Umjesto nošenja raznih pinkli poput ključeva za stan ili kartice za plaćanje, ljudi u sebi nose ugrađeni čip kojim otključavaju kuću, kupuju namirnice i drugo
Jedna od takvih osoba je softverski inženjer Miana Vindal, koja u svojoj koži ima oko 25 implanata koji se kreću od magnetnih do onih sa RFID tehnologijom za identifikaciju, piše Engadget. Ona tako može koristiti ugrađeni čip u svom telu i za “ličnu upotrebu”, ali i stvari poput otključavanja raznih brava.
Vindal je prošle nedelje učestvovala na DEF CON hakerskoj konferenciji na kojoj je govorila o svom iskustvu sa čipovima-implantima i kako se za njih zainteresovala. Između ostalog, oni mogu naterati delove kože da se pokreću, ali ukoliko niste gadljivi, ona tvrdi da čipovi u stvari i nisu toliko primetni.
RFID tehnologija (Radio-frequency identification) u njenim implantima omogućava joj da na primer skenira karticu za javni prevoz ili da plaća dodirom. Iako je ova tehnologija relativno jednostavna, a patentirana je još tokom sedamdesetih godina, konkretno RFID implanti još uvek nisu dostigli svoj puni potencijal i i dalje predstavljaju neku vrstu magije za mnoge ljude, kaže Vindal.
Međutim, ukoliko želite da izađete u provod, a da pritom sa sobom ne nosite mnogo stvari, jednostavno možete kupiti odgovarajući tip brave i potom ugraditi čip sa senzorom koji je može otključati, a ujedno ga ne možete izgubiti.
No, ovi čipovi i dalje ne predstavljaju magiju i ne funkcionišu kao u holivudskim filmovima, kaže Amal Grafstra, osnivač biohakerskog i implantološkog servisa Dangerous Things. On objašnjava da ovi čipovi nisu čak ni aktivni, živi ili pod naponom kada nema čitača koji se nalazi u njihovoj neposrednoj blizini.
To dalje znači da je obim upotrebe RFID implanata prilično ograničen i da je to uglavnom osnovna tehnologija koju morate sami da podesite da bi bila korisna. Naravno, postoje i ograničeni slučajevi upotrebe koji nisu dostupni na uopštenom nivou, kao što je čip-implant kompanije Tesla za pokretanje automobila.
Dakle korisnik ovakve, neki bi rekli antiutopijske tehnologije, mora biti u mogućnosti da sam kopira određene konfiguracije ključeva na čip. Grafstra kaže da kada njegov servis prodaje transponder, prodaje ključ, ali ne i bravu.
S obzirom na to, korisnik čipa mora da ima određeno znanje iz ove oblasti kako bi napravio “bravu” koju će otključavati. Definitivno da je ovo informacija koju je korisno znati pre eventualnog odlaska u pirsing servis koji ugrađuje čipove u telo, inače bi ljudi mogli da završe sa čipom koji ne funkcioniše.
Miana Vindal je saglasna sa tim i savetuje ljude da pre ugrađivanja čipova što više istraže i uvere se u to šta žele pre same intervencije. Ona, s druge strane, ima i neke neaktivne čipove, koje je, kako kaže, bezbedno držati pod kožom.
Ugrađeni čip: traženje novih uloga, ali uz nove rizike
Kompanije širom sveta sada traže načina kako da koriste RFID implante i kao sigurnosne alate, ali imaju problema sa ranjivostima koje ova tehnologija ima. Naime, akreditivi za pristup moraju biti otvoreni što može dovesti do krađe podataka, jer bi neko drugi mogao da se pojavi sa svojim čipom i skenira tuđe pristupne ključeve.
Međutim, šanse da to neko uradi bez znanja korisnika čiji su podaci na meti krađe i nisu tako velike, tvrdi Vindal. Ipak, posedovanje akreditiva, odnosno pristupnih ključeva kao implanata barem sprečava nekoga da fizički ukrade, na primer, karticu za plaćanje.
Osim toga, s obzirom na to da autentifikacija tokom prijavljivanja u različite internet naloge postaje sve važnija, čipovi pod kožom bi mogli da se koriste i za potvrdu identiteta. Tehnološki giganti polako žele da menjaju dvofaktorsku autentifikaciju pristupnim ključevima, tako da bi oni u stvari mogli da se nalaze i pod ljudskom kožom, što je veoma verovatan scenario.
Naime, pristupni ključ bi mogao da se učita, odnosno ubaci na implant čipa, koji će potom dalje moći da potvrđuje korisnički identitet, za razliku od hardverskog ključa koji se može izgubiti.
Zanimljivo je još i da RFID implanti, barem u Americi, ne zahtevaju odobrenje državne zdravstvene agencije FDA, jer nisu medicinski uređaji. Za razliku od, na primer, čipova koje kompanija Ilona Maska hoće da ugrađuje u mozak ljudi. Međutim, iako su oni naizgled bezbedni, kako tvrde korisnici, ipak postoje faktori rizika koje treba uzeti u obzir.
Potrošači bi trebalo da budu u potpunosti svesni “skrivenih troškova”, odnosno privatnosti, rizika i reklamnih poruka povezanih sa takvom tehnologijom, upozoravaju sa američkog Kolorado Univerizeta.
Iako ovakav tip tehnologije može delovati kul, definitivno da otvara gomilu pitanja i o manama koje sa sobom nosi. Sa njegovim razvojem u budućnosti, osim naprednijih funkcija, moglo bi da se pojavi još rizika po čoveka koji želi da ugradi čipove u svoje telo, počevši pre svega od zdravstvenih, preko onih koji ugrožavaju privatnost.
Benchmark.rs
