Evropa se zaplela u geopolitički čvor iz kojeg se ne nazire obećavajući izlaz.
U nastavku donosimo:
- raspravu Instituta Kvinsi o geopolitičkim posledicama po Evropu u odnosima između Rusije i SAD
- stavove Paskala Bonifasa (IRIS) o percepciji pretnje i uticaju na evropski suverenitet
- argumente Zoltana Koškoviča o očekivanjima Vašingtona i evropskoj odbrani
- teze Zakarija Pajkina o statusu Evrope, ulozi Ukrajine i pomeranju američkih prioriteta
- iskustva i stavove učesnika o političkoj teskobi, pouzdanosti saveza i strateškoj autonomiji Evrope
Evropa je decenijama uveravala samu sebe da geopolitika ima pravila, da su saveznici pouzdani i da je suverenitet svetinja – makar na evropskom kontinentu. Međutim, jedna oštra transatlantska rasprava u utorak pokazala je da se te pretpostavke, posle svih tih decenija, urušavaju.
Naime, na panelu Instituta Kvinsi, posvećenom posledicama pretnji američkog predsednika Donalda Trampa upućenih Grenlandu i Venecueli, visoki evropski i severnoamerički analitičari izneli su sumornu dijagnozu – Evropa je priklještena između Rusije, koje se plaši, rata u Ukrajini koji ne može da reši i Sjedinjenih Država kojima više ne veruje, ali koje su joj i dalje očajnički potrebne.
A ono što se u svemu tome iskristalisalo kao rezultat nije jedinstvo, već teskoba oko uloge Rusije u evropskoj budućnosti, oko pouzdanosti Vašingtona i oko pitanja da li je Evropa na kraju sama sebe potajno ubedila u sopstvenu stratešku nemoć, kako prenosi Kyiv Post.
Rusija kao egzistencijalni neprijatelj ili strateški alibi?
Paskal Bonifas, osnivač i direktor Francuskog instituta za međunarodne i strateške odnose (IRIS), doveo je u pitanje ono što je nazvao sve iskrivljenijom evropskom percepcijom pretnje. Rusija, zaključio je on, nije na pragu pohoda na Evropu. Moskva se muči da pokori Ukrajinu – zemlju od oko 30 miliona stanovnika – što ideju da bi mogla vojno da nadvlada Evropsku uniju sa 450 miliona ljudi čini krajnje neverovatnom.
To, međutim, ne znači da Rusija ne predstavlja pretnju. Bonifas je priznao da Moskva ima sposobnost da destabilizuje Evropu putem sajber-operacija, političkog mešanja i posredničkih sukoba, naročito u Africi. Ipak, odbacio je preovlađujući narativ o neizbežnoj ruskoj invaziji na Evropu kao preteran i – što je posebno važno – politički parališući.
Opasnost je, upozorava on, psihološke prirode. Ubeđujući samu sebe da je Moskva egzistencijalna pretnja, Evropa se dovela u stanje u kojem veruje da samo SAD mogu garantovati njen opstanak, čime sebi oduzima sposobnost da se odupre američkom pritisku, čak i kada taj pritisak podriva evropski suverenitet.
„Evropi preti ‘savršena oluja’. A iznenadilo me je što je o ruskom napadu na EU govorio obaveštajac. Da tako nešto otvoreno izjavi…“
Zoltan Koškovič, direktor Geopolitičkog odeljenja pri Mađarskom centru za osnovna prava, ponudio je realističniji okvir. Vašington, naglasio je on, više ne očekuje da Evropa bude prijateljski nastrojena prema Rusiji, ali očekuje da „stabilizuje“ svoj odnos sa Kremljom. Taj narativ, istakao je Koškovič, direktno proističe iz američkih strateških dokumenata. Dugoročna američka pretpostavka jeste da Evropa treba da bude sposobna da sama balansira Rusiju – stav koji Mađarska uglavnom deli.
Zakarij Pajkin, istraživač Instituta Kvinsi, otišao je i korak dalje, tvrdeći da je evropska rigidnost prema Rusiji vođena manje bezbednosnim razlozima, a više pitanjem statusa. Okončanje rata u Ukrajini pregovorima, rekao je, zahtevalo bi tretiranje Rusije kao ravnopravnog aktera, a evropski lideri strahuju da bi to umanjilo položaj Evrope u međunarodnom poretku.
Rat u Ukrajini i zamrzavanje evropske strategije
Ta teskoba oko statusa, sugeriše Pajkin, potajno je učvrstila evropski pristup Moskvi i produžila sukob. Pitanje Ukrajine nadvijalo se nad svakom razmenom mišljenja – ne samo kao bojno polje, već i kao mentalni okvir koji oblikuje evropsku politiku.
Bonifas je tvrdio da je Evropa Ukrajinu učinila centralnim stubom celokupnog svog strateškog pogleda na svet, često nauštrb realnosti, dok evropski lideri, kako je rekao, govore kao da je Rusija spremna da maršira na Berlin, iako je Moskva i dalje zaglavljena u istočnoj Ukrajini.
Pajkin je, s druge strane, opisao Ukrajinu kao pitanje kroz koje je Evropa prepustila svoju stratešku autonomiju Vašingtonu. Tako snažnim vezivanjem sopstvenog kredibiliteta i moralnog autoriteta za Kijev, Evropa je Sjedinjenim Državama predala kontrolu nad eskalacijom, čime je ograničila sopstvenu sposobnost manevrisanja u trgovini, diplomatiji, pa čak i u teritorijalnim sporovima poput Grenlanda.
Koškovič je Ukrajinu uklopio u širu kritiku stanja Evrope. Rat je, kako je rekao, deo šire institucionalne i moralne krize – uz masovne migracije, kriminal i pad poverenja u političke institucije – koja podstiče rast populističkih stranaka koje obećavaju manje ideološku, a više interesno zasnovanu spoljnu politiku.
Kada je reč o Kanadi, istakao je Pajkin, Ukrajina za tu zemlju predstavlja drugačije ograničenje. Otava je i dalje čvrsto vezana za NATO i pod snažnim je uticajem domaće ukrajinske zajednice, što svaki ozbiljniji zaokret ka Rusiji čini politički teškim, čak i ako kanadske elite privatno smatraju da su tvrdnje o ruskoj invaziji na Arktik prenaduvane.
SAD: saveznik ili ideološki protivnik?
Ako Rusija predstavlja evropski strah, SAD su njena dilema. Bonifas nije štedeo Trampa, opisujući ga više kao grabljivca nego kao zaštitnika. Tramp je otvoreno doveo u pitanje Član 5 NATO-a, ismevao evropske lidere i pokazivao više ličnog poštovanja prema Vladimiru Putinu nego prema tradicionalnim saveznicima Vašingtona. Prema Bonifasovom mišljenju, ideja jedinstvenog „zapadnog sveta“ više nije realna, jer Tramp odbacuje multilateralizam, međunarodno pravo i vrednosni okvir kojeg se Evropa i dalje drži, iako nesavršeno.
Koškovič se usprotivio toj „pogrebnoj“ retorici i ustvrdio da se nije urušio Zapad, već liberalna tehnokratska ideologija. Trampov sukob sa Evropom, smatra on, ideološke je, a ne civilizacijske prirode – Vašington želi da Evropa kontroliše migracije, napusti birokratski model upravljanja i preuzme odgovornost za sopstvenu odbranu, uključujući i odbranu od Rusije.
Pajkin je ponudio hladniju, pragmatičniju interpretaciju – SAD su, kako je rekao, sve više usmerene na „hemisfersku“ dominaciju i nadmetanje sa Kinom. Evropa je i dalje važna, ali daleko manje nego ranije. Taj pomak ostavlja Brisel izloženim, naročito zato što se i dalje oslanja na Vašington, dok istovremeno odbija da diverzifikuje svoje strateške odnose.
Problem statusa i strateško poricanje
U osnovi rasprava o Rusiji, Ukrajini i Trampu provlačila se dublja nelagodnost – evropski strah od gubitka relevantnosti, kako je izvestio Aleks Raufoglu, dopisnik Kyiv Posta iz Vašingtona. Pajkin je tvrdio da burna evropska reakcija na Trampove pretnje i zahteve u vezi sa Grenlandom – znatno glasnija od reakcija na ranija kršenja međunarodnog prava drugde – odražava iznenadnu spoznaju Evrope da je sada i sama ranjiva. A u pitanju nije samo teritorija, već i status.
Bonifas se složio s tim, ističući da je evropsko jedinstvo protiv Trampa bilo podstaknuto podjednako javnim besom koliko i principima. Tramp je danas izrazito nepopularan širom Evrope, što nacionalnim liderima političko popuštanje čini skupim.
Koškovič je upozorio da sadašnji stav Evrope – moralizatorski, podeljen i strateški zavisan – rizikuje da ubrza njen pad. Bez reformi, kako je sugerisao, i sama Evropska unija mogla bi da se raspadne pod spoljnim pritiscima.
Evropa je zarobljena između Rusije koju ne može da porazi, rata koji ne može da okonča i Sjedinjenih Država na koje se više ne može osloniti, ali od kojih ne može da pobegne. Da li će to dovesti do istinske strateške nezavisnosti ili do dublje zavisnosti prerušene u prkos, ostaje nejasno. Jedno je, međutim, sigurno – period u kojem je Evropa mogla podrazumevati istovremeno zaštitu, prestiž i moralni autoritet završen je, a ovog puta Vašington možda neće priskočiti u pomoć, zaključili su analitičari, kako prenosi Kyiv Post.
