Analiza sedimenata sa poluostrva Jukatan pokazuje da su drevne Maje koristile toliko crvenog pigmenta da su slučajno zagadile svoja jezera smrtonosnim nivoima žive. Toksično zagađenje dovelo je do biološkog kolapsa vode u periodu najvećeg uspona ove civilizacije.
Istraživački tim predvođen Metjuom Votersom, paleolimnologom sa Univerziteta Oburn, analizirao je jezgra drevnog mulja iz jezera Lago Koba i Cenote Kskač u Meksiku. Nova studija, nedavno objavljena u časopisu Science Advances, pokazala je da su koncentracije žive u ovim vodama naglo porasle tokom klasičnog perioda Maja.
Smrtonosni trag cinabarita
Nivoi ovog teškog metala bili su daleko iznad onoga što se smatra prirodnim, prevazilazeći sve savremene bezbednosne standarde za kvalitet vode. “Podaci o živi bili su neverovatni. Van svake skale. Ovi nivoi žive jednostavno nisu normalni”, rekao je Voters.
Glavni izvor ovog nevidljivog zagađenja bio je cinabarit, jarkocrveni mineral poznat kao živa-sulfid, koji su Maje masovno uvozile i koristile kao pigment. Drevni stanovnici Mezoamerike farbali su u crveno gotovo sve, od hramova i trgova do grnčarije i posmrtnih ostataka, jer je ta boja za njih simbolizovala sunce, krv i sam život. Međutim, jake kiše su spirale ovaj otrovni pigment sa zgrada direktno u okolna jezera i rezervoare. Tamo su anaerobne bakterije u mulju pretvarale cinabarit u metil-živu, visoko toksično jedinjenje koje se neumoljivo taložilo u vodenom ekosistemu.
Nevidljiva pretnja i kolaps ekosistema
Toksičnost vode imala je razorne posledice po živi svet u jezerima Jukatana. Prema nalazima Votersovog tima, nivoi žive su prešli takozvani prag ozbiljnih posledica, tačku u kojoj vodeni organizmi počinju masovno da odumiru. U jezeru Cenote Kskač, koncentracije su bile i do devet puta veće od granice koja izaziva ozbiljnu štetu. Zagađenje je bilo toliko intenzivno da je opstalo na opasnim nivoima decenijama, a u nekim slučajevima i vekovima.
Analiza mikrofosila pokazala je dramatičnu promenu u biološkim zajednicama tokom ovog perioda ekstremnog zagađenja. Prethodno prisutne alge, cijanobakterije i ljubičaste sumporne bakterije potpuno su iščezle iz slojeva mulja koji odgovaraju klasičnom periodu.
Zajedno sa njima, izumrli su i sitni rakovi poput ostrakoda, kao i larve barskih mušica. Gubitak ovih mikroskopskih organizama, koji čine temelj lanca ishrane, neminovno je ugrozio i veće vrste riba od kojih su Maje zavisile radi svakodnevne ishrane.
Sličan biološki paradoks zabeležen je i na arheološkom lokalitetu Ukanal u Gvatemali, gde je istraživao Žan Tremblej, doktorand sa Univerziteta u Montrealu. Iako su Maje posedovale izuzetno napredne sisteme za filtraciju koji su vodu čistili od vidljivih bioloških zagađivača poput fekalija i algi, hemijsko zagađenje živom prolazilo je neopaženo.
“Oni nisu imali način da znaju da je voda toksična, jer živa nije mutila vodu niti je bojila u crveno”, naveo je Tremblej, ističući granice inače briljantnog majanskog inženjerstva.
