da je Kim Džong Un sada i zvanično okrenuo leđa politici svog dede i oca.
Ovih dana u istočnoj Aziji se stoga puno piše o razlozima za to, pogotovo u svetlu izjave predsednika Republike Koreje Jun Sok Jola, koji je kritikujući predstojeće formalno proglašenje svoje države za neprijatelja kao antinacionalno, rekao i da nije sasvim jasno šta se nalazi iza te promene političkog kursa Severne Koreje.
U pokušaju da nađu odgovor na to pitanje, analitičari u Istočnoj Aziji najpre navode činjenicu da je Severna Koreja, kroz nekoliko sastanaka na najvišem nivou sa ruskim liderima prošle godine, uspela da od Moskve obezbedi ekonomsku pomoć i transfer važnih vojnih tehnologija.
One su joj, smatra se, omogućile da uspešno lansira svoj prvi vojni satelit i poboljša dizajn podmornica, tako da na njih može da smesti više projektila sposobnih da nose nuklearne bojeve glave.
Kada je reč o ekonomiji, veruje se da je Moskva obećala severnokorejskim partnerima stabilno snabdevanje naftom i hranom, te da je počela da odmrzava nekoliko desetina miliona američkih dolara severnokorejskog novca koji je bio na čuvanju u Rusiji a koji je bio zamrznut u skladu sa sankcijama Ujedinjenih nacija uvedenim protiv komunističke zemlje zbog njenog nuklearnog i raketnog programa.
Sateliti, bombe, rakete i podmornice
Vojni sateliti su od suštinskog značaja za bezbednost komunističke države jer, mada poseduje nuklearne bombe i rakete srednjeg i dugog dometa koje može da lansira na teritoriju najvećeg geopolitičkog protivnika SAD, do sada nije mogla da precizno i uspešno prati kretanje američkih udarnih grupa oformljenih oko nosača aviona ili da prikupi informacije o uporištima sa nuklearnim silosima i drugim važnim vojnim metama u SAD.
To praktično znači da nije mogla da efikasno upotrebi oružje koje poseduje u slučaju da bude napadnuta.
Takođe, podmornice su vrlo bitne, ne samo zato što mogu da se približe obali neprijatelja i vežu za sebe deo njegovih izviđačkih i pomorskih snaga, već i stoga što nude opciju uzvratnog udara, čak i ako protivnik uspe da intenzivnim raketiranjem i bombardovanjem prvi neutrališe kopnene nuklearne snage komunističke države, upravo bi podmornice, ako ostanu uspešno prikrivene, bile te koje bi ga kaznile razornim nuklearnim odgovorom.
Ruska pomoć i pažnja sveta
Argument je, dakle, taj da je vlada u Pjongjangu zahvaljujući ruskoj pomoći stekla ekonomsku sigurnost i pouzdanje u sopstvenu snagu da se vojno odupre eventualnoj zajedničkoj agresiji Južne Koreje i SAD, i da je to razlog zašto se ona sada oseća dovoljno samouverenom da raskine i ono malo preostalih veza koje je imala sa Seulom.
I mada to mišljenje ima smisla, ono zapravo objašnjava zašto Pjongjang može sada sebi da priušti da objavi da se odriče ujedinjenja, ali možda ne otkriva u potpunosti i zašto je on tu mogućnost zaista iskoristio.
Dok pojedini južnokorejski i japanski analitičari zagovaraju tezu da je severnokorejski režim željan međunarodne pažnje i da mu ne odgovara to što je fokus svetske javnosti usmeren na ukrajinsko i palestinsko pitanje, drugi, naročito američki, u skorašnjim oštrim rečima i delima Kim Džong Una vide nastojanje da se, u susret predsedničkim izborima u SAD, stvori izvestan manevarski prostor za pregovore sa sledećom administracijom u Vašingtonu.
Ona bi mogla biti republikanska ako verovatni kandidat te stranke, bivši predsednik Donald Tramp ne bude izbačen iz trke prisilnim (zakonskim) sredstvima.
Upravo bi bio taj koji je inicirao sastanke i razgovore sa Kim Džong Unom, čije su rezultate, smatraju mnogi komentatori u SAD, ironično kasnije potkopali neokonzervativci iz njegove sopstvene vlade.
Kada su u pitanju međunarodni odnosi, krajnji cilj režima u Pjongjangu je da Severna Koreja bude priznata kao nuklearna sila, te da činjenica da razvija nuklearno i raketno naoružanje više ne bude uzimana kao izgovor za ekonomske sankcije.
Dakle, priznanje prava na sopstvenu nezavisnu politiku u oblasti odbrane i uklanjanje prepreka za ekonomski razvoj ono su čemu stremi rukovodstvo u Pjongjangu.
U tom smislu, postizanje nekakvog vojnopolitičkog sporazuma sa SAD, jedne vrste garancija o međusobnom nenapadanju, jeste esencijalno, pa mišljenje da Kim drži jedno oko na političkim događajima u SAD dok zaoštrava retoriku prema Jugu nije bez osnova.
Prisustvo američkog nuklearnog oružja
Međutim, do promene kursa u formalnoj politici Pjongjanga došlo je na samom početku ove godine, čitavih 12 meseci pre ustoličenja novog predsednika u Beloj kući.
Zato je možda razložnije pretpostaviti da je, pre svega, podstaknuta potezima vlade u Seulu, naročito sve učestalijim zajedničkim vojnim manevrima južnokorejske, američke i japanske vojske u južnokorejskom vazdušnom prostoru u kojima učestvuju teški američki bombarderi “B-1B” i “B-52”, koji uvežbavaju ofanzivni udar na Severnu Koreju.
U Seulu su na vlasti konzervativci, koji su poznati po svom izrazito antikomunističkom stavu, čvrstoj, beskompromisnoj politici prema severnom susedu i lojalnosti Vašingtonu.
Vlada južnokorejskog predsednika Jun Suk Jola vratila je i produbila obaveštajnu i vojnu saradnju sa Japanom i prošle godine dogovorila sa Vašingtonom da američki bombarderi i podmornice, naoružani projektilima sa nuklearnim glavama ulaze u južnokorejske teritorijalne vode i vazdušni prostor.
Čak je izborila pravo da južnokorejsko političko i vojno rukovodstvo pritom imaju uticaj na to kada i gde će američko nuklearno oružje biti unošeno.
Vlada u Seulu je sve to učinila radi odvraćanja jer ne poseduje sopstveno nuklearno oružje, ali je time, moguće, u očima vrha u Pjongjangu na neki način poremetila relativnu vojnu ravnotežu na poluostrvu.
Slabosti i prednosti
Naime, južnokorejske, američke i japanske snage poseduju ogromnu prednost u odnosu na Severnu Koreju kada je u pitanju konvencionalno naoružanje, naročito vazduhoplovstvo i mornarica, te imaju sposobnost vrlo snažnog koordinisanog udara.
Pjongjang je tome parirao razvojem nuklearnog oružja i raketa koje mogu da dosegnu američke baze u Japanu i drugde u zapadnom Pacifiku, pa i teritorije samih Sjedinjenih Država – ta nuklearna moć trebalo je da nadomesti inferiornost Severne Koreje u konvencionalnom naoružanju i ekonomskoj snazi i da održi status kvo.
Jun Sok Jol i Džozef Bajden (arhivska fotografija)
S druge strane, Južna Koreja se, naravno, i ranije oslanjala na američki nuklearni kišobran, ali je to, u periodu od okončanja Hladnog rata do prošle godine (bar formalno) podrazumevalo da bi SAD vršile nuklearni udar na eventualnog južnokorejskog protivnika sa podmornica u međunarodnim vodama ili svojih baza u Pacifiku, ali ne i sa same teritorije Južne Koreje, i to bez ikakvog upliva korejskog rukovodstva u lanac odlučivanja u vezi s tim udarom.
To je Severu davalo nešto više vremena za odbrambenu reakciju i pružalo mu uverenje da izgradnjom interkontinentalnih raketa koje mogu da dosegnu teritoriju SAD može da odvrati Vašington od nuklearne pomoći Seulu i tako unese razdor u vojni savez te dve prestonice.
Međutim, sada kada su američke nuklearne bombe opet na teritoriji i u vazdušnom prostoru Republike Koreje, a u njihovom raspoređivanju uticaj imaju i južnokorejski generali, pretnja po Sever je veća nego ranije.
Moguće je zato da su neki od razloga zašto Pjongjang sada naglašava potpuni raskid sa Jugom i odbacuje ujedinjenje i u teoriji, to što želi da snažno izrazi nezadovoljstvo tvrdim spoljnopolitičkim kursom južnokorejskih konzervativaca i izvrši pritisak na vlasti u Seulu da odustanu od daljeg jačanja vojnih veza sa Vašingtonom, posebno vežbi uz severnokorejsku granicu u kojima učestvuju američki bombarderi sposobni da nose nuklearne bombe.
