Nedavno su počele Zimske olimpijske igre 2026. u Cortini d’Ampezzo, Milanu i još nekoliko manjih mesta u regionu. Pri zvaničnom nazivu „Cortina Milano“, automobilskom entuzijasti neizbežno pada na pamet jedan određeni model, koji je kod nas prilično nepoznat.
Ford Cortina bio je automobil srednje klase za porodice, koji je Ford proizvodio između 1962. i 1982. godine u različitim karoserijskim varijantama. Tokom sedamdesetih razvio se u najprodavaniji putnički automobil u Ujedinjenom Kraljevstvu i tokom više od dve decenije oblikovao tamošnju sliku ulica. On je tamo oličenje srednje klase, a i trio Clarkson/Hammond/May je svojevremeno sa setom evocirao uspomene iz detinjstva.
Ime Cortina zaista potiče od italijanskog zimskog sportskog centra Cortina d’Ampezzo, koji je još 1956. bio domaćin Zimskih olimpijskih igara. Ford je svesno izabrao to zvučno ime kako bi novom modelu dao međunarodne asocijacije na dinamiku i modernost. (Slično je nešto kasnije učinjeno i s modelima Capri i američkim Torino.)
U marketinške svrhe proizvođač je nekoliko primeraka Cortine spustio niz olimpijsku bob-stazu u Cortini d’Ampezzo. Ova reklamna akcija nosila je naziv „Cortina Auto-Bobbing“ i uspostavila je direktnu vezu između imena vozila i olimpijskog domaćina. Ovako je to tada izgledalo, a za volanom je, između ostalih, sedeo i legenda Formule 1 Džim Klark:
Cortina se proizvodila u pet generacija, od Mark I do Mark V, pri čemu je poslednja razvojna faza zvanično vođena kao „Cortina 80“, na osnovi Mark IV. Od 1970. model se tehnički i konstruktivno sve više približavao nemačkom Fordu Taunus. Oba vozila od tada su koristila zajedničku platformu, što je bilo deo Fordove evropske strategije ujednačavanja. Od 1976. Cortina i Taunus bili su u velikoj meri identični.
Godine 1982. Ford Sierra je u Evropi zamenio Cortinu. U Aziji i Australaziji tu ulogu preuzeo je Ford Telstar, zasnovan na Mazdi 626. U Južnoj Africi Cortina je, uključujući i pik-ap verziju, ostala u ponudi sve do 1987.
Prva generacija, Mark I, predstavljena je 20. septembra 1962. Vozilo je razvijeno u Fordovoj fabrici u Dagenhamu pod projektnim imenom „Archbishop“ (nadbiskup). (Keln se brinuo o „Cardinal“ (kardinal) alias Taunusu 12M.) Glavni dizajner bio je Roj Braun mlađi, koji je ranije bio odgovoran za veliki promašaj Edsel.
Cortina je bila namenjena kupcima modela kao što su Morris Oxford Farina ili Vauxhall Victor. Cilj je bio pristupačan automobil, jednostavan za proizvodnju i povoljan za održavanje. Ford UK se svesno odlučio protiv prednjeg pogona, kakav je imao tadašnji nemački Taunus P4, i opredelio se za klasični pogon na zadnje točkove.
U početku je model plasiran kao Consul Cortina, da bi posle redizajna 1964. ostalo samo ime Cortina. Mark I bio je dostupan kao dvo- i četvorovratna limuzina, kao i karavan. Paleta motora kretala se od 1,2 do 1,6 litara radne zapremine. Posebnu slavu stekla je verzija Cortina Lotus, s twin-cam motorom koji je razvio Lotus, aluminijumskim lakim komponentama i sportskom postavkom.
Godine 1966. usledio je Mark II, koji je dizajnirao Roj Hejns. Bio je kraći, ali širi od prethodnika i nudio je više prostora u unutrašnjosti. Tehnička unapređenja odnosila su se na vešanje, kočnice i motore. Već 1967. Cortina je prvi put postala najprodavaniji automobil u Velikoj Britaniji, potisnuvši s vrha BMC modele 1100/1300. Verzije poput luksuzno opremljenog 1600E dodatno su poboljšale imidž modela.
Mark III pojavio se 1970. godine, nastao u okviru spajanja Ford of Britain i Ford of Germany. Interno označen kao Taunus-Cortina (TC), označio je konačno ujedinjenje obe modelne linije. Njegov dizajn pratio je tada aktuelnu „Coke-bottle“ liniju. Delio je platformu s „Knudsen-Taunusom“ iz Forda Keln, ali je vizuelno još bio znatno drugačiji. Iako iste dužine, znatno je porasla širina, što je pogodovalo unutrašnjem prostoru. Početkom sedamdesetih Cortina je ponovo postala najprodavaniji automobil u Britaniji, iako su proizvodni problemi i štrajkovi usporili početak prodaje.
Godine 1976. na tržište stiže Mark IV. Doneo je uglastiji, racionalniji dizajn i pre svega se obraćao flotnim kupcima. Vizuelne razlike između Cortine i Taunusa sada su nestale. Tehnički je ostao blisko povezan s Markom III. Po prvi put Ford je uveo nivo opreme Ghia kao vrh ponude. Uprkos trajnom prodajnom uspehu, Mark IV je patio od problema s korozijom, što objašnjava njegovu današnju retkost.
Mark V predstavljen je 1979. i predstavljao je temeljnu doradu Marka IV. Ford ga je plasirao kao „Cortina 80“. Poboljšanja su obuhvatila aerodinamiku, unutrašnjost, motore i zaštitu od korozije. Brojni specijalni modeli, među kojima Crusader i Huntsman, označili su kraj ove serije. Poslednja Cortina sišla je s proizvodne trake u Dagenhamu 22. jula 1982.
Ukupno je Ford prodao više od 2,8 miliona Cortina samo u Velikoj Britaniji. Između 1972. i 1981. bila je najprodavaniji automobil u zemlji u devet od deset godina. I nakon završetka proizvodnje Cortina je dugo ostala prisutna i izrasla u sastavni deo britanske svakodnevice i pop-kulture.
magazinauto.com
