Britanski glumac Entoni Hopkins, kome je nedavno izgorela kuća u velikim požarima u Los Anđelesu, još uživa u glumi i ne dopušta da ga obuzme gorčina, iako ima mnogo razloga za nju: dugotrajna bitka s depresijom, gubitak bilo kakvog kontakta s jedinom ćerkom i stalno preispitivanje sopstvene vrednosti
Dok se dim još izdizao nad ostacima njegove potpuno izgorele kuće u Pasifik Palisejdsu u zapadnom Los Anđelesu, ser Entoni Hopkins (87) otputovao je u Saudijsku Arabiju kako bi predstavio kompozicije koje je stvarao poslednjih godina. Vlasnik dva kipića Oskara namenjenog majstorima glume za rad na filmovima “Kad jaganjci utihnu” i “Otac” bio je domaćin gala koncerta “Život je san” na kojem je Britanska kraljevska filharmonija izvela njegova dela. Uz prepoznatljiv blagi osmeh čoveka koji živi u skladu sa sobom i okolinom, strpljivo je slušao višeminutne ovacije s kojim ga je dočekala publika u Bakr Al-Šedi teatru u Rijadu.
-Tema ovog koncerta je činjenica da je život dug oproštaj od gorčine – rekao je Hopkins na početku programa, ubrzo pošto ga je najavio dugogodišnji prijatelj Morgan Friman. – Tokom ovog vremena, i posle svih uloženih napora, kako u Velsu, tako u Kaliforniji, verujemo da muzika može biti put ka unutrašnjem miru.
Jedan od najreprezentativnijih proizvoda britanske škole glume, izabrao je, kao mnoge njegove kolege, umetnost za životni poziv zato što, najblaže rečeno, nije bio zaintersovan za obrazovanje.
Filip Entoni Hopkins rođen je 31. decembra 1937. u okrugu Margam u Port Talbot, u Velsu kao sin pekara Ričarda Artura Hopkinsa i Eni Mjurijel, devojačko Jejts. Očeva radna etika i čestitost umnogome su oblikovali mladog Entonija.
– Kad god imam osećaj da sam poseban, da zaslužujem više od drugih, pomislim na svog oca. Setim se njegovih ruku ogrubelih od napornog rada – objasnio je na koji način suzbija taštinu.
U školi nije briljirao. Povučen, usmeren pretežno ka umetnosti, često je odsustvovao sa časova birajući da crta ili svira klavir umesto da sluša predavanja algebre ili gramatike.
– Slabo sam učio, što me je učinilo pogodnom osobom za ismevanje od strane drugih učenika. Sve to je uticalo da razvijem kompleks inferiornosti. Odrastao sam uveren kako sam glup – rekao je u intervjuu iz 2002.
Mnogo je čitao u ranoj mladosti. Osećao je spokoj uz knjigu. Privlačile su ga jednako avanturistički romani za decu i omladinu i “ozbiljna” literatura Čarlsa Dikensa, Herberta Džordža Velsa i Džona Golsvortija.
Iako pouzdano ne može da odredi trenutak kada se zaintersovao za glumu, to može biti susret sa sunarodnikom Ričardom Bartonom u vreme kada je bio petanestogodišnjak. Mnogo godina kasnije opisao je Bartona kao “veoma ljubaznog i finog čoveka” uz čvrstu ogradu da “nisu bili bliski” kako se u javnosti stekao utisak.
-Ne znam odakle vam svima ideja da smo bili dobri. Pretpostavljam da je razlog tome što smo oboje Velšani i što smo odrasli u blizini istog grada. Zapravo, nisam ga uopšte poznavao – istakao je Hopkins.
Premda je znao da glumci pedetih nisu bili cenjeni kao danas i da je većina jedva sastavljala kraj s krajem, upisao je Royal Welsh College of Music&Drama verujući da je to nanjmudriji izbor koji je u tom trenutku mogao da napravi, s obzirom da je ova visokoškolska institucija pružala pristojno obrazovanje iz dve oblasti koje su ga jednako zanimale – muzike i glume (pozorište). Posle diplomiranja 1957. dve godine je služio u Kraljvskom artiljeriskom puku britanske vojske gde je bio poznat po nadimku “topdžija Hopkins”, pre nego što je 1960. prešao da živi u London kako bi studirao na RADA univerzitetu (Royal Academy of Dramatic Art).
U britanskoj prestonici izdržavao se od povremenog fizikalisanja u pozorištu, mada su mu roditelji svakog meseca slali dovoljno novca za plaćanje stanarine. Prvi glumački nastup na pozorišnoj sceni zabeležio je u pozorištu Palas u Svonsiju (Palace Theatre) 1960. Susret sa srećom koji je označio preokret u karijeri desio se pet godina kasnije kada ga je primetio ser Lorens Olivije. Svideo mu se Hopkinsov nenametljiv stil glume zbog čega ga je pozvao da mu se pridruži u Kraljevskom nacionalnom pozorištu u Londonu (Royal National Theatre).
Kada je Olivije dobio upalu slepog creva uoči izvođenja Stridbergove dreame “Ples smrti” 1967, predložio je Hopkinsu da ga zameni. I nije pogrešio. Kasnije je u svojim memoarima “Ispovest jednog glumca” Olivije primetio: “Novi mladi dramski umetnik po imenu Entoni Hopkins, posle kratkog proučavanja drame, izašao je na scenu sa gotovom ulogom kao mačka s mišem među zubima”. Do te noći Hopkins je uvek bio nervozan uoči predstave, izlazio je na scenu savijen pod teretom treme. Uz pomoć mentora, prevazišao je taj problem.
-Olivije mi je rekao: “Zapamti nervi su taština – pitaš se šta ljudi misle o tebi. Dođavola sa tim, samo skoči sa ivice”. Bio je to sjajan savet – priznao je Hopkins.
JEDAN POZIV MENJA SVE
Pozorišna afirmacija otvorila mu je vrata novog medija. Krajem šezdesetih BBC je, što je slučaj i danas, imao veoma kvalitetan dramski program. Pohvale je dobio za mini seriju “Edvardijanci”, da bi ubrzo zatim počeo da dobija i filmske uloge. U adaptacijama drama “Kuća za lutke” i “Devojka sa Petrovke” do izražaja je došao njegov suvi zanatski kvalitet. Veliki studiji borili su se za njegovu naklonost, zbog čega se krajem sedamdesetih preselio iz Londona u Holivud.
U vreme prvih pozorišnih uspeha oženio se sa glumicom Petronelom Barker. Tokom šestogodišnjeg braka, od 1966. do 1972, dobili su ćerku s kojom decenijama nije u kontaktu. Kada su ga novinari pitali ima li unuke, rekao je: “Nemam pojma. Ljudi se razilaze. Porodice se razdvajaju. Ljudi biraju ovaj ili onaj način”.
Uprkos biografiji bez mrlje, velikim filantropskim aktivnostima i brojnim priznanjima, Hopkins nije bežao od samokritike. Sebi je zamerao što nije uspeo da sačuva porodicu.
-Sve je to zbog mog sebičluka, valjda. Nisam bio dobar suprug i otac. To je tako jasno. Za to nema izgovora. Mnoge stvari bih uradio drugačije da mogu. Ovako sam prepušten svojoj lomači preispitivanja – objasnio je.
Godinu posle potpisa na prvi razvod oženio se sa producentkinjom Dženifer Linton. U braku bez dece bili su skoro 30 godina, od 1973. do 2002.
Nekoliko zapaženih uloga u američkim produkcijama (“The Bounty”, “Hollywood Wives”) bile su skromne satisfakcije za preseljenje u Kaliforniju. Praktične prirode, odlučio je da se krajem osamdesetih vrati u London. Osim što je više telefonskih poziva dobijao od britanskih nego od američkig režisera, nedostajalo mu je pozorište, koje i danas smatra osnovnim igralištem svakog glumca. Nikada nije bio veliki ljubitelj života sa koferima po aerodromima. U danima kad je čvrsto odlučio da u Velikoj Brtaniji zadovoljava svoje umetničke apetite, dobio je poziv od Džonatana Demija da zaigra u njegovoj krimi drami “Kad jaganjci utihnu”. Uloga manipulativnog serijskog ubice Hanibala Lektora donela mu je sve: slavu, novac i nagrade. Okarakterisan kao remnek-delo, film je glavnim protagonistima obaezbedio mnoštvo novih mogućnosti. Telefon Hopkinskovog agenta se usijao. Njegova cena je preko noći porasla sa šeast na sedam dolarskih cifara, što ga je smrstalo uz rame s najplaćenijim glumcima tog vremena (Kevin Kostner, Ričard Gir i Mel Gibson). Iako je davao sve od sebe da bude prisutan u britanskoj kinematografiji, što se najbolje videlo kada je, uprkos odmaklim pregovorima za snimanje hoilivudskih hitova “Legends of the Fall” i “Nixon”, skoknuo do Britanije kako bi odigrao rolu bistrog batlera u drami Džejmsa Ajvorija “Ostaci dana”.
TREZAN POLA VEKA
Posle dve godine od donošenja “čvrste odluke” da se zauvek vraća u London, shvatio je da samo dogmate i glupaci istrajavju na pogrešnim izborima. Drugo preseljenje u Ameriku imalo je mnogo čvršće osnove. Kupio je kuću u Malibuu i počeo da gradi svoju karijeru ispočetka. Snimao je po dva-tri filma godišnje od kojih se ne zna koji je bio kvalitetniji. Postao je najbolji britanski izvozni proizvod u Americi.
Holivud je ludnica koja melje slabe i nespremne. Imao je mnogo životnog iskustva iza sebe kad ga je zadesila slava. Zato je još sredinom sedamdesetih ostavio alkohol uz čiju pomoć je do tada prolazio kroz sve lične bure.
-Divno je zabaviti se uz jedno, možda dva pića. Ali ako vam je potrebno više, onda treba da potražite pomoć – napisao je 29. decembra prošle godine na društvenim mrežama obeležavajući 49. godišnjicu trezvenjaštva.
Bez alkohola, zaokupljen samooptužbama za loš odnos sa ćerkom, uplovio je u depresiju. Početkom dvehiljaditih upoznao je svoju, ispostaviće se brzo, najbolju terapiju – Stelu Arojav. Kolumbijska dilerka antikviteta ponudila mu je rešenje u obliku ljubavnih seansi. Preporođeni Hopkins je zatražio razvod od druge supruge Dženifer i 2003. oženio se treći put.
Iako se bliži devedesetoj, ne planira povlačenje sa scene poput nekih njegovih drugara kao što su Majl Kejn i Klint Istvud. Glumiće, kako priznaje, dok ga glava i telo služe i dok bude uživao u radu. Ove godine očekuju ga premijere trilera “Locked”, horora “Eyes in the Trees” i biografske drame “Maserati: The Brothers”.
Autor: Boris Jakić
